Боже, помози ми и данас.
Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и
срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна
дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то,
Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно!
И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и
погледа талог.
А од Тебе, Боже, ништа и не могу сакрити. И нисам скривала. Ти си
слушао вреле моје исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо.
Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми
ту помоћи, Господе?
Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто
научих, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад
пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити.
Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји…
Господе,
учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним
облацима, дај ноћ мирну и дугу да се одморим, Боже мој!
(1940)
(1940)
Јован
Пејчић, Антологија
српских молитава (XIII-XX век), Драслар партнер, Београд, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар