За Андрића обично кажу – размишљам сипајући коњак
у његову и своју чашицу – да је затворен човјек и да тешка срца пристаје да
дијели своје са другима. Срећом, ја сам доживио и такве тренутке кад је осјећао
потребу да има некога уза се. Meђутим, и тада је био на одстојању и у свему
суздржан и скроман. Знао сам да не воли докон разговор; еглен o свему и
свачему, чак и кад су пријатељи у питању, није му био потаман. То је човјек од
једног комада, како би казао Гете. Док сједите са њим, чини вам се да он најрадије
пристаје на ћутање и тишину. У једној прилици, кад се повео разговор о
једноставности, он рече: „Бити једноставан и скроман – то је најтеже постићи.“
И тако увијек: баш када бисте повјеровали да ће вам широм отворити срце, он би
се пренуо и peкао: „И поред најбоље воље, ја вам више ништа о томе не бих могао
рећи!“
Љубо Јандрић, Са
Ивом Андрићем 1968-1975, Српска књижевна задруга, Београд, 1977. стр. 44.
Нема коментара:
Постави коментар