Категорије

среда, 30. август 2017.

ЈОСИФ БРОДСКИ, Ако се Дух Божји наднесе над воду, она мора да га одражава


Увек сам био заговорник идеје да је Бог, или, у најмању руку, Његов Дух – време. Можда је та идеја мој властити производ, не сећам се више. У сваком случају, увек сам сматрао: ако се Дух Божји наднесе над воду, она мора да га одражава. Отуд моја слабост према води, према њеној набораној, намрешканој површини и – пошто сам са Севера – према њеном сивилу. Једноставно, мислим да је вода слика времена, па се уочи сваке Нове године, на некакав пагански начин, трудим да се нађем близу ње, првенствено поред мора или океана, да бих био на лицу места кад на површину израња нова порција, нова чаша времена. Не очекујем нагу девицу која јаше на шкољки; очекујем облак или гребен таласа што се у поноћ разбија о обалу. За мене је то време што израња из воде, и ја зурим, не с циганском проницљивошћу већ с нежношћу и захвалношћу, у чипкасти цртеж што га талас оставља на обалском песку.
То је начин и, у исто време, суштина мога гледања на овај град.[1] У тој фантазији нема ничега од Фројда нити од хорди, мада се, безусловно, може утврдити еволуциона – ако не просто атавистичка – веза између цртежа што га талас оставља на песку и испитивачког погледа упереног у њега од потомка ихтиосаура, који је и сам чудовиште. Усправна чипка венецијанских фасада најлепша је линија коју је време – алијас вода – оставило било где на Земљиној кори. Осим тога, постоји несумњиво сагласје – ако не директна веза – између правоугаоних рамова за ту чипку, односно локалних здања, и анархије воде, која презире појам форме. Управо овде се јасније него било где другде показује да је простор свестан своје инферионости у односу на време, и одговара му јединим својством које време не поседује: лепотом. И ето зашто вода прихвата тај одговор, ковитла га, ваља, комада, и најзад га, неозлеђеног, односи у Јадранско море.

Ј. Бродски, Водени жиг... и други есеји, превела с руског Нада Николић Бобић, 2010.



[1] Венеција (прим. М. Јефтимијевић Михајловић)

К. Г. ЈУНГ, Познавалац људске Душе



Ко жели да упозна људску Душу, тај ће од експерименталне психологије сазнати колико и ништа. Њему би требало саветовати да одустане од егзактне науке, да скине капут научника, да каже збогом кабинету и да с хуманим срцем крене светом, кроз ужасе затвора, кроз луднице и болнице, кроз мрачне крчме предграђа, кроз борделе и паклене коцкарнице, кроз салоне елегантног друштва, кроз берзе, кроз социјалистичке митинге, цркве, буђења и екстазе секти, да љубав и мржњу, страст доживи у сваком облику на властитој кожи. Он би се вратио с богатијим знањем, него што би му икад дали дебели уџбеници, и он ће моћи бити лекар својим болесницима, један стварни познавалац људске Душе.


Антологија Јунг - Карл Густав Јунг, ЧОВЕК И ДУША (из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби), Прометеј, Нови Сад, 2008. 

НОВИЦА ТАДИЋ, Тридесет реченица

             1
Розета на фасади цркве у манастиру Жича

Људи су ближи демонима него анђелима.
Дух грабежи овладава светом.
Шири се идеологија успеха.
Све је већа жудња за стицањем.
Машина меље машину.
Дисхармонија је свуда.
Земља се напунила злом.
Уздижу се нови идоли.
Техника царује и кладе ваља.
Од најбољег, ево, направише бабу ћубасту.

2

Тражимо задовољство у поседовању ствари, у новим облицима забаве.
Пораст материјалног благостања није увећао и духовне снаге.
Губи се природност, непосредност и сваки спонтанитет.
Све је на свету поремећена и како не треба.
Гори смо од духова који су пали, који су одозго допутовали.
Уче нас да тражимо утеху у ономе што је ограничено, у лажном познавању ствари и важној мудрости.
Било где да одеш, на зло си место дошао.
Где се продају шрафови, штофови и фрижидери, купићеш и књигу песама.
Где су људи расејани и разбијени, зацари зло.
Секташ звони на врата – купује твоју душу.

