Категорије

петак, 26. мај 2017.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Под ноћном звездом



Док о теме лупа врелог сунца брадва
Прљав од бусења а подобан ласти
У гротло ћу првог кладенца наг пасти
Макар ме сломила ледна вода на два.

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер.
Док се земља хлади – свет нејасан бива.
Небо ми у главу већ звезду зарива
Са шиљбоком једне мисли као глечер.

Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта)
Слутим неки додир што ми вреба раме
Невидљивим крилом меким ко у ласта.

Далеки двојниче, близ, из сличне таме,
Стару нашу реч ми преко мрака хитни:
Како смо под ноћном звездом сами, ситни.

Нема коментара:

Постави коментар