Категорије

недеља, 30. април 2017.

ЧУАНГ ЦЕ, О једноставности ствари


Велико разумевање је широко и одмерено; мало је згрчено и ужурбано. Велике речи су јасне и гипке, мале речи су оштре и свађалачке. У сну људима дух лута, у будном стању тела су им ужурбана. Све што сусрећу, упетљава их. Дан за даном они користе свој дух за сукобе; некад велике, некад лукаве, некад ситничаве. Њихови мали страхови су зли и дрхтави; њихови велики страхови су слеђујући преплављујући. Они скачу као стреле из самострела, сигурни су да су они надлежни за суд о добром и рђавом. Приањају уз свој положај као да су се заклели пред богом, сигурни да их носи ка победи. Они избледе као јесен и зима и тако сахну, дан за даном. Даве су ономе што раде не можеш их навести да се врате. Они постају мрачни, као запечаћени – такви су исходи њихових позних година. А кад се приближе смрти, ништа их не може вратити светлости.
Радост, љутња, бол, усхићење, тескоба, жалост, несталност, крутост, умереност, вољност, искреност, дрскост, музика  из шупљина, печурке никле у влази, дан и ноћ – сви се они смењују пред нама, а да нико не зна одакле ничу. Нека буде, станимо! (Довољна су) јутра и вечери које имамо и од којих живимо. Без њих ми не бисмо постојали; без нас, не би имали чега да се дохвате. То је близу суштине. Али, не знам шта их чини таквим какви јесу. Изгледало би као да они имају неког истинског господара, али, ја му не налазим трага. Он може делати – то је сигурно. Али, ја му не видим обличје. Он има идентитет, али не и облик.
Стотина зглобова, девет отвора, шест чула; све то скупа живи овде (као моје тело). Али, који део би требало да осећам као најблискији? Треба да уживам у свим деловима, кажеш. Али, мора постојати један, кога бих више ценио. Ако не, да ли су сви они само пуке слуге? И, ако су сви слуге, како онда одржавају ред међу собом? Или се смењују у улози слуге и господара? Изгледа, да неко мора бити Истиниски господар међу њима. Али, било да успем, или не успем да откријем његов идентитет, то неће ни увећати, нити окрњити његову Истину.
Кад човек једном добије одређено телесно обличје, он га се држи, чекајући крај. Понекад у сукобу са стварима, понекад им се уклањајући, он истрчава своју стазу као коњ у галопу и ништа га не може зауставити. Зар није дирљив? Знојећи се и радећи до краја својих дана и никад не видећи своје постигнуће, потпуно се исцрпљујући и никад не знајући где да потрежи предах – како да га не жалиш? Ја још нисам мртав, каже он, али шта с тим? Тело му пропада, а са њим и дух – зар то није врло жалосно? Човеков живот је увек био овако збркан. Како бих ја могао бити једини збркан човек, а да други то не буду?
Ако човек прати свој дух и сматра га својим учитељем, ко, онда, може бити без учитеља? Зашто мораш схватити процесе промене и образовати свој дух на тој основи, пре него што можеш имати учитеља? Чак и будала има учитеља. Али, ако не успеш то да схватиш – а ипак остајеш при својим уверењима о добру и злу – то је као да си кренуо за Јиех данас, а стигао тамо јуче. То значи тврдити да постоји нешто што не постоји. Ако тврдиш да постоји нешто што не постоји, чак ни свети мудрац Ју те не разуме, а још мање неко као ја.
Речи нису само ветар. Оне нешто говоре. Али, ако то што треба да кажу није одређено, да ли онда оне стварно нешто говоре? Или, не говоре ништа? Људи претпостављају да се речи разликују од пијукања птића, али, заправо, има ли ту неке разлике, или нема? Од чега зависи поступање, па постоји истинито и лажно? На шта се ослањају речи, па имамо тачно и погрешно. Како тао може да ишчезне и нестане? Како речи могу да постоје, а не буду прихватљиве? Када се поступање заснива на малим постигнућима, а речи се заснивају на пози, тада имамо исправно и рђаво, о коме говоре конфуцијанци и моцисти. Оно што једни сматрају исправним, други сматрају рђавим и обрнуто. Али, ако желимо да исправимо њихово рђаво и покваримо њихово исправно, онда је најбоље употребити јасноћу.
Све има своје „оно“ и све има своје „ово“. С тачке гледишта „оног“, не можеш да га сагледаш, али, разумевањем га можеш спознати. Тако, кажем „оно“ излази из „овог“, а „ово“ зависи од „оног“ – што говори да „оно“ и „ово“ једно друго рађају. Али, где има рађања, има и умирања, где има умирања има и рађања. Где има прихватљивости, мора бити и неприхватљивости и обратно. Где се признаје добро, мора се признати и рђаво, где се препознаје рђаво, мора се препознати добро. Отуда, мудар човек не иде тим путем, него је просветљен светлошћу Неба. Он, такође, препознаје „ово“, али, „ово“ које је такође „оно“, као и „оно“, које је такође „ово“. Његово „оно“ има у себи и исправно и рђаво; његово „ово“ такође има рђавог и исправног у себи. Стога, заправо, има ли он још увек „ово“ и „оно“? Или уствари, више нема „ово“ и „оно“? Стање у коме „ово“ или „оно“ немају више своју супртоност зове се шарка Тао-а. Кад је шарка углављена у отвор, она може бескрајно узвраћати. Њено исправно је једна бесконачност, али је такође, њено погрешно једна бесконачност. Отуда, као што рекох, најбоља је просветљеност.
….
Оно што је прихватљиво ми зовемо прихватљивим; што је неприхватљиво, зовемо неприхватљивим. Стазу стварају људи који њоме ходају; ствари су такве какве су, јер су тако именоване. Шта их чини таквим какве су? Чињење их чини таквим какве су. Шта их чини не-таквим? Чињење не-таквим чини их не-таквим. Све ствари морају имати оно што је такво; све ствари морају имати оно што је прихватљиво. Не постоји ништа што није такво,ништа што није прихватљиво.
У том смислу, било да указујеш на танку притку или на дебео стуб, на лепрозног, или на лепу Си-шах, на ствари откачене и мутне, или ствари смешне и чудне, тао их све изједначава.Њихова подељеност је њихова целовитост, њихова целовитост је њихова мањкавост. Ниједна ствар није цела нити мањкава, али све оне опет чине једно. Само далековиди човек зна како да их сједини. Тако, он не користи одређења, него све пребацује на постојано. Постојано је корисно, корисно је прихватљиво, прихватљиво је успешно; а са успехом, све се постиже. Он се узда само у то, и не знајући да то чини. То се зове Пут (тао). /Напомена: Термин Тао је превођен као „Пут“ или је задржаван у оригиналу, у зависности од контекста. На сличан начин је „те“ некад превођено као врлина, или изврсност, с намером да се покаже да није у питању стандардна морална категорија (врлина). Таоистичка врлина (у нашем преводу често: „Врлина“ – да би се подвукла разлика у односу на конфуцијанске врлине: праведност и добронамерност), или изврсност (те), овде значи и унутрашњу снагу, или виталну енергију, као и у Тао-те-Чингу-у Лао Це-а. Овде се такође први пут код Чуанг Це-а појављује термин сијинг, или „урођена природа“, који је важан у Конфуцијанском учењу./ Али, мучити свој мозак покушавајући да ствари преведеш у једно, не схватајући да су оне све исте – зове се „три ујутру“. Кад је кротитељ мајмуна пружао мајмунима жирове, рекао је:„Добићете три ујутру, а четири увече“. То је мајмуне разбеснело. „Добро онда, рече он, „добићете четри ујутру, а три увече“. Мајмуни су били задовољни. Није било стварне разлике, али мајмуни су реаговали задовољством и љутњом. Нека им буде, ако тако желе. Тако мудрац усклађује добро са рђавим и одмара се на Небу изједначитељу. То се зове ходање дуж два пута.
Разумевање људи у давна времена далеко је одмакло. Колико далеко? Дотле да су неки од њих веровали да ствари никад нису постојале – тако далеко, до краја, где ништа није могло да се дода. Они на следећм ступњу су сматрали да ствари постоје, али нису признавали границе међу њима. Они на следећм ступњу су сматрали да постоје границе, али нису признавали добро и рђаво. Кад су се добро и рђаво јавили, тао је био начет, а кад је тао оштећен, успостављена је љубав. Али, да ли такве ствари, као целовитост и начетост стварно постоје, или не?
