Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Шта је пакао?

Оци и учитељи, размишљам: »Шта је пакао?» И судим овако: »Патња због тога што се више не може волети.« Једном, у бескрајном постојању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дата је била неком духовном бићу, са његовом појавом на земљи, способност да каже себи: »Ја постојим, и ja волим.“ Једном, само једном био му је дат тренутак aктивне љубави, живе, а ради тога и земаљски живот и са њим времена и рокови, и шта је било: ово срећно биће је одбацило тај неоцењиви дар, није га оценило, није заволело, погледало га са подсмехом и остало хладно. Такав, кад је отишао са земље, видео је крило Аврамово и разговарао са Аврамом, како нам је казано у причи о богаташу и Лазару, и рај је гледао, и господу могао прићи, али се управо због тога и мучио што ће прићи господу без љубави, и доћи у додир са онима што су волели снагом љубави коју је он презрео. И тада види јасно и говори себи: »Сада већ имам сазнање, и мада сам пожелео да волим, неће бити подвига у мојој љубави, ни жртве неће бити, јер је завршен земаљски живот, и неће доћи Аврам да макар капљом живе воде (то јест поновним даром земаљског живота, ранијег и активног) угаси пламен жеђи за љубављу духовном, којом сада горим, а на земљи сам је презрео. Нема више живота, и времена више неће бити! Иако бих радо дао свој живот за друге, то већ није могуће, јер је прошао онај живот који се могао принети на жртву љубави, и сад бездан дели онај живот и ово постојање.“

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 442-443.