Категорије

субота, 30. децембар 2017.

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Људи мењају своје расположење и владање тако исто брзо као што се мења њихов интерес


Људи благородније врсте и виших способности показују често, а нарочито у младости, необичну оскудицу у познавању људи и живота, тако да бивају лако преварени или иначе заведени, док ниске нарави умеју много брже и боље да се нађу у свету. То долази отуда што у оскудици искуства морамо да судимо а priori, и што уопште ниједно искуство није као а priori. Људи обичнога кова имају то а priori већ о своме рођеноме ја, али благородни и одлични људи не, јер баш као такви, они се од оних других веома разликују. Па пошто ови оцењују мишљење и делање оних према своме мишљењу и раду, то се рачун не слаже.
Али чак и онда када такав један човек најзад буде научио а posteriori, из туђе поуке или из рођеног искуства, шта се од људи, укупно узев, може очекивати; чак и онда када буде појмио да су пет шестина њих у моралном и интелектуалном погледу такви да ће онај кога прилике нису довеле с њима у везу, боље учинити ако их унапред избегава и, колико је могуће, остане изван сваког додира с њима; чак и онда тај човек ипак неће моћи имати довољно јасан појам о њиховој сићушности и бедности, него ће непрекидно, докле год живи, имати још да га проширује и допуњава; али, дотле, врло често ће се, на своју рођену штету, преварити у рачуну. Осим тога, и када буде усвојио ту поуку, ипак ће му се катад десити да, доспевши у друштво дотле непознатих људи, мора да се диви кад их види како сви, судећи по њиховом говору и изразу лица, изгледају сасвим разумни, поштени, искрени, часни и врли, уз то можда још и наметни и духовити. Али то не би требало да га заведе, јер долази просто отуда што природа не ради као рђави песници, који када хоће да представе лудаке или ниткове, то раде тако незграпно и с провидном намером, да нам се чини као да иза сваког таквог лица видимо песника који их непрекидно тера у лаж, довикујући нам ради опомене: „Ово је нитков, ово је будала; не верујте му ништа што каже!“ Напротив, природа ради као Шекспир и Гете, у чијим делима, свако лице, док пред нама стоји и говори, има право јер је схваћено тако објективно нас натерује да узмемо учешћа у његовој ствари; јер оно је, исто као дела природе развијено из једнога унутрашњега принципа, услед кога се његове речи и дела казују као природни, дакле нужни. Ко, дакле мисли да у свету ђаволи и никад не иду без рогова а будале без прапораца, биће увек њин плен или њина играчка. Додајмо томе још да људи у дружењу, као месец и грбоње, показују увек само једну страну, и да сваки има урођени дар да, помоћу мимике, и своје лице претвори у маску која представља врло тачно оно што би он требало да буде; пошто је та маска удешена искључиво за његову индивидуалност, то му она тачно приања, тако да је обмана потпуна. Сваки се њоме служи кад год треба некоме да се улаже. Њој треба толико исто веровати колико и маски од навоштеног платна, имајући на уму изврсну талијланску пословицу: Non e si tristo cane, che non mei la coda (ниједан пас није тако жалостан да не маше репом).
У сваком случају ваља нам се брижљиво чувати да о каквом човеку с ким смо се први пут састали, не добијемо сувише повољно мишљење, иначе ћемо у већини случајева на своју рођену штету и срамоту, бити разочарани. При томе заслужује нарочите пажње ово: Баш се у ситницама показује људски карактер, јер ту човек не пази на своје држање; и ту можемо често на ситним радњама на простим манирима лако да посматрамо онај безгранични егоизам који не познаје ни најмањи обзир према другима, који ће се, затим, распознати и у већим стварима, иако га људи прикривају. А такве разлике не треба да пропустимо. Кад се неко понаша безобзирно у малим дневним догађајима и околностима у животу, у стварима за које важи de minimis non curat;[1] када тражи у тим стварима само своју корист или своју удобност на штету других; када присваја себи оно што је одређено за све итд.: онда будите уверени да у његовом срцу нема праведности, него да ће и у крупним стварима бити нитков, чим му закон и сила не везују руке, и немојте га пуштати преко прага. Штавише, онај који без страха гази законе свога клуба газиће и за оне државне, чим то буде могао без опасности.[2]