Постоји тако што као целовитост или начетост – пример је господин Чао који свира леуту. Постоји и одсуство целовитости и начетости – пример је кад господин Чао не свира леуту. /Напомена: Кад не свира, онда нема разлике између његове музике и идеалне музике, као што је Пут целовит кад нема човекове наклоности и одбојности./ Чао Вен је свирао леуту; учитељ музике је махао диригентском палицом; Хуи Це се искосио на столици. Знање ове тројице било је близу савршенства. Сви су били мајстори и тако су њихова имена завештана потомству. Само су се у својим наклностима разликовали од њега (правог мудраца). Оно што су волели покушавали су да разјасне. Оно у чему он није јасан, они су покушавали да појасне. И тако су завршили у лудости „тешког белог“. /Напомена: алузија на логичаре који су силно време трошили у расправи о логичког природи атрибута „тврдо“ и „бело“/ Њихови синови такође су посветили животе теоријама својих очева, али до смрти нису доспели до разрешења. Могу ли ти људи рећи да су постигли целовитост? Ако могу, онда смо је и ми сви постигли. Или се не може рећи да су постигли целовитост? Ако је тако, онда нико од нас, нити ико други, није то постигао.
Бакља хаоса и сумње – то је оно чиме мудрац управља. /Напомена: Он прихвата ствари какве јесу, јер ако их вреднује (као обичан човек) оне изгледају хаотичне и изазивају недоумице.) Зато оне не употребљава ствари, него упућује  све на постојано (оно увек-тако). То значи просветљеност.
Сада ћу да изнесем тврдњу. Не знам да ли она одоговара категорији тврдњи других људи, или не. Али, и ако припада и ако не припада њиховој категорији, она свакако припада некој категорији. Тако посматрано, нема разлике између мојих и њихових тврдњи. Међутим, допустите ми да изнесем своју тврдњу.
Постоји почетак. Али, још није почетак за почетак. Још није почетак за почетак почетка. Постоји биће. Нема небића. Још није почетак небића. Још није почетак почетка небића. Одједном, ето небића. Кад је реч о небићу, не знам шта је стварно биће, а шта небиће. Сад сам баш нешто рекао. Али, не знам да ли ово што сам сада рекао стварно нешто казује, или не казује.
(…) Тао никад није знао за границе; казивање нема трајност. Али, због увођења „овог“, настају границе. Да вам кажем шта су границе. Постоји лево, постоји десно, постоји теорије, расправе, поделе, разлике, а постоје и задовољства. Ово се зову осам врлина. Што се тиче оног што је с оне стране шест подручја, мудрац допушта да то постоји, али о томе не расправља. О ономе што је унутар тих шест подручја он развија теорију, али не расправља.
Када је реч о Аналима пролећа и Јесени, о белешкама у вези са пређашњим краљевима мудрац расправља, али не повлачи разлике. Тако, они који деле, промаше дељење, они који установљују разлике, не разликују. Шта то значи, питате? Мудрац обухвата све. Обичан човек установљује разлике и с тим разликама парадира пред другима. Тако, кажем, они који разликују, не успевају да виде.
Велики Пут је безимен. Велике Разлике су неизрециве. Велика Добронамерност није нападно добронамерна. Велика Скромност није понизна. Велика Смелост није нападачка. Ако је Пут разјашњен, то није пут. Ако разликовања претворимо у речи, оне су незадовољавајуће. Ако добронамерност има сталан циљ, она не може бити универзална. Ако је скромност незадовољна, не може јој се веровати. Ако смелост напада она није довршена. Ових пет су заокружене, али теже ћошкастости.
Стога, најфиније разумевање јесте оно које може да мирује у оном што не разуме. Ко може разумети разлике које су неизречне, Пут који није пут? Ако неко може то да разуме можемо га звати Посудом Неба. Сипај у њу и никад се неће напунити, захватај из ње и никад се неће засушити, а ипак не знаш одакле долази залиха. То се зове Засенчена Светлост.
Чу Ч’уех-Це рече Чанг Ву-це-у: „Чуо сам да Конфуције каже да мудрац не ради ништа, да не јури за зарадом, не узмиче пред злом, не ужива у угледу, не прати тао, ништа не каже, а нешто саопшти; нешто саопшти, а не говори, креће се мимо обичног и свакодневног. Конфуције на то гледа као на дивље и дрске речи, иако ја верујем да оне описују делање тајанственог таоа. Шта ти мислиш о томе?
