Категорије

четвртак, 16. март 2017.

О. РОМИЛО КНЕЖЕВИЋ, Тренутак времена у чистом стању


Човек се донекле са гнушањем окренуо од проповедане и наметнуте, али не и доживљење „вечности“, која је требало да буде његов рај, и бацио се у наручје времена не очекујући ништа више од овостраног бесциљног протицања. Но, на своје велико изненађење, управо у хучној реци времена наишао је на уставе, али не и мртваје, на рачве пролазности, на рајско осећање спокоја.

„Време у којем се проживљава срећа не протиче у амбијенту на чијем су хоризонту смрт, кривица или страх. Они у том времену не делују на доживљај постојања и живота. Такво време, дакле, готово да не би ни требало називати временом... У рачви времена среће, која се одвојила од ʼнормалногʼ хронолошког низања тренутака када се повластица среће не остварује, човек стање у којем се налази спонтано и аутоматски прихвата са задовољством...“[1]

         Искрсавање садржајем бременитог и отуда успореног времена, сећање на те часове, постаје позив ка оцеловљењу бића, употпуњењу личности. Сећање на засићене часове постаје упозоравајући глас и будни подсетник за неопходност оздрављења. То сећање рађа посебну врсту сете:

„Пруст је под меланхолијом подразумевао метафизичку патњу која је скопчана са свим ʼшто се у времену остварујеʼ, али али та патња не произилази из нужности људске егзистенције, ʼвећ од њеног облика, од саме временитости.ʼ“[2]

         Присећање на пуноћу времена постаје мерило исправности и истинитости живљења.

„Време је стање: пламен у ком живи саламандер људске душе. Време и сећање се утапају једно у друго, они су попут две стране медаље. Очигледно је да без Времена не може постојати ни сећање. Али, сећање је тако сложено да ни сви његови атрибути не могу одредити сву ону укупност утисака преко којих оно утиче на нас. Сећање је духовни појам! На пример, ако нам неко исприча о утисцима из свог детињства, са сигурношћу можемо рећи да ћемо имати довољно грађе у рукама да створимо потпуну слику о тој особи. Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања: испадајући из времна, он постаје неспособан за сопствену везу са спољним светом и, другим речима, осуђен на лудило. Као моралном бићу, човеку је природно даровано сећање које у њему сеје зрно незадовољства. Оно нас чини рањивим и подложним патњи.[3]

         „Време које не би ни требало називати временом“, време које то јесте али и које себе превазилази, као предокушање другачијег постојања које би, можда, једном могло постати трајно.

„Цветови живота који расту у временској рачви среће вену и суше се у оној другој. Ако је тако, не би ли, онда, време среће, са потпуне – или, свакако, изузетне – засићености и испуњености постојањем онога ко је срећан, те, дакле, живи у посебном ʼтокуʼ, у којем владају и посебни, само њему својствено закони, требало посматрати као посебну, четврту временску ʼекстазуʼ, поред прошлости, садашњости и будућности?“[4]

Приказати четврту временску екстазу, тренутак времена у чистом стању, није ли то суштински напор Прустовог дела?

„Пруст је говорио да жели да ʼзграби, издвоји, заустави, колико само док муња севне... фрагмент чистог времена у његовом чистом стањуʼ. Достојевски је изразио сличну жељу описујући крајње пооштравање чулног доживљаја – ʼауреʼ – непосредно пре епилептичног напада, и рекао да би дао много година свог живота да проживи неколико таквих тренутака, скупљених и продужених. Вирџинија Вулф се стално враћала на ʼтренутакʼ који, као Блејково зрно песка, може да садржи један свет у свом разломљеном откуцају – само бело усијање свести. Фокнер је, после ових испитивања, унео у срж свога дела значење ʼпроизвољногʼ часовника, то јест сунчаника чија сенка обележава садашњост и уз то обухвата и све што сачињава прошлост.“[5]

         Приказати само по себи преображено време, независно од било којег догађаја или смисла, постаје уметничко начело Андреја Тарковског. Више од свега, Тарковског занима сам квалитет времена, преливи и нијансе који се у њему могу наћи. Тек када се у филму осети протицање времена може се сматрати да је уметничко дело успешно. Све до тога часа, оно у сваком погледу може бити савршено, али ће бити само људско, исувише људско дело.

„Када учењаци и критичари проучавају време како се оно појављује у књижевности, музици или сликарству, они говоре о методама да се оно забележи. Проучавајући Џојса или Пруста, они ће испитати естетске механизме постојања у ретроспекцији тих дела, начин на који појединац који се сећа заправо бележи своје искуство. Они ће проучавати облике употребљене у уметности да фиксирају време, док мене пре свега занимају унутрашњи, морални квалитети који су суштински својствени времену самом.“[6]

О. Р. Кнежевић, Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2011.  

Приредила М. Јефтимијевић Михајловић





[1] Драган Стојановић, О идили и срећи, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1991, стр. 174.
[2] Е. Р. Курцијус, Есеји из европске књижевности, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1964, стр. 317.
[3] Андреј Тарковски, Вајање у времену, стр. 12.
[4] Драган Стојановић, О идили и срећи, стр. 175.
[5] Едмунд Вилсон, Акселов замак, Култура, Београд, 1964, стр. 88.
[6] Андреј Тарковски, Вајање у времену, стр. 37. 

Нема коментара:

Постави коментар