Ако нам неко с ким смо мање или више присно везани, учини нешто нажао, онда нам остаје само да се упитамо да ли он за нас толико вреди да хоћемо да примимо од њега још који пут и чешће то исто, и још мало појачано, или не. (Опростити и заборавити значи стечено драгоцено искуство бацити кроз прозор.) У потврдном случају нема шта да се каже: јер ту говор слабо помаже; онда ту морамо, с опоменом или без ње, да пустимо ствар нека иде, али треба да знамо да смо онда добровољно пристали да је претрпимо и други пут. У одречном случају ваља нам с места и занавек раскинути с драгим пријатељем, или, ако је то слуга, отпустити га. Јер, даном приликом, он ће учинити неизоставно баш то исто или нешто томе потпуно слично, и ако нас сада свечано и искрено о противноме уверава. Све, све може човек да заборави, само не себе самога, своје рођено биће. Јер карактер се просто не да поправити, пошто све радње човекове потичу из једног унутрашњег принципа, услед којега он у истим околностима мора да поступа на исти начин а не може друкчије. Треба прочитати мој награђени спис о такозваној слободи воље, и ослободити се заблуде. Зато, ако се помиримо с пријатељем с којим смо били прекинули, онда је то сласт коју ћемо имати да испаштамо када овај, првом приликом, опет учини управо и баш оно исто што је раније изазвало раскид; а он ће то чинити са још више дрскости јер ће у души бити свестан да ми не можемо да будемо без њега. То исто важи и за отеране слуге које поново узмемо у службу. Исто тако и из истог разлога не смемо очекивати да ће неко у промењеним околностима радити исто што је раније радио. Напротив, људи мењају своје расположење и владање тако исто брзо као што се мења њихов интерес; штавише, њина немарност издаје им менице на тако кратак рок да би човек морао имати још краћи вид па да их не протестира.
Претпоставивши да смо ради знати како ће неко поступати у неком положају у који имамо намеру да га ставимо, онда не смемо да се ослонимо на његова обећања и уверавања. Јер, ако узмемо да говори искрено, он ипак говори о једној ствари коју не познаје. Зато морамо његово држање да израчунамо једино из прилика у које треба да ступи, и из сукоба између њих и његовог карактера.
Да бисмо уопште јасно и темељно разумели (а то је веома потребно) колико су људи у ствари врло жалосни, необично је поучно употребити њихов рад и понашање у литератури као коментар њиховога рада и понашања у практичном животу, и vice versa[3]. То је врло корисно да се не бисмо преварили ни у себи ни у њима. Али, при томе, ни једна црта од особите нискости или глупости, на коју у животу или књижевности наиђемо, не треба никад да нам буде предмет љутње или једа, него само предмет сазнања; и то на тај начин што ћемо у њему гледати само један нов прилог карактеристици рода људског, и по том, запамтити га. Тада ћемо га посматрати онако  као о што, отприлике, минералог посматра један врло карактеристичан примерак неког минерала који му је дошао до руку. Изузетака има непојмљиво великих, а разлике међу индивидуалностима су огромне, али, укупно узев, као што је одавно речено, са светом зло стоји: дивљаци један другога једу а питоми један другога варају и то се зове ток света. Па шта су и државе, с целом својом вештачком машинеријом управљеном унутра и напоље, и насилним средствима, друго до мере предузете да би се поставиле границе безграничној неправедности људској? Зар не видимо у целој историји како сваки краљ, чим се он учврстио и његова земља ужива извесно благостање, тиме се користи те да са својом војском, као с каквом разбојничком четом, напада на суседне државе? Зар нису сви ратови, у основл разбојнички походи? У старо доба, па и у средњем веку, побеђени су постајали робови победилаца, тј. у основи узев, они морали за ове да раде; али то исто морају и они који плаћају ратне контрибуције: они, наиме, дају принос од ранијег рада. Dans toues les guerres il ne sʼ agit que de voler[4], вели  Волтер, а Немци нека то добро утуве.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 61-65.






[1] Закон не води бригу о ситницама.
[2] Кад би у људи, такви као што већином јесу, добро било јаче од зла, било би боље уздати се у њину праведност, правичност, захвалност, верност, љубав или сажаљење, него ли на њин страх; али пошто је то код њих све обрнуто, онда је корисније поступати на супротни начин. Ш.
[3] Обрнуто.
[4] У свима ратовима главно је красти. 

Нема коментара:

Постави коментар