             3


За нама је цео један век таме, ратова, страдања и неслободе.
Одстранили смо од себе благодат Божју, и свету пуноћу заменили ругобом и празнином.
Црвена, богомрзна идеја процвета и ових дана; разбокори се.
Раскалашна деца порасту и почине неваљалства.
Грех нас је разбио; ми смо пали у јаму дисхармоније.
Зле су наше мисли и зле су наше жеље.
Научи да живиш од хлеба што ти је од јуче на столу остао.
Тугуј сам; у скровитим местима обитавај.
Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.
Све су наша пажња и добро настројање. | 2008



Песници у Жичи (беседе на Преображење), приредио Драган Хамовић, народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011. 

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Песникова мисија у свету (Рабиндранат Тагоре)


        Рабиндранат Тагоре од дужег времена стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике. Устаје у три сата изјутра, и неколико часова погружава се у своју тиху екстазу. Када ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну. Понеки пут бележи и мелодије до којих је дошао у својим екстазама. Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.
          Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу. Унуче се слатко насмешило и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотел "Паласа" у одаје секретарове.
          Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.
          Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслову фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.
        Ја му постављам многа питања, углавном у вези са његовим књижевним радом.
         – Волим – почиње Тагоре што ме питате о поезији а не политици. Ја немам са политиком никакве везе.
– Немојте мислити – каже он – да је сав мој песнички рад сажет у оно десет књига енглеских превода. Ја сам написао безброј песама на бенгалскоме језику. Ја стално пишем и пишем песме; ја једнако стварам поезију. На енглески сам превео минимални део својих стихова.  
          Ја не верујем преводима. Они нису у стању да пренесу како треба заталасани осећај песников. Ја сам своје стихове сам преводио на енглески, па ипак нисам пренео свој прави осећај. Лепота и нарочита особеност енглескога језика састоји се у игри и ткању сугласника, сасвим противно италијанском, где се бојадисање врши помоћу самогласника. Ја сам искористио ове особине енглескога језика да преко њих изразим свој осећај, који се на бенгалскоме језику друкчије оваплотио. Нема не само доброг превода, већ може се рећи да је поезија уопште непреводљива. Превод износи песничка факта, идеје и предмете, али у њему нема светлости оригинала. У оригиналу свака реч има свој сјај и атмосферу; удруживши много сјајева и атмосфера добија се једна песма, то је једно сунце које зрачи. Преведена песма јесте као угашено сунце: иста је садржина али нема светлости.
          Песма је још као водопад звукова и боја, и сваки прелив има свога значаја и своју музику. Песма мора да буде откривење свету, а откривење вреди у истини само ако је обасјано правим сјајем оригинала.

          Каква је ваша мисија у свету, Мајсторе?

– Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он пмаже људима да буду добри и он омогућава истину, коју чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством,  у свим областима. Ми песници имамо идеал: савршенство; и њега ради тражимо погодног израза за оно што осећамо.  
Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких – али то су они чинили као људи многострукога талента а не као песнци. Песникова је мисија само да бде песник, да ствара песничку лепоту и ништа више.  

У чему је песничка истина и права поезија?