Чуанг Ву-Це рече: „Чак би и Жути цар могао бити збуњен кад би чуо ове речи, како онда очекујеш да их Конфуције разуме? Шта више, ти си веома нагао у својим хвалама. Видиш јаје и одмах очекујеш петла, а ако видиш стрелицу самострела, одмах очекујеш печену голубицу. Покушаћу да ти саопштим неке смеле речи и желим да их ти одважно саслушаш. Како ће то бити? Мудрац се наслања на сунце и месец, утутка свет испод руке, стопи се са стварима, оставља збрке и нејасноће какве јесу и гледа на слуге као узвишене. Обични људи се напрежу и боре; мудрац је глуп и бенав. Он узима учешћа у свету десет хиљада година и постиже једноставност у јединству. За њега свих десет хиљада ствари су оно што јесу, обухватајући једна другу.
Како да знам да волети живот није опсена? Како да знам да мрзећи смрт, нисам попут човека који је у младости напустио дом и заборавио пут назад?
(…) Онај ко сања да пије вино може заплакати кад дође јутро, онај ко сања плакање, може ујутро да оде у лов. Док сања он не зна да је то сан, а у сну он може чак да покуша да преприча сан. Само кад се пробуди, он зна да је то био сан. Једнога дана ће доћи велико буђење када ћемо знати да је све ово био само велики сан. Ипак, глупи верују да су будни и заузети су претпостављајући да разумеју ствари; називају оног човека владаром, а оног пастиром – како је то ограничено. Конфуције и ти, обоје сањате! И ја сањам, такође. Речи попут ових биће назване Врхунском Подвалом. А ипак, после десет хиљада генерација може се појавити велики мудрац који ће знати њихово значење а изгледаће да се појавио запањујуће брзо.
Претпоставимо да се ти и ја споримо. Ако ти победиш мене, уместо ја тебе, да ли си ти онда нужно у праву, а ја, самим тим у криву? Ако ја победим тебе уместо ти мене, да ли сам ја онда свакако у праву, а ти свако у криву? Да ли смо обојица у праву, или обојица грешимо? Ако ти и ја не знамо одговор, онда су остали осуђени да остану у још већем мраку. Ко ће да одлучи шта је исправно? Хоћемо ли то препустити неком ко је сагласан са тобом да одлучи? Али, ако се он већ слаже са мном, како ће да одлучи? Хоћемо ли наћи неког ко се не слаже ни са једним од нас? Али ако се он не слаже ни са једним од нас, како ће да одлучи? Или, хоћемо ли дати да одлучи некоме ко је сагласан са обојицом? Али, ако је сагласан са обојицом, како ће да одлучи? Очигледно, нити ти, нити ја, нити било ко дурги може одлучити за другог. Хоћемо ли чекати на неку другу особу?
Али, чекати на неки измештени глас (да пресуди) другом, исто је што и не чекати ни на кога од њих. Усклади све то са Небеском Једнакошћу, препусти ствари њиховим бескрајним променама и тако проживи своје године. Шта подразумевам под усклађивањем свега са небеском једнакошћу? Исправно није исправно; тако, није тако. Да је исправно стварно исправно, оно би се јасно разликовало од не-исправног, тако да за то не би био неопходан доказ. Да је тако стварно тако, оно би се јасно разликовало од оног што није тако, тако да то не би било потрено доказивати. Заборави године, заборави разликовања. Скочи у безгранично и учини га својим домом!“
Полусенка рече Сенки: „Пре извесног времена ти си шетала, а сад мирно стојиш; пре извесног времена си седела, а сад си устала. Откуд тај недостатак самосталности?“
Сенка рече: „Морам ли да чекам на нешто да бих била оваква каква сам? Да ли ово што ја чекам такође треба да чека на нешто, да би било такво какво је? Чекам ли ја на змијин свлак, или цврчкова крила? Како да знам зашто је то тако? Како да знам зашто није тако?“
Једном је Чуанг Чоу (тј. Чуанг-Це) сањао да је лептир који лепрша около, срећан због оног што јесте и радећи оно у чему ужива. Није знао да је био Чуанг Чоу. Изненада се пробудио и био је ту, очигледно и недвосмислено Чуанг Чоу. Али, није знао: да ли је сада он Чуанг Чоу, који је сањао да је био лептир – или је он лептир који сања да је Чуанг Чоу. Између Чуанг Чоу-а и лептира, мора бити неке разлике! То се зове преображавање ствари.

