Категорије

петак, 17. фебруар 2017.

БРАНКО МИЉКОВИЋ, Недореченост која казује


Човек зна шта хоће да каже пре него што каже.
Речи долазе после!
(...) постоји тенденција да се речима не казује, већ да речи буду међа са које се наслућује неказано. Речи треба да нам дочарају стање које је пре њих и различито од њих, а не да причају. Тај простор пре речи, после речи и између речи најбоље се постиже инадекватним речима, које стално мењају свој исказ и чије је видно поље велико за разлику од адекватних које казују одређено. Менталну садржину која се јавља у нама пре говора не треба заменити вербалном садржином у тексту, који онда постаје досадни скуп доконих речи, смрзлих у својој довршености, већ је треба само наговестити (а никако и казати) речима које при том треба узимати као симбол а не као слику. Овако узете речи неће бити непотребне и конкретне од оскудности већ магија и неизвесност. Будући да су знакови, како каже Ален[1] без речи старији од речи и потпуно метафорични, речи овако узете бивају старије од себе самих, претходе саме себи и постају тајанствене.
Поставља се питање како избећи злоупотребу речи у дескриптивне сврхе што је карактеристично за поезију која више прича а мање казује. Треба сваку слику редуцирати на простор вербалне тенденције, који, по Сартру, у њој постоји. Треба наћи тај простор метафоричних знакова, како бих ја то назвао, и издвојити га а слику заборавити. Тек онда ће доћи праве речи које нису инвентар виђенога већ „површина додира између света имагинације и нас“.
Свака дореченост у поезији осуђена је на недореченост и оскудност. Једна мрља на зиду ће нам више казати од једног причања, јер она у својој недоречености има нешто репрезентативно што је осмишљава и оправдава. За ту мрљу ја могу да кажем да је дрво, коњ или човек. На основу једне слободне синтезе ја стварам једну хипотезу. Једна модерна песма, једно свеказивање, јесте то: хипотеза до које се долази произвољним асоцијацијама, које су далеко од тога да буду заиста произвољне, а које нам омогућава та чаробна, чудесна недореченост.

Б. Миљковић, „Недореченост која казује“ (одломак), оглед о поезији Рене Шара, Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности, Сабрана дела Бранка Миљковића, Ниш, 1972.



[1] Ален Боске, француски песник који је снажно утицао на Бранка Миљковића (прим. М.Јефтимијевић Михајловић)

Нема коментара:

Постави коментар