Категорије

уторак, 7. новембар 2017.

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ, Шпанске песме


I
Певати
Кад нико не слуша
без струна
и гласа
јер срце ми је пуно.
Видим само снове.
Певати
у тишини
да се живот
брже заврши.

II
Хтела бих да те волим
више него што могу.
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана y твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
y твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.


III
Дугих правих и старих
крила,
са огромним црним зеницама
које су нетремице гледале светлосни круг,
био си.
Заувек остадоше под луком твојих крила
моји кровови, моје шуме, моји светионици
и моји погледи у толикој празнини.
Простор се неподношљиво увећао,
знам,
одувек сам знала.
Последњи пут пред твој долазак
пала је сенка твојих џиновских крила
на гнездо хиљадугодишњег орла
а онда си нестао
одневши на челу сву радост,
сву плавет –
све одјеке последње живе музике на овој земљи
остављајући у празном и леденом ваздуху
неки вечни поларни дан.
То је био крај.
Знала сам.

IV
Зло незнања
раздвајало је људе
који су се споразумевали старим речима
и очима од снега.
У рукама нису носили светиљке
већ сјајне звезде.
Кад би се препознали – било је досадно,
кад би се растали – долазио је заборав.
А ловац је дошао издалека.
Дошао је са много хртова,
пролазећи између десет хиљада клубова.
Познавао је све тешке књиге
и није носио оружје,
али само он је умео да прочита најтеже књиге.
Ha грудима је носио златну плочицу
са натписом:
          „ЗАКОН СИЛЕ
          ЗАКОН ШЕСТАРА СИЛЕ
          МАТЕМАТИЧКИ ЗАКОН ТАЧНОСТИ
ВИБРАЦИЈА СИЛЕ
ЕНЕРГИЈА СИЛЕ
ЗАКОН ПУЛСИРАЊА СИЛЕ.“

IV /а/
У мојој свести твоја слика
јача је од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на свом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

V
Све су ми речи биле тужне.
Сада ми је милија
ћутња.
Живот je дуг
као непозната река.

VI
Волела сам да волим више него што је уобичајено,
зато моји снови нису имали куда да оду,
па сам се до земље савила.
Сада су моја кола поломљена
a мoje артерије пукле.
Упаљене изнутра
а угашене споља оне су пукле.
И сви су се разочарали
зато што није потекла крв
и зато што су моја кола
не познајући пут,
палa у провалију тако дубоку
и тако далеку –
да ни њихове очи
ни њихови проналасци
нису успели
да савладају простор.

VII
Никад не ходати пределима празнине
само спојити усне у гвозденом пољупцу
a онда затворити очи.

Не бој се
нико није звао.
Само спојити усне у гвозденом пољупцу
а онда затворити очи.

За плач
нe додируј струне јер онда си још више мој.

Не дозивај старце
неће моћи да те чују.

Њихове очи су у пећинама,
y свакој од њих
пет.
* * *
Носим тај ну рану
и ходам без светиљке.
Куд пожели да одем
морам поћи.
Немам браће.
Ходам у сну,
као река без краја.

VIII
Ослушни
Ослушни
Ослушни
промену коју доносе године.
У компримираном ваздуху остају успомене,
крију се лета.
Штавише појављује се лаж да смо рођени
једног од тих лета.
Са утробом обележеном датумима
и длановима импрегнираним знањем
путујемо.
Без точкова
без коња
без једара,
не задржавајући се на оштром крају
где се дуга преображава.
У очима носимо
одсјај звезда,
на челима заборав онога што смо били,
под језиком јалови наук –
а у коси
прашину пољȃ
преко којих смо прешли.

IX
Уздрхтали сведок свете тишине
иступио је и рекао:
ЈА НЕМАМ ПОЛ.
Затим су прешли на следећег
свег у перју
и сјају.
Други су ходали тамо–амо
лепећи блато на очи.
Усне су им биле опечене
и пљували су црну крв.
Осећало се присуство страног детета.
Чуђење је све више расло
а пиједестал је и даље био празан.
Али сви су тражили исту ствар.
Тражили су је клечећи на земљи
преврћући сваки камен –
и наредили робовима
да је траже у водама
и наредили мајкама
да је траже у звездама –

али нико није знао
име те ствари.

Х
Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи.
Ha мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго,
Нити ће ми ишта друго
недостајати.
Била сам богатија од целог света.

XI
Бритки језик немани
својим пламеном
одрубио је хоризонт.
Онда је све лишће опало
a божанствена тишина
сачувала је сећање.
Они који су знали заборавили су.
Много касније сазнало се
да је сто хиљада ратника наоружаних
копљима и луковима
напустило ону земљу
заједно са потомцима и хатовима.

XII
Први прође и рече:
Волим те
јер си се родила у сиво предвечерје које је
било моје –

Други прође гледајући ме својим каменим
очима.

Трећи пре но што дође
сакри све злато
и железо
опљачкано са старог брода
настрадалог између мора и пржине.
И тако прођоше сви,
чак и не додирнувши светионике моје две
беле звезде.
Иђаху без починка кроз шуму,
ступајући чипо кроз као ноћ црну косу
заспалих удовица.
Махнити.

Светлуцави са рукама крвавим од умора.
Пуштајући са мрачном равнодушношћу
њихових претужних песама
смире се у жеђи очајног ветра.

XIII

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га објаснити њим самим.
Запалити га
надути
надети
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин без хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

XIV
Слепим мишевима
небо је прекривено.
To cy они што излећу из раширених зеница
мртве деце за време помрачења.
Врелина је црвена и све јача.
Ни звука ни хлада.
Сва врата су се залупила.
Само њихова крила од влажне твари
продиру
до скривених језгара.
Изаткана су платна
исплетене су кике
али гласови су остали без звука.
Тако је било кад је почело помрачење,
а осећање за меру изгубило је значење.
Први и последњи синоними
исте крви
идентичних осећања.


Са шпанског оригинала превео:
Радивоје Константиновић

Милена Павловић Барили, Поезија, приредио Милисав Миленковић, ВЕРЗАЛпрес, Београд, 1998.


Цртежи Милене Павловић Барили преузети из књиге: Спајајући вале са звездама: лирски распони Милене Павловић Барили (Синиша Ристић, Срба Игњатовић), Апостроф, Београд, 1998.

Нема коментара:

Постави коментар