Чуанг Це, ЛЕПТИРОВ САН (стр. 39-47 одломак), самостално издање Душана Пајина, Београд, 2001
Превела: Оља Пајин
Извор: блог Александра Мирковића    https://srodstvopoizboru.wordpress.com


субота, 29. април 2017.

Р. М. РИЛКЕ, „Кад бих могао да васкреснем, Лу!“



Обернојланд, близу Бремена,
10. август 1903. (понедељак)

          Сазнање да ти моја књижица о Родену[1] значи много, Лу, изазвало је у мени неизрециву радост. Ништа не може да ми прушти толико поуздања и наде колико твоје прихватање мог најзрелијег дела. Тек сада се оно усправило за мене када је довршено, признато од стране реалности, умешне и ваљане.
А све што је твоје писмо, уз остало, садржавало од објашњења, било ми је од бескрајне помоћи и обасјало ме спокојном светлошћу. Моје писмо од суботе (свакако си га примила) покушавало је да нађе такве путеве и да анализира догађај какав је за мене био Роден. Он спада у врхунске мајсторе; знак је који надалеко превазилази своје доба, изузетан пример, чудо виљиво из далека – а ипак ништа него једино старац, неизрециво сам, сам у окриљу крајне старости. Погледај, он ништа није изгубио, згомилао је и сабрао око себе све са дуге линије живота; ништа није препустио да однесу таласи и све је реализовао: почевши од змијоликог бекства неког страхотног осећања, развалина сна, клице неког предосећања, сачинио је ствари којима се окружио, ствари и ствари. Тако се око њега разрасла извесна стварност, пространа и нема породица ствари које је спајају с другим, старијим стварима, све до тренутка кад, изгледа, он сам је потекао из једне династије великих ствари: отуда његов мир и његово стрпљење, његова непромењљива зрелост, лишена страха, његова надмоћ над људима који су сувише покретљиви, сувише гипки, сувише склони да се поигравају с равнотежом у чијем окриљу, готово несвесно, он почива. Чудесно си у праву, драга Лу: пред тим безмерним примером патио сам што ми моја уметност није подарила ниједно средство да му се већима примакнем. Немогућност стварања физички се прометнула у бол у моме сопственом телу, и та дубока потресеност (чија је подлога била у тесној блискости са нечим сувише тврдим, сувише минералним, сувише громадним) потицала је од неуклопивости два уметничка света, баш као што ти наслућујеш и објашњаваш из своје велике науке о људском, ти, гатаро...
Али, управо захваљујући твојој помоћи у осветљавању, бесконачно драгоценом поимању, за моје очи је постало евидентно колико морам да га следим, њега. Родена: не преображају свог рада у смеру вајања, него у унутрашњој организацији уметничког процеса. Морам да научим од њега не да моделујем већ да се дубоко усредсредим у погледу на моделовање. Оно што морам да научим јесте да радим и радим, Лу, то ми толико недостаје! Il faut toujours travailler – toujours[2] – рекао ми је он једног дана кад сам му говорио о провалијама страха које се отварају под мојим ногама између дана кад ми добро иде; било му је потебно много муке да то разуме, он који је сушти рад (до тачке да су све његове кретње једноставни покрети који потичу из његовог заната!). – Можда је то сам вид неспретности који ме спречава да радим, то јест да извлачим корист из сваког догађаја; ја сам, заправо, веома брзо збуњен кад је реч о томе да у књигама или сустетима откријем оно што је моје. Тек што сам то дотакао, а спољашње околности то већ деформишу и прикривају ми, тако да не умем више да разликујем суштинско од неважног, сав сам у метежу усред тог преобиља. У Паризу сам провео недеље у Националној библиотеци читајући књиге давно жељене, али белешке које сам тада правио, ничему ми не служе, јер током мог читања све ми је изгледало изванредно ново и важно, и осећао сам силно искушење да препишем целу књигу, пошто нисам могао да је понесем са собом. У ствари, због свог неискуства лутам по књигама са сталним и приглупим дивљењем примитиваца, па из њих излазим дезоријентисан, обузет најповршнијим одблесцима. А такав сам и кад је реч о догађајима који долазе и пролазе – лишен сам дара да бирам и способности да их ведро саберем, огледалом окенутим у свим смеровима, и похватам све слике.
