Категорије

понедељак, 16. октобар 2017.

М. ЈЕФТМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Ерос и Логос у песништву Милице Јефтимијевић Лилић


„...све истински велико, генијално, свето у животу човечанства било је створено интимношћу и искреношћу,
која је победила условљеност, мистичким откривањем
саме дубине људске душе.“

Николај Берђајев



          Андрићева мисао да се треба издићи до једноставности, схваћена у широком контексту, може бити примењена и на уметничко стваралаштво. Када се после вишедеценијског књижевног рада и остварених резултата, песник врати великим а познатим темама, о којима је и најзахтевније певати, јасно је да је његова песничка мисао достигла онај ниво у коме нема дубоких тражења себе него се јасно искристалисала, а дух подигнут на „виши“ ниво јасније и боље види. Јер, о вечитим темама се одувек певало, али су само код великих песника једноставне ствари добиле свој пуни израз, односно заблистале у свом пуном сјају. Уздигнуте до једноставности – оне су и саме постале блиске оном чему стреме – савршенству.
Стваралачки и животни кредо песникиње Милице Јефтимијевић Лилић може се дефинисати једном њеном реченицом из интервјуа у којој каже: „Велика људска мисао ме очарава, покушај да се живот пренесе у духовно је врло инспиративан.“ Велика људска мисао је у основи увек једноставна – савршена, и та тежња ка њој се андрићевски може именовати као бесконачна жеђ за лепотом (у свим видовима) којој лирско биће ове песникиње стреми свим силама. Будући да таква тежња своје полазиште и исходиште има искључиво у духу, сасвим је јасно да свој задатак „живот пренети у духовно“ Милица Јефтимијевић Лилић остварује поезијом, и то веома успешно већ неколико деценија. Да би се написала једна комплетна песма, сматрао је Гастон Башлар, „дух мора да је претходно замисли у облику пројекта“. Али за једну поетску слику, сматра даље он, „нема пројекта“; за њу је довољан покрет душе. Због тога се у песничкој слици огледа присуство душе. Сусрет са аутентичним лирским сензибилитетом какав је сензибилитет ове песникиње, са сликама које њена поезија изазива у читаочевој перцепцији, управо се тако може означити: као покрет душе. Отворена, сугестивна, лирски топла и непосредна, али на широко постављеним митским и литерарним обрасцима (у дубљим слојевима је увек очигледна инлитерарност и реплицирање на одређене поетолошке теме других песника), ова нас поезија при сваком новом читању изненађује „већ познатим“, што говори у прилог наведеном да је реч о „уздизању до једноставности“ које је својствено богатом духу, какав је дух Милице Јефтимијевић Лилић, чија је жеђ за бесконачним неутажива. Видети старо „новим очима“ Б. Кроче назива јутром виђења или спознаје, односно ауроралним феноменом. За такво виђење способни су само трагаоци за духовним благом. Пролошка песма „Пенелопина клетва“, из збирке Путпис коже (СКЗ, 2003) говори о хотимичном поступку повезивања и продубљивања првобитно постављених тема.
Када је реч о новој збирци песника који иза себе има импозантан стваралачки опус и богату и разноврсну књижевну биографију, јасно је да се таквој књизи не може прићи ad hoc, него да њено разумевање увек укључује ауторов претходно изграђен песнички израз, специфичну поетику, језик и стил. Због тога с пуним правом потврђујемо већ установљене оцене, др Драгане В.Тодоресков, о стваралаштву ове песникиње: да је реч о изразито лирском сензибилитету, о поезији у којој преовладавају женственост, непосредност и бистрина, због чега се Милица Јефтимијевић Лилић сматра изразитим представником „женске лирике“ (што  је само део њене поетике, иако има и сасвим „мушког“ певања у бројним њеним песма (проф. др Мирољуб Јоковић) у којима се са дубоком сатиром тумачи савремени свет. Песма „Хибернација“ из истомене збирке, објављена 1995. о томе најбоље говори, а та линија се наставља у свим потоњим књигама, па делимично и у најновијој...
 Жена је виталистички и стваралачки нуклеус, средиште физичке и метафизизичке васељене око кога се, као око епицентра врте све највеће теме поезије – Љубав, Лепота, Живот, Песма. Жена у поезији Милице Јефтимијевић Лилић је дата у мноштву видова своје сложене природе. Међутим, оно што је за њу карактеристично јесте настојање да се жена дȃ у пуноћи бића, и да се посебно апострофира њена мисаона способност (песма „Жена“ у овој збирци), то јест, њено духовно рађање и доношење духовног уз телесни живот.
С друге стране, посебан изазов у приступу новој књизи песника са већ изграђеним изразом и ауторитетом, представља то што у таквим случајевима треба трагати за новим облицима израза које песник показује, на можда нешто другачији, профилисанији и истанчанији поглед на свет, а тиме и уметност. Најновија збирка Милице Јефтимијевић Лилић, насловљена као Посланице Одисеју, налази се на истом стваралачком фону, односно апострофира исте оне теме којима је и раније била посвећена – Жени, Љубави и Поезији, али је животна и стваралачка зрелост ауторкина пресудно утицала на то да се оне нађу сублимиране у јасно изграђеном, језички, ритмички и поетолошки – сведенијем песничком изразу. Односно, потврђује мисао да је једна од највећих чари уметности – њена неисцрпивост. Треба свакако додати и богатство идеја које проширује и продубљује у новој књизи. Песма из трећег циклуса „Истина о три плача“ је развијање идеје о рађању комплетног човека са свим његовим потенцијалима које кроз живот треба да спозна и отелотвори. Ту идеју песникиња је реализовала још у својој, можда поетички најзначајнијој песми „Одвијање свитка“ (Путопис коже, СКЗ, 2003) у којој наглашава да је нужно сопствени уметнички потенцијал препознати и умножити у укрштају са животним околностима које ће га или изоштрити или онемогућити, као и идеју о креативном уделу трагике у спознаји бића.
Својеврсна апологија љубави – ова збирка се већ првом песмом након пролошке, песмом „Достојно јест“ представља као књига у славу Љубави, односно у славу – Живота, па се апофтегма Cogito ergo sum (Мислим, дакле постојим), може преформулисати у: Волим, дакле постојим. Семантички опсег значења које Љубав има у овој песми, достиже свој пуни израз у категоријама које су блиске ватри (светло, пламен, огањ, пожар, буктиња), па се ова и песме сродне њој могу назвати песме у славу Ероса – као принципа живота, будући да је Ерос, примордијални бог стварања и живота. Два кључна стиха песме: „Свети огањ преносити“ и „Љубљене собом осветлити“ тако постају начело живота, врховни задатак и смисао. Из ова два стиха произилази читава поетика ове  песникиње, па и ове збирке. Љубав као умножавање бића кроз стваралаштво и стварање подстакнуто љубављу, које се потом као одуховљени живот, као опредмећена мисао предаје песми, предаје другима који ће ту енергију љубави (постоји и њена песма са овим насловом) предати другима кроз поезију, јесте она синтеза живота и уметности којој песникња тежи, јер то је дефакто „осветљавање“ ближњих и суштински духовни додир са њима. Јер, љубав једина досеже до оних предела (понора) душе, где вребају страшни ужаси, али она једина досеже до врха наjвише духовности. Захваћено највишим од свих заноса – љубавним заносом, људско биће се преображава, „бива истргнуто из чврсто уклопљеног хабитуса његовог обичног сопства“. Милица Јефтимијевић Лилић, често пева о сопству у настојању да проникне у дубину Бића уопште и појединачног човека, те и себе, свог сопства, и у том смислу креативност доживаљава као епифанију. Љубав се, каже Е. Финк, „лучи између земаљске и небеске“, али човек и у једном и у другом случају, бива повучен „преко мерила човека“.
Управо такву љубав, коју треба „испунити собом“, слави поезија Милице Јефтимијевић Лилић. Полазећи од Епштејновог схватања да је љубав већа од оних који воле, и да они који воле, не могавши да испуне тај бескрајан метафизички простор, пате од те празнине, од те несташице себе, песникиња понавља давно изречену мисао о човековој тежњи за целовитошћу бића. Та тежња за целовитошћу бића коју је могуће остварити једино у сусрету са другим, увек изазива жȁл, а он означава жељу за вечношћу. Еросу је дубоко својствен елеменат жȁла, каже Берђајев. И тај жȁл је повезан са односима времена и вечности. Због тога, оном који воли отворене су „очи ка бескрају“, односно гледајући ка бескрају, њему се отварају „очи унутрашњег вида“ – духовни поглед. Такав поглед је својствен онима који су склони интуитивном начину спознаје, а то значи сањарима, визионарима, песницима, уметницима („Ја следим то вечно знање / и ка свом умнијем лику ходим“). Управо блиске том поимању су и песме посвећене Богу (у свакој њеној збирци има таквих песма, које неки тумачи сматрају њеним најбољим пессмама), као дародавцу спознаја и талената које смо, како песникиња верује, дужни да „изнова вајамо“ и умножене их враћамо, јер су нам на рођењу дати „у најам“.
Збога тога нимало не изненађује то што се песникиња Милица Јефтимијевић Лилић опредељује, не случајно, за другачије позиционирање лирског субјекта него у претходним збиркама. Обраћање гласом митске Пенелопе свом чекајућем Одисеју у функцији је метафоричног „креативног писма“. Универзални мит о верној супрузи има своје дубоко симболично значење у њеном ткању и распаравању ћилима. Њено обећање просцима да се неће удати све док не изатка ћилим свом свекру Лаерту (због чега дању изаткано – ноћу распарава и тако одлаже своју „судбину“) кључна је метафора за текст, реторику, завођење речима. Још и данас се употребљава реч „текст“, који је као латински термин потекао диретктно из технике ткања. Пенелопа је тако прва митолошка слика „женскога писања“, слагања нити које заједно стварају значење.[1]  Међутим, овде је свакао реч о другој врсти чекања, у овој поезији се заправо чека саговорник који подстиче на духовни раст, и овде се Пенелопа трансформише у Шехерезаду која заводи „певајући“ (што је такође већ отелотворено у  песми „Шехерезадина нова кореографија“, у претходној збирци (Партенон звездама зидан, Арка, Стари Колашин, 2015). Све то показује сложеност односа мисли, речи и љубави  које се заправо заснивају на игри која је више од игре, која је живот сȃм, у песништву Милица Јефтимијевић Лилић, односно Логоса и Ероса који стају насупрот Танатоса, као Шехерзада насупрот џелата којем жели да се умили како би се спасла.
Готово све песме првог циклуса и самим насловом апострофирају Пенелопин глас, који је истовремено и глас свих који воле – чекајућих, оданих, мучених неизвесношћу повратка (Пенелопа месецом опијена, Пенелопин монолог, Пенелопин призив,  Пенелопин завет, Пенелопина исповест, Пенелопино ламентирање, Солстициј Пенелопиног ума, Пенелопина посланица Одисеју). Пенелопа као „неуништива слика чежње“ свој пуни стваралачки потенцијал не достиже дању – ткањем, већ ноћу – деградацијом свог рада, чиме се обезбеђује време кроз игру (у метафоричном смислу – игру речима), али је тај елеменат игре у уметности (поезији) безмало увек присутан. У томе се јасно може препознати лунарни принцип – који симболизује периодичност и обнову, раст, смрт и преображај. Ранија констатација о изразито „женском певању“ Милице Јефтимијевић Лилић се сасвим уклапа у ту слику, будући да је Месец трајни симбол жене и женског принципа. У том контексту можемо разумети Пенелопину опијеност Месецом, односно потребу да се Одисеј појави управо у ноћи док Месец сија јер буди и страст и мисао, креативност... Основно симболичко значење Месеца произилази из чињенице да не исијава властиту светлост него попут огледала одражава светлост Сунца. Тако је и за лирску јунакињу нужан рефлекс мушког принципа како би „занела“ односно, како би њена мисао била оплођена додиром изабраника: („Све је умањено по мери одсуства / твоје појаве и траг сунца“, каже песникиња). Месец је ноћно светло. Његова светлост је рефлексивна, дакле не одупире се тами него се са њом стапа, због чега се за Месец вежу магија и контемплација. Али, његова појава је за Пенелепино  „ноћно ткање“ (спој Ероса и Логоса) нужна да би „видела да тка“, то јест да би видела оно што његово постојање уписује у њену свест, спој мушког и женског приципа и рађање новог ентитета – песме. За разлику од Сунца које својом снагом подстиче непосредну спознају (илуминацију), Месец доноси смирење, стрпљиво чекање и сазревање, које је заправо интуитивна спознаја („Твоја ће самоћа процвасти / пророковаше Исаија, / ја не знам како ће обликовати те то ново стање/ али ја ка свом умнијем лику ходим...“) то је, као што видмо, ново рађање из пепела сагореле љубави. Но, Месец (чежња) не делује креативно само на Пенелопу, већ је то двосмерна релација, и она Одисеја духовно преображава и уноси виши квалитет у његову свест:

Дођи док још вал сам што обујмљује те,
Преображава,
Док искра сам што те просветљује
Озарује ти биће
Што сопство ти умножава
Па блисташ у мноштву себе
Загледан у своја нова лица
Што врцају обиље.

Иако је термин солстициј у непосредној вези са Сунцем, а не Месецом (и означава астрономску појаву када Сунце два пута годишње достиже највишу и најнижу тачку на небу изнад хоризонта, у једној од најлепших песама првог циклуса „Солстициј Пенелопиног ума“, он означава управо ту највишу тачку, односно „Месечеву мудрост“ у којој Пенелопа постаје „видовита“, односно где се дешава коперникански обрт – сада је Пенелопа у „солстицију“, на вишој тачки од Одисеја, она га више не чека, она га „рађа“ будући да га је као шкољка бисер дуго чекањем носила у себи и „дала“  му живот, те он не само духовно већ постаје и телесно оваплоћен као део тела песме чији је заметак:

Тек видим како мој дух
 тобом оплођен  надолази,
ниче нови живот,
удвојена мисао рађа слике...
Шта је човек –
мисао што вековима се обнавља.
Солстициј ума -  гори,
Прасак есенције крвљу подупрт...
Ти још не видиш,
Већ  тече плодова вода,
Како те рађам за трајање.

За љубавну поезију Милице Јефтимијевић Лилић већ је примећено да је карактеристична по рефлексивности као суштинској одредби, а за њено укупно певање би се с правом могло рећи да је, у доброј мери, мишљење исказано сликама, да се надовежемо на оно о певању као сликању речима. Проф. др Владета Јеротић је говорећи на прослави четрдестогодишњице књижевног рада ове песникње и тумачећи песму Шифра, рекао да је Милица Јефтимијевић Лилић више него филозоф у песништву у истој мери у којој је и жена која опева страст и емоције, тумачећи мисаони потенцијал њене поезије.
Трећи цикус у књизи, „Повратак на Итаку“, јесте синтеза Ероса и Логоса, а Итака је синоним за Поезију која се у песми истог наслова дефинише као синтеза мишљења и осећања, као спој телесног и духовног. У песми „Поезија“, ауторка не само да тумачи својства поезије као  најпостојаније уметности,  већ критички (делимично и ангажовано) проговара о злоупотреби поезије, о покушају да се улога поезије институционално минимализује, да „служи“ ономе што је супротно њеној примарној улози да просвећује и просветљује.

Ја сам  сушти живот што jе сажет у речено,
Сушта душа што је изронила из окова тела,
Сушта страст што се над тело узнела.
Ја сам Истина света (о свету) непорекнута,
... Ја сам створена за судар са орканима  
Које ћу надмудрити Постојаношћу,
                             Ја сам најздравија кћер ума и тела.
Мене не може зауставити нико
Мада се Васиона заверила да ме ућутка,
                             Ал' ја сам њена савест, све ћу рећи, кад тад!

Да на крају подвучемо да је читава једна драма мушко-женског односа, од клетве до заветовања на ћутање, као нулти степен комуникације у којој треба да се дорекне прећутано, кроз дијалог Пенелопе и Одисеја, резултирала поезијом која потврђује креативни потенцијал љубави и снагу ауторке да је уметнички транспонује; да покаже њену моћ да искристалише мисао и да унапреди егзистенцију подижући је на виши духовни ниво, а само исходиште тог односа добија сврху у креативном чину као најузвишенијем, којем може да тежи свако мисаоно биће. Стога је сливеност Ероса и Логоса у трећем, завршном циклусу, логична што је већ истакнуто у пролошкој песми Пенелопина клетва, која је и постављена као путоказ за тумачење пажљиво грађене структуре целе збирке:

Сједињени, светлуцави кристали Бића постајемо
Што се не предаје, уможени биљур смо,
И тиркиз позеленео од трпње.
Вриска смо гејзира који се предаје сунцу
Умирући у жудњи стапања.
                             Свејединство смо,
                                        Наша згуснуте самоће
                                                           Прецветале у Логосу,
                                                                     Бескрајно пуне су света.

Несумњиво је да је песникња своју судбину подредила служби Логосу и да се препознавање збило, како читамо у песми „У Делфима“, у раној младости, а да је живот дорекао младалачке импулсе у судару са неминовностима које су је упућивале ка умности и продубљивању својих стваралачких потенција:

Сила Логоса
Немерљива је
Из таме засветли и све оживи,
Све препороди.
Све њему подређено је
                                      И све отеловљује се
Да га потврди.

Апострофирајићи моћ Логоса да све преобрази, песникиња Милица Јефтимијевић Лилић је још једну стваралачку авантуру свог духа успешно овековечила на задовољство поклоника њене поезије и тако потврдила своју службу Логосу целином бића које се у њему препознаје.


                                   Марија Јефтимијевић Михајловић

Текст је објављен као поговор збирке Милице Лилић, Посланице Одисеју, "Алма" Београд, 2017, стр. 111-125. 


[1] Svetlana Slapšak, Ženske ikone antičkog sveta, Biblioteka XX vek: Knjižara Krug, Beograd, 2006. str. 340. 

2 коментара:

  1. Почаствована сам увидима у моју поетику и закључцима о мојој поезији од стране др Марије Јефтимијевић Михајловић!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Увек је задовољство писати о доброј поезији, јер само вредност у нама бобуђује оно најбоље!

      Избриши