– Некад су народи били прости. Сад су компликовани. Сад их раздиру многе тежње. Свака од тих тежњи има оправдања ако је прожета духом. Главно је да у свему буде духовнога струјања. Међутим, Европа се све више и више повлачи у сиров реализам, у факта и факта. А гола факта нису ништа. Предмети сами по себи нису ништа. Потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте. Духовна ризница налази се на Истоку, где су поникле све религије. Без Истока Европа ће се изгубити у фактима, у предметима, у знацима, и пропашће. Зато је последњи час да Европа накалеми на своје тело, као и увек у моментима кризе, источњачки дух. У додиру са Истоком зацветаће предмети. Без духа они би угушили Европу.
Средњи век у Европи показао је борбу Истока и Запада. Европски запад састоји се у борби, у авантурама, у жеђи за влашћу, за материјалним и техничким преимућствима. То је дух освајања, дух грознице, дух страсти. Азија је сва у тежњи уа апсолутним, Исток се одриче власти, он тоне у себе, и ту тражи једину одгонетку наше егзистенције. Европски средњи век удружио је ове две огромне тежње, и оне су се рвале, али су створиле величину Европе. Сада се у Европи изгубио дух утонућа у себе и потпуно је надвладао дух освајања и грозница власти и материје, авантуре у свим областима. Потребно је да се европа опет препороди у додиру са истоком.

– Шта је основна особина Истока?

– Исток учи да свему треба да буде неког човечанског циља. А какав је циљ у гомилању предмета и знакова? Никакав. То је једна болесна материјалност која ничем не води. Факта само по себи нису ништа. Линије саме по себи нису ништа, а сликар који уме да линије повеже ствара дело духа и уметности. Исток учи да све треба да служи духовноме циљу, и да линије нису ништа без цртача, који им даје смисла и оправдања.

 Ви не верујете у неку истину изван човека, ви не верујете у науку?

– Закони су само човечански, факта нису ништа. Само мисао може да уочи законе. Али наша мисао није случајна. Наша је мисао у ствари општа космичка мисао, она је универсална... Човек је за то да пронађе закона и даде им израза...

Чему нас данас учи Индија'

– Индија данас шаље човечанству нову светлост, а то је Ганди. Он учи да је свака борба у ствари једно ропство. Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре. Недостојно је човека да прима став животиње. Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити. Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем.

          Па то су идеје Толстоја'

          – Ганди признаје да је ученик Толстоја. Он му много дугује. Али је Ганди развио огромном снагом ту доктрину. Он довикује људима: „будите људи, не будите животиње“. И још вели Ганди: само је човек слободан, животиња не. Главни је задатак и највећа је срећа човека у слободи. Слобода је само духовна, само духовна слобода дубоко је лична. Физичка слобода у ствари је површна и незнатна, ако не почива на духовној.

          Па то су идеје Марка Аурелија, идеје стоика западњачких?

          – То су идеје са истока, мада се оне појављују увек у критичне дане и по другим културама, кад ове назру праву истину. Порекло духовне истине на Истоку је. Народи још нису зрели да ту истину приме. Али они је наслућују...

***
Тако говораше Рабиндранат Тагоре.


Станислав Винавер
Објављено у часопису Време, Београд, VI/1764 (16. XI 1926), 5.

Преузето из часописа Културе Истока, часопис за филозофију, књижевност и уметност Истока, год. V, број 15, јануар-март 1988, стр. 68.







уторак, 29. август 2017.

АЛФРЕД ДЕ МИСЕ, Песма без припреме (Као одговор на питање: Шта је поезија?)


Наћи мисао чврсту у бића свог дубини;
уравнотежити је на златној осовини,
немирну, неизвесну, па ипак непокретну;
прогнати успомене; заносу мимолетну,
сну магновеном дати, можда, обличје вечно;
истину и лепоту волети неизречно
и трагати за оним што их у сазвук слаже;
слушати шта у срцу сопствени геније каже;
плакати, смејати се и певати од миља,
усамљен ићи светом, насумце и без циља;
створити врсно дело, пуно плашљиве чари,
од осмеха, од речи, од уздаха, од ствари
која нам за тренутак сву душу собом узе,
Бисер начинити од сузе;
песник на Земљи нема ниједне страсти дубље;
то му је све имање, живот и частољубље.

Џ. Ф. Вотс, Орфеј и Еуридика, 1860.

Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви), СКЗ, Београд, 2006. 


