Категорије

субота, 11. март 2017.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ, Значење срца у човековом душевном телу


           "Срце је главно у човеку,
                      сами његов живот."

                     Св. Јован Кронштатски

Светоотачком учењу о срцу додељено је једно од средишњих места. Значају срца у духовном развоју човека посвећено је много литературе, рачунајући ту и озбиљна истраживања. Нарочито се брижљиво и на најистанчанијем нивоу посматра ова тема у светоотачким аскетским писаним изворима. (...)
У представама старих и нових мислилаца срце није само мишићни орган или пумпа која разноси крв по судовима, већ представља духовни центар целокупног човековог живота.
„Телесно срце је мишићни орган – месо – писао је епископ Теофан Затворник – али не осећа месо, већ душа, чијем осећању меснато срце служи само као оруђе, као што мозак служи уму“.
Срце је у стању да мисли, оно је простор осећања, њему су својствене емоције радости, туге, страха, одлучности итд. Срце је трон и „седиште душе“. У њему је скривена и таква наравствена супстанција коју је саздао Сам Бог, као што је савест.
После филтрирања свих спољашњих утисака и целокупног унутрашњег живота у срцу се таложи и кристализује у јединствено својство – осећање – резултат целокупне наше душевно-духовно-физичке делатности.
„Срце обухвата не само појаве психичког, него и физичког живота. Свако поткрепљење храном и пићем, поткрепљује и срце“ (Лк. 21:34). „Сваки напад на живот је напад на срце“ (Изл. 9:16) – писао је у свом чланку „Значај срца у религији“ (Пут", бр. 1; изд. 1925 г. Информ-Прогрес, Москва, 1992. г.) руски философ Б. П. Вишеславцев, цитирајући затим према тексту из Библије: „Изнад свега што се чува чувај своје срце, јер из њега исходи живот“ (Пр. 4:23).
Као што је средиште ораха у његовом језгру, као што је срţ код дрвета, па чак и сићушни атом садржи у својој језгри своју основу, тако и човек носи у свом срцу најскривеније сопство, може се рећи истинско „ја“.
У дубини срца је скривена љубав. У њему открива Себе Бог. Човек срца је човек духовни; процесом самопознања повезан је са дубинама срца. Истинска молитва потиче из чистог срца, у свом савршеном облику њу више не покрећу речи, већ прелази од једног осећања ка другоме, и све се то догађа у дубинама пламеног срца које воли.
О скривеном човековом срцу говори ап. Петар у својој Првој посланици. „Блажени чисти срцем“ – гласи једна од заповести Спаситељевих блаженстава. „Срце чисто саздај у мени Боже“, „спремно је срце моје, Боже“ – пева псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног сна и испуњава га новим осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали пламичак, те се задатак подвижника светости састоји у томе да не угаси ту духовну свећу и да је пронесе кроз сав свој живот до праведног сусрета са вечним. Овај запаљени огањ у срцу може се претворити у пламен чисте вере и Божанске љубави (према Богу, а преко Њега према ближњима и свему што постоји). У том пламену сагорева све греховно, преображава се сама природа физичког тела. Привидна непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика земље руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон данас западни свет), у њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца, и самим тим и промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе, јер ум, срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен од срца каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено.
Постаје немогућ и духовни живот.
(...)

Тематске мисли
1. Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2. Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење духовног живота. То је срце.
Може се назвати и компасом. (св. Јован Кронштатски)
3. Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени чин срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке, претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја припада срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован Кронштатски)
4. Где је срце? Где избија и осећа се туга, гнев и остало, тамо је срце. Тамо и управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)
5. Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6. Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у глави и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7. У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8. Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у срцу зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају разноврсне намере и ţеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)


В. К. Невјарович, Терапија душе

Извор: svetosavlje.org 

Нема коментара:

Постави коментар