Ко је добио много способности и снага, тај треба много, много да
благодари Богу, читав живот тога човека треба да се претвори у једну благодарну
Химну, а осећања да се излију у једну предивну песму непрекидне захваланости.
Непрекидно благодарење предивно узвисује душу. Оно у њу уноси мир, гипкост и
тишину, а срце се неприметно раствара у свепраштајућој, свеобухватној љубави
чак и према својим непријатељима.
Ко је добио много способности и много снага, тај мора много и да се
стара о привођењу свега што има у себи у стање хармоније. Боље му је не
показивати своје предности све док све у њему не дође у пуну међусобну сагласност
и док свака сила не стане на своје законито место. У супротном, он ће открити
само неравнине свога карактера. Он сам ће постати познат по дрској
самоуверености, привући ће на себе мржњу уместо љубави и са своје стране ће се
такође озлоједити на људе.
Да ли је срећан онај који има небеско својство да се свиђа свима
урођеном предивном јасноћом душе, урођеном дечијом незлобивошћу и том
очаравајућом прелешћу урођеног угодног обраћања са свима, које тако блиско
привлачи ка себи срца свих, тако да се сваком чини као да је он свима најближи
род.
Но, неколкко пута је срећнији онај ко је, победивши у себи све
незадрживе тежње, стекао ту љупку дечију једноставност и неизрециву очараност
анђелског обраћања са људима, које није имала у почетку пред свима узвишена природа.
Неупоредиво више добра и среће он може донети у свету него онај ко је то добио
од рођења и његов утицај на људе је неупоредиво моћнији и шири.
О Боже! Како је тешко борити се са собом, са непокорним, незадрживим
нашим тежњама, како је слаба наша воља док није стекла чврстину! Овде се можемо
сетити да наш живот треба да буде непрекидна песма непрекидног благодарења
Богу. Благодарити, благодарити, губити се у благодарности – то је нужно
направити својом храном, пићем, постојањем, животом. Непрекидно благодарење
високо узвисује душу, а срце раствара у свепраштајућој љубави према свима. Оно
нам даје вишу силу над нашим силама и
производи то што нам постаје лака битка и победа над страстима и постаје
могућно стицање анђеоске љубави према људима.
ПРАВОСЛАВНИ
ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С.
Бановци-Београд, 2017 (стр. 153)
Преузето
са блога Александра Мирковића:
Нема коментара:
Постави коментар