понедељак, 28. август 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Срце руже


Обасјања, обасјања
Пробуђења и спознања
Нити светло, нити тама
океани чистог стања

Сновиђења, озарења
Отрежњења, освешћења -
Насред груди ружа цвета
Усред руже срце света 

недеља, 27. август 2017.

ВИЛХЕЛМ ДИЛТАЈ, Доживљај и песништво

Из односа живота, фантазије и обликовања дела следе сва општа својства поезије. Свако поетско дело остварује неки појединачни догађај. Отуда оно помоћу речи и њиховог повезивања даје пуки привид нечег стварног. Оно тако мора да примени сва средства језика како би произвело утисак или илузију, и у уметничкој обради језика лежи прва и најзначајнија естетска вредност песничког дела. Оно нема намеру да буде израз или приказ живота. Оно изолује свој предмет из реалне животне повезаности и даје му тоталност у себи самом. Тако оно читаоца преводи у слободу, док се он у том свету привида налази изван нужности своје стварне егзистенције. Оно узвисује његово осећање постојања. Човеку ограниченом својим животним током, оно задовољава чежњу да проживи животне могућности које сам не може да реализује. Оно му отвара поглед на један виши и јачи свет. И упошљава у накнадном доживљавању читаво његово биће у њему један саобразан ток душевних процеса, од радости у сазвучју, ритму, чулној опажајности, до најдубљег разумевања догађаја у складу са њиховим односима према читавој ширини живота. Јер свако право поетско дело истиче на одсеку стварности који приказује једно својство живота које као такво раније није било виђено. Чинећи видљивим узрочни сплет процеса и делања, оно у исти мах даје да се накнадно доживе вредности које у току живота припадају неком догађају и његовим појединим деловима. Догађај тако бива уважен у свом значају.Не постоји ниједно велико натуралистичко песништво које не би изговарало  такве значајне црте живота, ма како неутешне, бизарне биле, ма како припадале некој слепој природи. Мајсторија највећих песника јесте да тако поставе догађај, да из њега засија сама повезаност живота и њен смисао. Тако нам поезија откључава разумевање живота. Очима великог песника посматрамо свет и повезаност људских ствари.
          Тако се у темељима људског стварања налазе лични доживљаји, разумевање туђих стања, проширење и продубљење искуства идејама. Исходишна тачка песничког стварања је увек животно искуство, као лични доживљај или као разумевање других људи, савремених као и бивших, и догађаја у којима су они учествовали. Свако од небројених животних стања кроз која пролази песник, може у психолошком смислу да буде означено као доживљај: дубљи однос према његовом песништву припада само оним међу моментима његовог постојања који му отварају једну црту живота. И оно што песнику може такође да притекне из света идеја – утицај идеја на Дантеа – Шекспира, Шилера, био је веома велики: све религиозне, метафизичке, историјске идеје су ипак коначно препарати из минулих великих доживљаја, њихове репрезентације, и само уколико могу да учине разумљивим песникова сопствена искуства, оне му користе да уочи нешто ново у животу. Идеализам слободе који Шилер преузима од Канта, објашњава му ипак само велики унутрашњи доживљај у коме његова висока природа у конфликту са светом постаје сигурна у своје достојанство и сувереност.
          Каква разноврсност модификација песничког искуства мора одатле да се развије! Док су грчки трагичари унутрашњи религиозни свет чинили драмски видљивим, настао је израз најдубљег доживљаја који је ипак у исти мах био приказивање моћне спољашње стварности, и одатле је морало да произађе дејство коме нема равна. Нешто од тог дејства смо искусили у оберамергауским играма[1] и нашим ораторијима. Шекспир се потпуно предаје неком споља датом току разумевајући га; онда улаже сопствени живот и тако настају његови људи који су разновсрни онолико колико природа нуди, и дубоки колико сеже доживљај. Гете изражава лични доживљај, рад слика у њему самом, и у том односу доживљаја и његовог израза појављује се оно што је посматрању увек скривено у душевном животу, читав његов ток и сва његова дубина. Овде је свуда однос личног доживљаја и израза у разноврсним мешавинама преплетен с односом између спољашње датости и разумевања. Јер у личном доживљају је дато неко душевно стање, али у исти мах у односу према њему и предметност околног света. У разумевању и подражавању постаје схватљив туђ душевни живот, али ипак само помоћу сопственог живота који се ту улаже. Само, снага и веза тих момената је у различитим модификацијама песничког искуства увек другачија. На том основу се развија пророчки дар песников који нас поучава о нама самима и о свету, о последњим докучивим дубинама човекове природе и о обиљу индивидуалности. Настају безбројне форме тог пророчког дара.


В. Дилтај,  Доживљај и песништво: Лесинг – Гете – Новалис – Хелдерлин, Превео Саша Радојчић, Орфеус, Нови Сад, 2004.

субота, 26. август 2017.

ИВО АНДРИЋ, Очима се дух не може наситити


Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.
Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежња што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као и из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.
Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предусретљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.
     То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне .,посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања.
То је оно што y ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика, заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.
То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи.


И. Андрић, „Сусрет у Кини“ (одломак), Стазе, лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књига десета, Удружени издавачи, 1981. 

петак, 25. август 2017.

МИЛОСАВ ТЕШИЋ, Песма као преображење језика


Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало (Јован 1, 3) – то је јеванђељска дефиниција Речи, света порука што нас, и кроз зло и таму, може вратити Божијем извору живота и светлости, која нас, док трпимо земаљске невоље, може окрепити и утешити. Изван ње су, као атрибути тамнила, неживот и несветлост, а у њој су, поред других благодати, и изворишна струјања племенитог нагона, потребитог као зрак, да се из стваралачке врућице, радосне и тешке, о датом свету и дарованом животу и поезијом искаже покоја истина, да се у њима открије понека златоносна слика.
Не морају песници то библијско начело, које је, поред осталог, и општејезичко и песничко, ни прихватати нити га бити свесни, али засигурно не могу избећи да му не служе својим делом као жртвом, што значи и животом  — овострано јединим и кратким. Они усвајањем речника матерњег језика тек располажу певном грађом, стихијно настројеном, која се својом елементарном снагом жилаво опире свакој олако схваћеној обради и непредвидљиво јој узмиче, рачвајући се и распадајући по бесмишљу изван песме, дајући на знање, у сопственој охолости и самодовољности, да је сваки труд око ње беспослица и непотреба, истеривање пшенице из празне сламе.
Како Реч, умножену у безброј појмовних ознака, а измештену из свог првобитног станишта, из тачке поистовећености са Богом (У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч (Јован 1, 1), како њу, дакле, издвојити из хаоса сверечја и удомити је у песму, којој је, што је нова неповољност, једино саобразна она сила што изгони варнице из камена белутка?  — Самопрегором и подвижништвом, уз нужну скрушеност и неизбежно страхопоштовање како према именици и глаголу тако и према везнику и речци – али у срцу и из срца – можемо се умилити речима, може нам се десити да нам оне одшкрину макар једна од ко зна колико својих тајних врата, могу нам се оне, што је знак повлашћености, саучеснички указати и подарити нам тренутак узнесења у простор лебдеће поетичности, из којег је, на пример, могуће оживети мртве жетеоце, а затим их увести у поља зрелог жита, али само под условом да је „ризница“ – како вели владика Николај Велимировић – „пуна блага Божјега“ (Дивно чудо, Ваљево, 1995, 10). Тек кад се то задобије и овлада тиме, језик ће се одобровољити и песнику ће узвратити својим даровима, али искључиво у количини и вредности песниковог улога – ни за сламку више нити мање.
Песнику је, надаље, додељено, што је чин чудесне радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли и испод њеног наличја, често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења. То је час, срећан час, кад се у песми предвоји, кад се пречетвори, кад се ослободи те испусти творитељски дах у душин шар.Тад он, преображен и уздигнут у сферу са које се не види његов отпад, залебди негде у области чудесне слике Христовог Преображења (И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Матеј 17, 2) – И у песми се, дакле, као и у природи после Преображења, преобразе и гора и вода.
Негде дубоко у нама, у нашем унутрашњем небу, почетак је вертикале човек – Бог, а негде на средини те усправнице, на путу ка Богу, трепери песма с кореном у библијском ембриону а с листом у нашем срцу, као што, високо уздигнут изнад земаљског кала, молитвено трепери и дух манастира Жиче  — те из тог трепера изговоримо унутарњим гласом део молитвене мелодије Стефана Првовенчаног из његовог дела Житије и жизан Светог Симеона: Не забуди мене лежећа у безакоњима; не забуди мене уваљеног у тину сластну (превод Драгутина Костића), односно: Не заборави мене, који лежим у безакоњима! Не заборави мене, који се ваљам у блату сластном…! (превод Миливоја Башића).
(Што се грчка реч deisa (влага; мокрина; блато), етимолошки доводи у везу са именом Жича, изванредна је симболизација овоземаљских и небеских стања, од којих, по мери сопствених осећања, прве трпимо или не трпимо, али оне друге, патили или не патили, свакако сањамо.).
Корачај љубим ти кораке / Црвена госпођо Жичо – пева Васко Попа, а ја скромно додајем:
Нека у нама, и међу нама, буде као кад се каже Жича. Макар толико.

