Категорије

уторак, 11. јул 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, „КО ПУТОКАЗЕ НЕ ВИДИ НА ЈАВИ, НЕМА МУ ДРУГЕ ДО ДА ИХ САЊА“ (Јованка Живановић, Путници од стакла, „Геопоетика“, Београд, 2008)


„Сва моја патња потиче од неуравнотежености
тела  и духа. Је ли то мој крст, моје ограничење?“

Серен Кјеркегор

         
          Јунгову тврдњу да се добра књига препознаје по видљивом напору аутора који је у њу уложио, можемо узети само као релативно тачну, нарочито ако говоримо о вредном уметничком делу, јер у том случају „напор“ који улаже аутор није кључна реч да апстрахује вредност дела. Односно вредност је мање резултат „напора“, а више нечег што као категорија стоји „изнад“ напора, а то је таленат. Таленту није потребан напор да би био изражен. Таленту је, као сваком Божјем дару, довољна лакоћа и „интензитет“ те лакоће је мера квалитета самог дела. Роман Путници од стакла Јованке Живановић је индикативан пример како моћна стваралачка имагинација и књижевни таленат без тешкоћа обликују и најсложенију причу, у чијем су средишту највиша питања о Човеку. 
          Од романа симболичног наслова Путници од стакла пре би се очекивало научнофантастично штиво или бар такво које је добрим делом засновано на снажој имагинацији и способности његовог аутора да нас пресели у нестварне, нереалне и имагинарне светове, али не и роман који у судару два света (видљивог и невидљивог) и покушају да међу њима успостави јединство, дубоко задире у пределе „оностраног“; да се кроз причу о двоје духовних сродника, између којих духовна привлачност и истоветан сензибилитет претпостављају сваку другу врсту привлачности – емотивну и физичку, које су јој ипак подређене – постављају суштинска питања о смислу човековог трагања, дајући самом роману философски тон. Настојећи да кроз имагинарне сусрете у сновима својих јунака Емилије Савић и Петра Наумова покаже да човек трага како би уобличио сопствену недовршеност и постао цео човек, ауторка читаоца наводи и на преиспитивање властитог пута, указујући на то да „невидљиво влада видљивим и да је реч о огромној некрунисаној моћи“. Та моћ, та сила је Агапе која је једина у стању да помири два света, да буде мост између видљивог и невидљивог, чулног и духовног. 
Ауторка нас, причајући причу о двоје суграђана који се сусрећу и спашавају у заједничким сновима, заправо води у транцеденцију која је по речима Миодрага Павловића, „све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечито и несазнатљиво што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи.“ Те знаке о себи препознају јунаци Јованке Живановић, чија је стварност прожета спиритуалним, што обичном свету „изгледа лудо“, па „мора да се крије“. Та божанска оностраност дата је сваком човеку у мери у којој он може да поднесе, а путницима од стакла – како ауторка романа именује посебну категорију људи најснажнијег сензибилитета, за које је све опасност, па чак и сунце, који „живе на сопствену штету“ – дата је у највећој мери, јер могу да осете оба света у себи: објективни свет и његову трансцеденцију (због чега треба бити: мудар као змија и безазлен као голуб).
Роман покреће бројна питања, суштински бави се оним што човек „по своме лику јесте“, а не оним како га свет види, односно покушава да у највишим и набољим својим тренуцима одговори на питање: да ли је „удар на суштину бића, заправо, извртање сопствене колевке“? Јунаци романа Путници од стакла осећају да је свет патња Бога, и да, као што је тврдио Јунг, сваки поједини човек који жели да живи своју целовитост, зна да она значи ношење крста. Посвећени људи, какви су јунаци Јованке Живановић, то најбоље знају и осећају. Због тога овај роман није само  роман о посвећенима -  то је и роман за посвећене.

 М. Јефтимијевић Михајловић 

Нема коментара:

Постави коментар