Категорије

четвртак, 17. август 2017.

ИВАН НАСТОВИЋ, Смисао патње


...Согјал Рипноће у својој књизи Тибетанска књига живота и смрти каже да бол, туга, губитак и непрекидна осујећеност сваке врсте имају стварну и драматичну сврху – да нас пробуде и омогуће нам да прекинемо круг самсаре[1] чиме нас терају да ослободимо сјај који је у нама заточен. Па отуда можемо чак почети да осећамо необјашњиву захвалност према патњи, јер нам пружа прилику да прођемо кроз њу и променимо се. Без ње никада не бисмо били кадри да откријемо да се у природи и дубини патње скрива драгоценост блаженства. Може се догодити да смо најотворенији док патимо, можда се наша највећа снага крије баш тамо где смо изузетно повредљиви. Маргарет Јурсенар у својој књизи Широм отворених очију на једном месту каже: „Сви ми непрестано прелазимо прагове иницијације. Сваки догађај, свака радост, свака патња је једна иницијација.“ А она нас чини јачима и зрелијима.

Из књиге И. Настовића, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије, Прометеј, Нови Сад, 2005.





[1] Самсара је неконтролисани циклус рађања и смрти у којем бића која осећају, вођена несвесном акцијом и деструктивним емоцијама, непрестано понављају сопствене патње. 

Нема коментара:

Постави коментар