ЖИЧКИ ДУХОВНИ САБОР, Преображење, 1997.
Песници у Жичи, Беседе на Преображење, Народна библиотека, „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011.

Преузето са блога Александра Мирковића: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МИЛО ЛОМПАР, Оно што смо некад називали науком о књижевности – више не постоји


…оно што смо некад називали науком о књижевности уопште није имало својих књига на полицама. То више не постоји: да ли се ово сазнање могло на упечатљивији начин представити y нашој свести од одсуства са књижарских полица? Ако упитамо за одређену књигу која припада некој од ишчезавајућих дисциплина, она се проналази у компјутерском попису података и допрема наредни дан: можемо је купити после 12 сати. Оно чему је – наводно и наизглед – посвећен наш живот, у шта смо уложили сву своју важност, оно што је било спремиште за лични, одвише лични кукавичлук (зашто су људи који проучавају књижевност толике кукавице?) који нас је свагда спречавао да погледамо пут опасних вода, ипак постоји: само није више видљиво.
Као посвећеници невидљивих ствари, морамо трагати за специјализованим књижарама: премда постоје – попут складно уклопљених књижара и кафана којима је прекривен берлински Savignyplatz, попут малених књижара и антикварница које се пружају дуж улица које воде на Nolendorfplatz – оне нису књижаре које одређују дух времена него само његове закривке, као станице на којима као да се време криви и нестаје са хоризонта. Историја је – за разлику од књижевности – још увек сачувала свој актуелни потенцијал, јер јој политички садржај обезбеђује онај пресудни скандалозни лик: дах скандала увек голица ноздрве савремености. Но, ствар књижевности стоји лоше, готово предсмртно, зато што је осећајност прожета савременим егзистенцијалним тоном.

М. Ломпар, Похвала несавремености, Лагуна, Београд, 2016. 

ЂУРО ШУШЊИЋ, "Између писаца и пискарала постоје брисачи" (о критици и критичарима)


Као филозоф и социолог и данас чврсто стојим иза оцене коју сам изрекао о критичарима пре више деценија. Не занимају мене они као појединци, мене занима друштво у коме су такви појединци могући: они као појава упућују на болесно друштво које је у свађи са самим собом и светом око себе. Живимо у дубоком мраку. „Увек на путу кроз велику људску пустињу.”[1] Критичари предњаче међу полуписменим, они су „друга страна новчића стваралачке немоћи.”[2] Свој став мењају према тренутној потреби.
Много читам књиге из разних области и тако смањујем своје незнање. Али чим нешто јавно изговорим или напишем, одмах сам дао прилику критичарима да ме нападну. Они не виде да сам прави учитељ, то јест да не учим своје ученике једној и јединој истини. Свако ко свој дух излаже на јавни увид сусреће се, како рече Рајнер Марија Рилке, са „збиром свих неспоразума што се скупе око једног имена”. У интелектуалној и моралној збрци, човек од пуно речи а мало мисли, јавно бесни на српском језику. Овде вређање личности заузима место критичком мишљењу. Франц Кафка изванредно вели: „Кавез је пошао у потрагу за птицом”.
Нема тога осећања које се може подметнути уместо недостатка мишљења. Ова духовна беда и морална мизерија није способна да мисли у алтернативама (мисли да зна, а не зна да мисли), да мисао пропусти кроз решето разума и ума, да схвати где, када и како се укрштају гласови култура са све четири стране света, и да потом донесе суд који ће бити у близини истине, ако не у њеном средишту. Они гледају свашта, а не читају ништа: са књигама нису на ти! Простачки поглед на научно и филозофско дело понижава достојанство и духовну висину дела. Георг Зимел, пишући о филозофу воље за моћ, добро и тачно рече: „Снага слабих је често слабост јаких”.
Ови посматрачи без знања, писци папир категорије, безгранично ограничени, имају посебан интерес за ствари које не разумеју: аристократе незнања изговарају речи које су увреда за истину. Они су увек у предности, јер у свом незнању далеко надмашују писце. Живи су доказ да је друштво, у чијој су утроби зачети и однеговани, претпело морални слом. Од свих веза које они треба да имају изгледа да је од најмањег значаја веза са мозгом. Недостатак знања и опште културе не смета им да јавно куде и суде о ономе што не разумеју и своју злоћу цеде из себе дајући јој узвишено име критике.[3] Ходам ја са својим мислима изнад њихових глава: па и кад бих хтио ходати на својим властитим грешкама, још бих увијек био изнад њихових глава.“[4]
Кад моји критичари говоре, нема бојазни да ће рећи нешто мудро и лепо, што би ме понукало да боље размислим о ономе што сам рекао или написао. Тих неколико пузаваца, који нису дали ниједан доказ о својој учености и мудрости, лајали су политици за љубав. а она им је узвраћала мрвицама што су падале са стола моћи и власти. „Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала?“[5]
Бити учен не значи само бити школован за неку струку и добити плату и положај: ученост је и отеловљење вредности. Бити правник је начин остваривања правде као вредности. Звања су средства, а не циљеви, премда се циљеви изроде у средства. Зато имајте на уму разлику између животног позива и професије (струке, занимања). Струка је неопходна, али није довољна: она је почетак, али није крај! Диплома, магистратура и докторат данас су више ствар друштвене обавезе него личног избора: данас је важна титула ради бољег положаја и плате, а не стварно знање и вредности за које се живи и мре. Данас је знање у суштини инструментално.
„Између писаца и пискарала постоје брисачи.”[6] Како онда ова пискарала да суде о нечијем делу? У недостатку истинске научне и филозофске критике човек је принуђен да сам себи буде најстрожи судија. „Постоји само један једини човек који има услова за стварну критику мога рада: то сам ја.”[7] „Ја имам своје законе и свој суд да о мени суди, и њему се, пре свега, обраћам. ја се на делу заиста устручавам према другима, једино се не устручавам према себи.”[8]
Оно што сам говорио и писао они нису разумели, оно што су они разумели ја нисам говорио и написао. Као пријатељ истине имао сам против себе странку лажова и незналица. Само идеолози глупаци на мудрим местима немају дилема и само они иду своме циљу без двоумљења: много је оних који не сумњају, јер је сумња последица размишљања. Они се налазе у оном стању духа који не познаје муке избора. Андре Жид је негде записао: „Не може се мислити а да се не постоји, али се може постојати а да се не мисли”. Сви имају могућност да мисле, а мисле само неки, као што сви имају очи да гледају, а само неки виде. „Идеологија глупе и мудре претвара у другове?”[9] Кад сам био мање стар него што сам сада, прочитао бих понешто од онога што су писали моји критичари, како бих себе уверио да нису ни читали оно што сам написао. Ако су и читали, нису разумели.[10] Ако су и разумели, разумели су погрешно. Читали су оно што нисам написао – учитавали су своје незнање. Тражити од њих да ме разумеју, то је исто као од мртвог захтевати да промени мишљење. Кладим се да својим ћутањем нисам рекао ништа мање од онога што су они рекли гласно. Да има бога, однео би их ђаво: досадни су као вести од јуче. Занемаривање свега што критичари говоре о писцу добро је за његово душевно здравље. Све што су говорили и писали заслужило је заборав. Пријатељи културе, да ли ћемо без отпора прихватити ову казниону духа? Витолд Гомбрович се често питао: „На који начин нижи човек може да критикује вишег човека – да вреднује његов рад?” Критичари су у предсобљу, немају приступ духовној трпези и ништа не знају о врстама хране што се на њој нуди. По мом нескромном мишљењу, то су главе пуне промаје.[11]

Ђ. Шушњић, „Мисли за крај и опроштај“, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.




[1] Мишел Фуко, Списи и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 422.
[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 102–103.
[3] „Критика која се бави тим садржајем јесте критика у тучњави, а у тучњави се не ради о томе да ли је противник племенит, достижан, занимљив, него се ради о томе да се њега погоди” (Маркс-Енгелс, Рани радови, Култура, Загреб, 1953, стр. 76). „Реченица од које целог живота остаје рана. Довољно је да вас погоди на време” (Корадо Алваро, Нешто као живот, Службени гласник – ЦИД, Београд, 2012, стр. 248).
[4] Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Младост, Загреб, 1975, стр. 116.
[5] Слободан Јовановић, Културни образац, Стубови културе, Београд, 2009, стр. 51. „Образовање се тиче хуманизације а не само социјализације” (Милан Месић, Мултикултурализам, Друштвени и теоријски изазови, Школска књига, Загреб, 2006, стр. 329, 331). „Ово је друштво у коме свако настоји да себи направи макар мали споменик” (Корадо Алваро, op. cit., стр. 168). „Политика је била његова законита жена” (Карлос Фуентес, Срећне породице, Архипелаг, Београд, 2008, стр. 144).
[6] Мишел Фуко, Списи и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 23.
[7] Серен Кјеркегор, Човек и дух, Партенон, Београд, 2009, стр. 22. 37 Мишел де Монтењ, оп. цит., стр, 123.
[8] Мишел де Монтењ, op. cit, стр. 123.
[9] Карлос Фуентес, op. cit, стр. 113.
[10] ”Један од мојих синова пише књиге које могу да читам, али не и да разумем, а други пише књиге које могу да разумем, али не и да читам” (Џулијан Барнс, Није то ништа страшно, Геопоетика, Београд, 2011. стр. 61). „Али није рђав критичар онај ко не зна да пише, већ онај ко не зна да чита”, приметила је Аријадна–Аља Ефрон, кћи Марине Цветајеве, у својој Преписци са Борисом Пастернаком.
[11] „Корисније је да знаш, а да се правиш да не знаш, него да не знаш, а да се правиш да знаш” (Дорђе Лебовић, Semper idem, БИГЗ, Београд, 2008, стр. 407). „Најнеспособнији за мишљење верују да је само потребно да широм отворених уста и с изразом одушевљене овце изговоре те три речи, па да кажу велику мудрост” (Артур Шопенхауер, Свет као воља и представа, 12, Графос, Београд, 1984, стр. 126).