А шта ме стаје да се вежем за значење ствари! Ништа, сем да тада улећу свакакве трице и кучине свакодневног живота, бриге због новца, којештарије  непредвидивости, лупање вратима, задаси, часови, који откуцавају и не престају да вас подсећају на ред – све се то оглашава не либећи се преда мном, тривијално брбља из дана у дан. Тако је било некад и одувек, али је постало још моћније током ових година без заштите и прожетим бригама: све пролази кроз мене лудом брзином, подједнако суштинско и најузгредније, и никакво језгро, ниједна чврста тачка не може да се образује у мени – постао сам место читавог низа унутрашњих сусрета, улични прелаз, а не кућа! А овако или онако, волео бих да се дубље повучем у себе, у манастир који је у мени и у чијем звонику су окачена велика звона. Волео бих да сваког заборавим, своју жену и ћерку, и сва имена, све везе с другима, и наде повезане за друге, све тренутке које сам делио с неким. Али, чему ће ми служити то да пођем далеко, најдаље што могу, пошто су гласови свугде и нигде нема мирног прибежишта које би пригрлио. Нема места где је оскудица мање насртљива и мањи терет. Ако бих отишао у пустињу, сунце и глад би ме убили, јер птице су престале да лете до самотника, него хлеб из кљунова расипају усред гомиле људи која се свађају око њега.
Стога је за мене ужасно неопходно да нађем оруђе за своју уметност, чекић, свој чекић, такав који ће постати мајстор и пригушити све шумове. Мора да постоји и неки занат заснован на овој уметности, веран посао, свакодневан, који је у стању да у сваком дрвету укреше ватру, мора бити могуће да такав постоји! Ох, кад бих могао да имам радне дане, Лу, кад би најскровитија шупљина у моме срцу могла бити радионица, ћелија и прибежиште за мене; кад би све оно од монашког у мени могло да заснује манастир намењен моме раду и мојој медитацији. Кад бих могао да више ништа не губим и да свиме око себе располажем зависно од сродности и важности. Кад бих могао да васкреснем, Лу! Јер, ја сам иструлио попут мртваца у старој гробници...
Овако или онако, нужно је да и ја откријем најмањи елемент, ћелију своје уметности, неопипљиво и нематеријално средство сваког описивања. Тада ће ме јасна и снажна свест о огромном раду који ме чека принудити да на њега прилегнем; имао бих толико да радим да би ми сваки радни дан личио на следећи, а мој рад би био увек успешан, јер мада би то биле ствари скромне и оствариве, све заједно би напослетку испало као велик посао. Све би одједном било веома далеко, узнемирења и гласови, па чак би се и оно непријатно интегрисало у рад, као што шумови улазе у сан и неосетно га воде према неочекиваном. Тема ће изгубити још на важности и на тежини, и постаће још само изговор; али, управо та привидна равнодушност у њеном погледу допринеће мојој способности да придам облик свим темама, свим погодним и претходно немишљеним средствима да моделујем и налазим подстицаје за све.
Не почива ли занат можда у самом језику, у најбољем поимању његовог интимнот живота и хтења, у његовој еволуцији и прошлости? (Велики Гримов речник који сам једном прелистао у Паризу сугерисао ми је ту могућност.) Не почива ли он у неком строгом огледу, у продубљеном сазнавању извесне теме? (То је, свакако, случај који важи за многе људе, а да га они и не познају: њихова специјалност представља за њих свакодневницу, занат.) Или, не почива ли он у извесној кулутури, наслеђиваној и обогаћиваној? (Хофманштал ће то потврдити; мали есеј у новинама Neue Freie Presse, случајно добијен ових дана и приложен овом писму, то потврђује; диван је из ваљаног заната који карактерише пишчеву велику уметност.) Али, код мене се то дешава другачије. Не могу да спречим себе у томе да сам противан сваком наслеђу, а оно што сам стекао тако је малено: ја сам такорећи без икакве културе. Моји непрестано обнављани покушаји да започнем студирање тужно су пропадали, и то ради спољашњих елемената и туђег осећања које ме сваки пут изненада обузимало: то је било као да сам морао да се вратим из урођеног знања џомбавим путем који после многих вијугања и кружења најзад стиже тамо одакле сам кренуо. Можда су науке на којима сам се опробавао биле сувише апстрактне, а можда би друге откриле нове ствари?... Али, за све то ми недостају књиге, а за књиге водичи. Увек патим од познавања тако мало ствари или, пак, можда, од тако малог знања о цветовима, о животињама, и о простим појавама из којих се живот помаља као нека народна песма. Зато себи увек обећавам да ћу боље гледати, боље посматрати, ограничити се на мале ствари које сам често занемаривао, с више стрпљења, више усредсређености. У безначајним стварима закони су у најпростодушнијем оптицају, јер оне пријањају уз погледе пошто су ту закони сами са стварима. Закон је велик у малим стварима; он избија из њих, обухватајућ све делове. Кад бих могао да научим да гледам из дана у дан, онда свакодневни рад, којем неизрециво тежим, не би више био тако удаљен...
Буди стрпљива са мном, Лу. Мораш да установиш да сам већ претерано стар да би ми било дозвољено да будем млад на тако несигуран начин. Али, ти знаш да сам пред тобом дете, и ја то не кријем, и говорим ти онако како деца говоре у ноћи: лица стуснутог уз тебе, затворених очију осећајући твоју близину, твоју заштиту, твоје присуство:

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: Писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, „Службени гласник“, Београд, 2008.




[1] Огист Роден, есеј (са илустрацијама и потписом скулпторових дела), појавио се маја 1903. године, у Берлину. Посвећен је Клари.
[2] Треба увек радити – увек. 

четвртак, 27. април 2017.

ВИЛХЕЛМ ДИЛТАЈ, Доживљај и песништво

Из односа живота, фантазије и обликовања дела следе сва општа својства поезије. Свако поетско дело остварује неки појединачни догађај. Отуда оно помоћу речи и њиховог повезивања даје пуки привид нечег стварног. Оно тако мора да примени сва средства језика како би произвело утисак или илузију, и у уметничкој обради језика лежи прва и најзначајнија естетска вредност песничког дела. Оно нема намеру да буде израз или приказ живота. Оно изолује свој предмет из реалне животне повезаности и даје му тоталност у себи самом. Тако оно читаоца преводи у слободу, док се он у том свету привида налази изван нужности своје стварне егзистенције. Оно узвисује његово осећање постојања. Човеку ограниченом својим животним током, оно задовољава чежњу да проживи животне могућности које сам не може да реализује. Оно му отвара поглед на један виши и јачи свет. И упошљава у накнадном доживљавању читаво његово биће у њему један саобразан ток душевних процеса, од радости у сазвучју, ритму, чулној опажајности, до најдубљег разумевања догађаја у складу са њиховим односима према читавој ширини живота. Јер свако право поетско дело истиче на одсеку стварности који приказује једно својство живота које као такво раније није било виђено. Чинећи видљивим узрочни сплет процеса и делања, оно у исти мах даје да се накнадно доживе вредности које у току живота припадају неком догађају и његовим појединим деловима. Догађај тако бива уважен у свом значају. Не постоји ниједно велико натуралистичко песништво које не би изговарало  такве значајне црте живота, ма како неутешне, бизарне биле, ма како припадале некој слепој природи. Мајсторија највећих песника јесте да тако поставе догађај, да из њега засија сама повезаност живота и њен смисао. Тако нам поезија откључава разумевање живота. Очима великог песника посматрамо свет и повезаност људских ствари.
          Тако се у темељима људског стварања налазе лични доживљаји, разумевање туђих стања, проширење и продубљење искуства идејама. Исходишна тачка песничког стварања је увек животно искуство, као лични доживљај или као разумевање других људи, савремених као и бивших, и догађаја у којима су они учествовали. Свако од небројених животних стања кроз која пролази песник, може у психолошком смислу да буде означено као доживљај: дубљи однос према његовом песништву припада само оним међу моментима његовог постојања који му отварају једну црту живота. И оно што песнику може такође да притекне из света идеја – утицај идеја на Дантеа – Шекспира, Шилера, био је веома велики: све религиозне, метафизичке, историјске идеје су ипак коначно препарати из минулих великих доживљаја, њихове репрезентације, и само уколико могу да учине разумљивим песникова сопствена искуства, оне му користе да уочи нешто ново у животу. Идеализам слободе који Шилер преузима од Канта, објашњава му ипак само велики унутрашњи доживљај у коме његова висока природа у конфликту са светом постаје сигурна у своје достојанство и сувереност.
          Каква разноврсност модификација песничког искуства мора одатле да се развије! Док су грчки трагичари унутрашњи религиозни свет чинили драмски видљивим, настао је израз најдубљег доживљаја који је ипак у исти мах био приказивање моћне спољашње стварности, и одатле је морало да произађе дејство коме нема равна. Нешто од тог дејства смо искусили у оберамергауским играма[1] и нашим ораторијима. Шекспир се потпуно предаје неком споља датом току разумевајући га; онда улаже сопствени живот и тако настају његови људи који су разновсрни онолико колико природа нуди, и дубоки колико сеже доживљај. Гете изражава лични доживљај, рад слика у њему самом, и у том односу доживљаја и његовог израза појављује се оно што је посматрању увек скривено у душевном животу, читав његов ток и сва његова дубина. Овде је свуда однос личног доживљаја и израза у разноврсним мешавинама преплетен с односом између спољашње датости и разумевања. Јер у личном доживљају је дато неко душевно стање, али у исти мах у односу према њему и предметност околног света. У разумевању и подражавању постаје схватљив туђ душевни живот, али ипак само помоћу сопственог живота који се ту улаже. Само, снага и веза тих момената је у различитим модификацијама песничког искуства увек другачија. На том основу се развија пророчки дар песников који нас поучава о нама самима и о свету, о последњим докучивим дубинама човекове природе и о обиљу индивидуалности. Настају безбројне форме тог пророчког дара.

В. Дилтај, Доживљај и песништво: Лесинг – Гете – Новалис – Хелдерлин, Превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004.



[1] Религиозне свечаности које се одржавају у месту Оберамергау у Баварској сваке десете године још од прве половине 17. века. Средишни део свечаности је сценски приказ Исусових мука (Passionsspiel). 

субота, 22. април 2017.

БОШКО ПЕТРОВИЋ, Рука


Пренут у ноћи
једном пажљивом руком, будно спуштеном
на рамена,
напуштам вреву снова, стаклено
прибран. На нејасној линији ноћи
стоји, међутим, све што сам оставио
прешавши
немирну реку свог тела: поприште
одакле још допиру гласови. Стоји, ипак,
тај свет: звиждук позне железнице, капање олука,
лавеж, моје ствари; и још много шта:
најразличитији
облици у простору. Ипак, не тај свет, мој,
свет мога знања, тешког од мене. Него,
издељено у посебне целине, стадо
некаквих животиња, покрета савршено ми
непознатих даха хладног.
Познајем
само тог из ког се пренух,
са бучним вашаром снова преко
реке. Тог који нисам. Ја не ја,
стаклено прибран, чист, миран од себе. И сам
целина, и сам непојмљив као оне, и сам, најзад,
несвестан силе и пута свога следећег покрета.
А ипак: пун неког великог и лаког знања!
Каква рука, пажљиво спуштена
на рамена.



