Категорије

субота, 8. април 2017.

ВАСИЛИЈ ЖУКОВСКИ, Неизрециво


Пред природом дивном шта је наш језик земаљски?
Уз какву је лаку и немарну слободу
Расула она свуда своју лепоту
И и различито с јединством усагласила!
Ал где је, каква је кичица њу изразила?
Једва, једва, тек једну црту њену
С напором домаши у надахнутом трену...
Може ли се живо у мртво пренети?
Ко може створено у речима створити поново?
Је ли изразу подложно неизрециво?
Света тајанства, тек срце познаје вâс!
Не често ли у величанствен час
Земље вечерњег преображења –
Када је душа пометена
И пророштвом великог виђења
У бескрај понета –
Слабашно осећање грудима плине,
Лепоту у полету сачувати жуди,
Неименованом хоћемо дати име,
А ослабљено искуство ћути!
То што је видљиво – тај пламен облакâ,
Што лете преко свода,
И ове слике обала.
У пожару раскошног запада –
Ове толике јарке црте
Лако их лови мисао крилата,
И има речи за њине лепоте што блеште.
Ал то, што блештавој лепоти расте уз скут,
То толико збуњујуће, узбудљиво за нас,
Овај, самом душом проникут,
Очаравајућега глас,
Ово стремљење у даљине,
Овај поздрав ког шаље бивши свет
(Ко поветарац што изненадно сине
Из шуме отаџбине, где некад беше цвет –
Света младост, где живело је уздање),
Ово шаптаво душе присећање
На сјај радосне, миле и тужне старине,
Ова светиња што силази с висине,
Ово присуство творца у створеном –
Какав језик за све то?.. Душа у небо лута,
Све необухватно једини обухвата уздах,
И разумљиво говори само ћутња.

(одломак)
1819.

Превод: Љубомир Симовић

Антологија руске поезије XVII-XX век, књига прва, избор, предговор и текстови Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977. 

Нема коментара:

Постави коментар