ПОЛ ВАЛЕРИ, Пливање

        

  Чини ми се да се проналазим и препознајем док улазим у ту свеопшту воду. Уопште се не разумем у сетве и жетве.

Ништа за мене у Георгикама.

Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у тој чистој и дубокој супстанци; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука отвара и затвара, говори и дела. У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње, троши и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да зграби ту воду, да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је воли, оно је поседује, оно израђа с њом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент духа, а ипак творац свих својих идеја.

Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љубавника би била модели стварања.

П. Валери, Медитеранска надахнућа: огледи и погледи, избор и превод Коља Мићевић, Службени гласник, Београд, 2010.