петак, 21. април 2017.

ЖАН ЖАК РУСО, Лепо и Добро


Увек сам држао да је доброта само лепота која делује, да је прва тесно повезана с другом и да обе имају заједнички извор у добро усклађеној природи. Из ове мисли проистиче да се укус усавршава истим средствима којима и разум, и да душа дирнута чарима врлине мора бити сразмерно осетљивија и за све друге облике лепоте.

Ж. Ж. Русо, Нова Елоиза, 1761.
 

четвртак, 20. април 2017.

ПСЕУДО ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ, Светлост потиче од Добра и слика је Доброте


Шта се може рећи о сунчевом сјају самом по себи? Светлост потиче од Добра и слика је Доброте. Стога се Добро и слави именом светлости као пралик који се испољава у слици. Јер као Доброта – која је далеко испред свега божанственог, која допире од виших и важнијих суштастава до последњих, а остаје изнад свега, и при том нити она виша превазилазе њену узвишеност, нити она нижа достижу њену распростањеност,  него све што може да је прими она и осветљава и саздаје и оживљава и одржава и усавршава, и мера је и век и број и поредак и досег и узрок и сврха бића – тако и слика која показује божанску Доброту, то велико свеосветљавајуће и вечно светлеће Сунце, у малом слика Добра, осветљава све што може да у њему ужива имајући светлост која се излива на све и која обасипа сјајем својих зрака видљиви свет, горе и доле. Ако ли нешто не ужива у њему то није због недовољне јачине или ограничене даљине распростирања његове светлости, него због немогућности да у светлости уживају они који не теже да је приме. Штавише, луча осветљава и многе који су у таквом стању при своме продирању до онога што је иза њих,  те нема ничег од видљивих ствари до чега не допире неизмерна величина њенога сјаја.  


Псеудо Дионисије Ареопагит (V-VI век), Божанска имена, IV, Историја лепоте, приредио Умберто Еко, превела с италијанског Душица Тодоровић – Лакава, „Плато“, Београд, 2004. 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Зрно


                                 „Ако зрно жита паднувши на земљу не умре,
                         онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“
                                  Јеванђеље по Јовану

Љубав те прво мора убити
Да би те оживела
Растави да би те саставила
Од самог себе и од живота
Обезглави да би ти мудрост донела
Да види да ли си достојан себе
Похара те, опустоши 
И остави да у пустоши
–  живога себе тражиш.

Има љубави због које знаш 
Како изгледа смрт
и како она не личи на леш
Него на бол
који с пажњом у себе спусташ
Бацаш грумен земље
И чекаш да сатруне
–  или проклија.

Зрно ће пасти и умрети  
–  Из њега нови ти ћеш се родити 
Љубав се родила да би тебе родила
–  Новог тебе за нови свет
Да би поново заплакао
И рекао:
–  Боже, хвала ти што сам жив! 



среда, 19. април 2017.

M. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Нестајање у Светлости

                                          „Где се двоје воле, Он је међу њима“
                                 Новалис

Од дрхтаја душа струји васиона
И тишином свира тад небеска харфа
Од прстију наших – загрљених зрака
Рађају се сунца под нашим очима
Ми једно у другом не видимо плоти  
Јер се светлост твоја у мом оку рађа
И дрво живота што расте у нама
Не рађа плодове већ цветове познања

Ја – Божица твоја и Адамовица
Сведочим Оним који је међу нама:

Тиховања љубавна јесу созерцања –
Молитва су чистој Светлости у нама
Додири су ови миропомазања
И свето је миро на нашим уснама.

Ми не постојимо – то су обасјања
У Светлости овој тиха нестајања
Ми не постојимо – то су  озарења
Додири су душа наша вазнесења.





петак, 14. април 2017.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Молитва

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
Ко и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.
Ноћи су плаве, мекане ко воће
И пуне звезда ко плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.
Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,
И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

МИЛЕТА ЈАКШИЋ, Голгота


Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема—
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара...
Тама је пала...
Суморно ћуте троја вешала
У глухо доба тишине мртве—
Празна и црна—
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син—
Два трна
И један крин...
Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана—
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.
Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама, Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? — шапће и стрепи...
Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе—
„Христос воскресе!“ — пун страхоте
Глас му заори... Голгота гори!...
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа—
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна...
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони—
„Христос воскресе!“ — ваздух колеба
До краја мора, земље и неба...
Ал зачас само... и мрак се густи
На земљу спусти.
И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу —
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона...