(...) Песма нема стварносну констелацију. Песма има
само своју Реч која узбуђује и буди, рањава и освешћује, која хоће да утеши
својом лепотом и естетском илузијом да враћа неповратно, да предочава одсутно,
да примиче удаљено. Песма има реч која мирише на сва годишња доба и на сва
душевна стања, која подсећа на ужитке маштарија и сновиђења, реч која казује
превише, али уме да прећути, да нас поштеди бласфемије и тривијалности. Поетска
реч оплођује трагове метафизичких зебњи народа, људи, трагове дијалога са свиме
што пркоси језику и надилази његову моћ.
У лирској је песми невидљив прелаз предметног у
метафизичко. Стил једне песме еквивалент је њеног метафизичког квалитета. Сви
делови поетског система и њихове интерактивне структуралне релације сачивају
естетски предложак песме. Метафизички квалитет не постоји изван песме, већ у
њеном тексту и контексту. Дистинкивне одлике, заједно с осталим супстанцијалним
и функионалним компонентама, конституишу естетску целину песме. Песма има свој
властити семиотички космос. Он је затворен и отворем према сродним књижевним и
културним кодовима, према стварности створеној од свемогућих разликâ и
аналогија. Лирска је песма естетизована целина мисли, осећаја, значења,
симбола, интуицијâ, архе-слика, ејдетских атмосфера и хронотопског интегритета.
Она је створена од човека и за човека, да би остварио ничим упоредиву, естетску
комуникацију, да би стекао изузетно естетко памћење којим се, једино на свету,
одликује људско биће.
К. Ћулавкова, Поетика лирике (прилагодила
М. Јефтимијевић Михајловић), Народна књига – Алфа, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар