Категорије

недеља, 20. август 2017.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Ко је интелектуалац?


Циљ нашега пута је да откријемо пут до нашег циља.
                                     Франц Кафка
Интелектуалци су били слабашни, савитљиви и често умиљати као мачке.
                                    Ернст Јингер
Превише је памети, премало карактера.
                                                   Данијел Алеви                                                                                                                                                

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац.[1] Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати интелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.[2] Ако кажемо да је интелектуалац човек који преводи приватне невоље појединаца у јавни или друштвени проблем, не види се зашто и неко ко није интелектуалац не би могао да то чини. Укратко: ако се интелектуалац жели одредити социолошки, сусрећемо се са великим тешкоћама, па Едгар Морен има право када каже да је то „област социолошког живог песка”.[3] Интелектуалци измичу строго социолошкој анализи и са становишта социолошке методе остају неухватљиви и несхватљиви. Зато и одустајем од сваког покушаја социолошког одређења интелектуалца и крећем путем који више обећава. Другим речима, више не питам која мерила користи ово или оно друштво да би некога признало за интелектуалца, већ шта је то суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи.
Ко је, дакле, интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем? Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан практичном да за себе слободно може рећи: „Моје царство није од овога света”.[4] Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу”.[5]

Ђ. Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.




[1] Школа (универзитет) није више повлашћено место за стицање и ширење знања јер савремени човек научи више изван школе него у школи. Као што је познато, интелектуалац као занимање јавља се са настанком писане културе, за разлику од усмене културе. У савременој култури видљиви су слојеви значења везани за усмену културу и културу писма, али усмена култура је најбогатија, јер се изражава живим говором и целим бићем. Жива реч остаје незаменљива у култури, што не мора да значи и њен надмоћан положај, јер смо сведоци надмоћи аудио-визуелне културе.
[2] Сетимо се Сократа. Он је сиромах из принципа, а не из нужде – лепо сиромаштво. Рајнер Мариа Рилке истиче даје „сиромаштво велики сјај изнутра”, то је просто начин живота из убеђења. Зато кад Сократ говори – социологија мора да ћути. „Јер ја сам не само сада него и увек такав човек да никакав други глас у себи не слушам до онај који ми се у размишљању покаже као најбољи.” (Платон, Последњи дани Сократови, (Критон), Култура, Београд, 1959, стр. 54-56).
[3] Едгар Морен, Дух времена, 2, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 97.
[4] „Теорија представља критику живота само у оном смислу у коме добар човек представља критику рђавог“ (Р. Х. Тони, Религија и успон капитализма, Просвета, Београд, 1979, стр. 14).
[5] Херман Хесе, Степски вук, Народна књига – БИГЗ – Слово љубве, Београд, 1983, стр. 121. 

субота, 19. август 2017.

ЖАНА ДЕ ВИЈЕТИНГХОФ, ***


      О, Боже, желела бих да свако јутро када Те погледам могу да ти понудим своје празне руке.
Ја бих, пре него што се напрегнем, била ништа више него посуда за талас бескрајности и путовати путевима случајно, терана даље само дахом унутрашњих гласова.
Ја бих заборавила моју мудрост и моје расуђивање, тражила ништа више, престала са свим жељама, и прихватила са осмехом руже које је Твоја рука дала да падну у моје крило.
Мирис ствари које нисмо набавили, Сласт незаслужене среће, Лепота истина које наша мисао није створила... 

БРАНКО МИЉКОВИЋ, „Заборављање властитих мана рађа дрскост“


Ја увек намерно изгубим кључеве од поезије коју сам већ написао, а калаузима не желим да се користим, мада их имам у изобиљу. То је онај насушни поетски заборав о коме сам већ писао. Желим да моја поезија буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају. Много више знам о песмама које ћу написати него о онима које сам написао.
(...)
– Сами се бавите књижевном критиком. У одговору на наше прво питање рекли сге да не волите никаква објашњења књижевних дела. Није ли то контрадикторно!
–  He сматрам да је то противречно, јер y тим написима ја никад нисам објашњавао поезију него сам је само доказивао и објављивао. Написао сам доста критика, али то сматрам неважном текућом критиком. Издвојио бих једино свој наше о Алану Боскеу, објављен у „Делу“, критику на Матићеву књигу песама, објављену у „Књижевним новинама“, и мале есеје „Херметичка песма“, „Поезија и онтологија" и „Поезија и истина“. Тек намеравам да се озбиљније позабавим књижевном критиком.
– Многи мисле да нисте нимало строги у својим критикама. Откуда то?
Строг јесам али дрзак нисам. У једном фрагменту Демокрит каже: „Заборављање властитих мана рађа дрскост“. Ја прилично размишљам о властитим манама и сву строгост себично трошим на себе сама. Па и ти есеји које пишем можда су у већој мери условљени поезијом коју пишем него ли поезијом о којој пишем. Свуда и на сваком месту тражим себе.


Извод из интервјуа поводом додељивања октобарске награде града Београда Бранку Миљковићу за поезију. Интервју објављен у „Младости“ бр. 210, 1960. год.

У Сабраним делима Бранка Миљковића (Књига IV, „Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972), штампан као Прилог IX

петак, 18. август 2017.

Ј. В. ГЕТЕ, ***



Душа човека слична је води:

Са неба долази

Ка небу се пење,

И опет доле

Мора ка земљи

Вечно се мењајући. 

четвртак, 17. август 2017.

ИВАН НАСТОВИЋ, Смисао патње


...Согјал Рипноће у својој књизи Тибетанска књига живота и смрти каже да бол, туга, губитак и непрекидна осујећеност сваке врсте имају стварну и драматичну сврху – да нас пробуде и омогуће нам да прекинемо круг самсаре[1] чиме нас терају да ослободимо сјај који је у нама заточен. Па отуда можемо чак почети да осећамо необјашњиву захвалност према патњи, јер нам пружа прилику да прођемо кроз њу и променимо се. Без ње никада не бисмо били кадри да откријемо да се у природи и дубини патње скрива драгоценост блаженства. Може се догодити да смо најотворенији док патимо, можда се наша највећа снага крије баш тамо где смо изузетно повредљиви. Маргарет Јурсенар у својој књизи Широм отворених очију на једном месту каже: „Сви ми непрестано прелазимо прагове иницијације. Сваки догађај, свака радост, свака патња је једна иницијација.“ А она нас чини јачима и зрелијима.

Из књиге И. Настовића, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије, Прометеј, Нови Сад, 2005.





[1] Самсара је неконтролисани циклус рађања и смрти у којем бића која осећају, вођена несвесном акцијом и деструктивним емоцијама, непрестано понављају сопствене патње. 

среда, 16. август 2017.

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК, ***

“Ако се врата опажања прочисте, све ће се човеку указати као што јесте: бесконачно”

БРАНКО МИЉКОВИЋ, Пут до суштине и поезије је – заборав


Пут до суштине и и поезије je – заборав. Почетак поезије је почетак заборава. Тај заборав је свесни заборав који памти себе и даје једну нову организацију и поредак стварима упоређујући их по несличности. Метода заборава у поезији је у томе да се непосредни квалитет изрази далеком, наизглед неприступачном, алузијом. Заборавити значи открити сличност y несличном, повезати неповезане и издвојено, ујединити. Добра је зато она песма која се памти, али које се не можемо сетити пре ње. Говорити у песми, то значи, како је говорио Маларме, „правити алузију, или издвојити њен квалитет који отеловљује неку идеју".
 Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела птица.
(...)
Како почиње поезија која себе црпе из бескрајне ризнице заборава и подсвести? Она почиње неразликовањем; јер разликовати значи видети и сагледати, док сагледавање претпоставља свеукупност. Нераспознавање је основна особина поезије, песничког израза и метафоре, која намерно неће да зна за разлику између сунца и јабуке. Нераспознавање је препознавање сличности у најразличитијим стварима. Нема разликовања јер нема промене y свеукупности времена: „све је увијек”. Када се свет и време идентификују, нема кретања, поезија задире у метафизику.


Б. Миљковић, „Почетак заборава“ (оглед о поезији Славка Михалића – одломак), Сабрана дела Бранка Миљковића, Књига IV, „Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972.  

уторак, 15. август 2017.

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (III)


Дружи се с духом, који је узвишен и једноставан, и онда ће ти се чинити литература као цепидлачење. Изгледа да је и најпростији говор вредан да се напише. Па ипак је тако незнатан и тако природан, да изгледа, поред бескрајног богатства душе, као скупљање мало шљунка са земље или затварање мало ваздуха у бочицу, кад су сва земља и сав ваздух наши. Ништа не може имати важности нити вас може учинити чланом одабраног круга, ако не одбаците своје украсе и не почнете један с другим општити голом истином, чистом отвореношћу и свезнајућом тврдњом.
Такви људи поступају један с другим, као што би богови поступали један с другим. Ступају по земљи као богови, примају без дивљења ваш дух, вашу доброту, па чак и ваше врлине – боље рецимо вршење ваше дужности, јер је ваша врлина крв њихове крви: краљевска као што су и они, наткраљевска и прабоговска. Њихово је просто држање страшан укор узајамном ласкању, којим аутори један другог теше и вређају. Они не ласкају. Ја се не чудим што су такви људи посећивали Кромвела, Кристину, Карла II, Јакова I и Велико– Tурчина. Они су то морали чинити, јер су својом духовном узвишеношћу другови краљева, а осећали су ропски тон у светском саобраћају. Они морају бити за краљеве прави божји дар; они стоје према њима као краљ према краљу. Ту нема клањања ни попуштања. На тај се начин освежава узвишена природа отвореном човечношћу па чак и другарством и новим идејама. Они се с њима растану мудрији и узвишенији. Душе, као што су ове, побуђују у нама осећај да је искреност изврснија од ласкања. Поступај са женама и са људима тако да им убијеш сваку наду у то да се могу шалити с тобом. То је највећи комплимент, што им можеш учинити. „Њихова највећа похвала није ласкање, али је њихов најпростосрдачнији савет нека врста похвале“, вели Милтон.
Неисказано је јединство човека и Бога у сваком акту душе. Најпростији човек, који у свој својој целости слави Бога, постаје Бог. Ипак је уливање тога бољега и универзалнога „Ја“ увек и увек ново и недокучиво. Оно улива страх и дивљење. Како мило и ублажујуће делује на човека помисао на Бога. Како испуни усамљена места и избрише греботине наших погрешака и разочарања! Кад поломимо богове наших традиција и напустимо кумире наше говорничке вештине, онда ће Бог загрејати наша срца својим присуством. То значи удвостручење срца, а можда и бескрајно проширење снагом новог и бескрајног развијања на све стране. То надахњује човека несумњивим поверењем. Он није само уверен, већ и види да је истина најбоља. У таквом стању мисли отрешће се лако свих сумњи и страховања и препустиће поузданом открићу времена решење своје животне загонетке. Он је сигуран да је његово добро драгоцено срцу бивствовања. Ако тај закон усади себи у срце, обузеће га тако опште поуздање, да ће нестати, као после поплаве свих његових ситних нада и најутврђенијих планова човечије слабости. Он верује да га не може мимоићи добро, које му је намењено. Ствари, које су доиста за нас одређене, гравитирају према нама. Ти трчиш да потражиш свога пријатеља. Нек ноге трче, али твој дух не треба да трчи. Ако га не нађеш, сигурно ћеш пристати на то да је боље што га ниси нашао. Јер има сила, која је како у теби, тако исто и у њему, и која вас је могла врло лако саставити, да је то било најбоље. Ти се марљиво спремаш да изведеш неко дело, на које те упућује твој таленат, укус, љубав према људима и нада на славу. Је ли ти дошло у памет да немаш права и да ниси позван да радиш неки посао, ако ниси исто тако готов и вољан да будеш у томе спречен? Буди уверен, као што си уверен да живиш, да ће сваки глас, који се изговори на земаљској кугли, зазвонити у твојим ушима, ако је одређено да га чујеш. Свака изрека, свака књига што ти може послужити, наћи ће се код тебе, дошло то путем или странпутицом. Сваки пријатељ, за којим жуди, не твоја фантастична воља, него твоје велико и нежно срце, примиће те у свој загрљај. И то је зато што је срце, које је у теби, срце свих. Нигде у природи нема ништа запечаћено, заграђено ни пресечена, него једна крв тече непрекидно кроз све људебескрајна циркулација у свима људима; исто као што је вода земаљске кугле једно море и као што је њена плима и осека, кад се поближе посматра, једно исто.
Нека зато човек увиди како се цела природа и сав дух открива његовом срцу; како највиши у њему настава; како су сви извори природе у његовом рођеном духу, ако он има свести о дужности. Али ако хоће да зна шта говори велики Бог, мора се „затворити у своју собицу“, као што Христос каже. Бог се не показује кукавицама. Он мора слушати само свој глас и одбацити све туђе изразе побожности. Чак су му и њихове молитве штетне, ако није обавио најпре своје.
Данашња вера обично почива на множини њених чланова. Апел на масу ма како индиректан био, не значи ништа друго него јавно признање, да та вера не постоји. Ко налази у Богу благог духа заштитника, тај никад не броји своје верне. Ако сам ја у његовој узвишеној присутности, ко се сме усудити да се у то умеша? Кад сам устрајан у савршеној скрушености и кад плаштим у чистој љубави, шта ми може Калвин или Сведенборг?
Нема никакве разлике у том да ли се апел односи на масу или на једног човека. Вера, која почива на ауторитету, није права вера. Ослањање на ауторитет је мера опадања религије, мера повлачења душе. Положај, који су људи дали већ више столећа Христу, положај је „ауторитета“. То људе најбоље карактерише. Вечна се ствар тиме не мења. Душа је велика и јасна. Она није ласкавац нити ичији присталица. Она никад ни на кога не апелује. Она верује сама у себе. Пред бескрајним могућностима човечијег рода падају сва гола искуства у сваки живот па он био ма како чист и свет. Не можемо тако лако поред неба, које нам показује наш предосећај, хвалити ни једну другу форму живота, за коју смо чули или о којој смо читали. Ми не тврдимо само да имамо мало великих људи него да их, штавише, никако и немамо. Немамо ни историје ни писменог спомена о ма ком карактеру, који би нас могао потпуно задовољити. Свеце и полубогове, које историја обожава, морамо већ из трпељивости дозволити. Иако ми у усамљеним часовима црпемо неко ојачање, бавећи се њиховим животом, ипак нас умара и буни кад хоће да нас силом приморају на поштовање, као што то чине, духом сиромашни људи. Душа се, сама од себе оригинална и чиста, предаје усамљеном, оригиналном и чистом, који у њој радосно станује под тим погодбама да је води и из ње говори. Тада је она радосна, млада и живахна. Она није мудра, али види кроз све ствари. Не зове се религиозна, али је невина. Она назива светлост својом, и осећа да трава расте и камење пада по закону који је њој потчињен и зависан од њене природе. Гле, вели она, ја сам рођена у великом, универзалном духу. Ја, несавршена, обожавам своју савршеност. Ја сам приступачна за велику душу. Зато видим изнад сунца и звезда и осећам да су они само лепе случајности и ефекти, који се мењају и пролазе. Све више и више продиру у мене валови вечне природе, све се више у мени буди опште мишљење и све више постајем као човек у својим односима и делима. На тај начин доспевам тако далеко, да живим у мислима и делујем енергијом која је бесмртна. Кад човек тако позна и поштује душу, и кад је, као што стари кажу, „њена лепота неизмерна“, увидеће да је свет вечно и чудно дело душе, и мање ће се дивити појединим чудесима. Научиће да нема профане историје, даје сва историја света. Увидеће да сваки атом представља васиону, која се испољава у сваком моменту времена. Он неће више водити живот, који је састављен од комадића и крпа, него ће живети у божанском јединству. Он ће оставити све што је ниско и ништавно у његовом животу и биће задовољан са свима положајима и са сваким радом, који може извршити. Он ће мирно дочекати јутро у „неглижеу“ и у уверењу, које у себи носи Бога и тако осећа у дубини свога срца и целу будућност.


Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (II)

Душа стално предвиђа и ствара свет пред собом и оставља светове за собом. Она не зна за обреде, особе, специјалитете ни за свет. Душа познаје само душу. Ткање је догађаја ваздушна, лака одећа, у коју је она увијена.
Њен степен прогреса може се проценити само по њеним законима, а не по аритметици. Напредак душе не иде по градацији, којом се може означити кретање у правој линији, него по развијању стања, које се може означити метаморфозом од јајета црв, а од црва буба. Развијање је генија од извесног „тоталног“ карактера. Изабрана индивидуа не иде рецимо најпре кроз Јована, па кроз Адама, онда кроз Рихарда, те да тако нанесе свакоме бол открићем њихове инфериорности, него она са сваким својим порођајем, пуним бола, рашири круг свога утицаја. Она при томе сваким откуцајем свога срца надмашава поједине класе људи и читаво становништво извесног краја. Дух при сваком божанском импулсу раскине танку кожицу видљивога и пролазнога, изиђе у вечност и стане дисати њен ваздух. Он ступа у саобраћај с истинама, које су од вајкада одјекивале светом, осећа тешњу сродност са Зеном и Арионом него ма с ким било од укућана.
То је закон моралног и духовног добитка. То је једноставно пењање и уздизање као због специфичне лакоће, не у појединим врлинама, него у региону свих врлина. Оне су у духу, који их све обухвата. Душа тражи чистоћу, али она није чистоћа; тражи правду, а правда није; тражи доброчинство, али је она још нешто боље. Ми осетимо неко опуштање и прилагођавање, кад се манемо разговора о моралној природи, да би се држали једне врлине, коју она налаже. Благородном су детету све врлине сасвим природне; оно их не мора тек учити и с муком постизавати. Погодим ли човека својим говором у срце, он ће одједном постати крепостан.
У истом осећају налази се и клица интелектуалнога развитка, које подлежи истим законима. Они, који су способни или пријемљиви за скромност, правду, љубав и аспирацију, стоје на платформи, откуд се влада науком, вештином, говорничким даром, поезијом, делима и милоштом. Ко живи у томе блаженству, он већ унапред осећа оне духовне моћи, које људи толико цене. Љубавник не може имати никаквог талента, никакве вештине и спретности, који код његове драге не би ништа вредели, па ма како она имала мало таквих особина. Тако је и срце, које се подаје највишем духу у некој вези сродства са свима његовим делима и тријумфује у појединим наукама и духовним моћима. Пошто смо се успели до овога примарнога, аборигиналног осећаја, ми смо се с удаљене тачке на кружници ођедном нашли у средишту света где као у светилишту Божјем, видимо темељне узроке свега, и унапред схватамо васиону, која представља њихов утицај.
Један је начин Божанског Спознања инкарнација духа у форми – у облицима сличним моме. Ја живим с људима, који одговарају мислима мога духа, или који изражавају извесну послушност великим инстинктима по којима ја живим. Ја видим тај дух и у њима. Ја сам осведочен о заједничкој природи и те друге душе. Та сепаратна „Ја“ привлаче ме више него ишта друго. Она побуђују у мени нова душевна стања, која називамо страстима као: страст љубави, страст мржње, страст страха, страст дивљења, и страст сажаљења. Ова опет потичу саобраћаје, такмичења, наговарања, градове и ратове. Људи су само допуне примарним потуцањима душе. Ми у младости лудујемо за светом, за људима. Деци и младежи изгледа да је цео свет садржан у појединцима. Али зрелији људи налазе идентичну природу у свему. Људи и лица упућују нас на безлично. У саобраћају двају лица узима се ћутке у обзир заједничка природа као трећа особа или лице – странка. Та трећа странка или заједничка природа нема социјални карактер. Она је безлична – она је Бог. Исто се тако осети у групама, у скупштинама, где је најозбиљнија дебата, а особито у великим питањима друштва, да се мисао у свима грудима диже до једнаке висине, и да сви, исто тако као и говорник, имају духовно право власништва на оно што се говори. Сви постану мудрији него што су били. То јединство мисли у коме свако срце бије племенитијом свешћу о својој моћи и дужности, у коме свако срце мисли и ради са необичном свечаношћу, савија се изнад њих као свод храма. Сви су свесни о вишем постигнућу присуства духа. Његов зрак све озарава.
Постоји извесна свест о човечијој мудрости, која је општа код најмањих као и код највећих људи. Наша обична метода васпитања, често настоји, свом силом, да ту свест ућутка и сузбије. Дух је један. Најбољи духови, који воле истину ради ње саме, мање верују и мисле на право својине у истини. Они је свагде захвално примају, не означују је и не обележавају никаквим човечјим именом, јер је она одвајкада била својина свих. Учени људи и филозофи немају монопол на мудрост. Њихова жестина у заступању извесног правца онеспособљава их да мисле право. За многа драгоцена разматрања имамо захвалити људима који немају особите оштроумности ни дубине мисли, али који изговарају без икаква напрезања многе ствари, за којима смо жудели и које смо тако дуго тражили. Активност је душе чешћа у оном што се осећа, него у ономе што се каже, ма у ком разговору. Она лебди у сваком друштву и поједини је и несвесно траже један код другог. Ми знамо много више, него што говоримо и радимо. Ми још не познајемо сами себе, али знамо да смо нешто много више, него што јесмо. Ја осећам ту истину врло често у свом свакидашњем разговору са суседима тј. да у сваком од нас има нешто више, што озго гледа на нашу међусобну игру, као да Јупитер Јупитеру клима главом иза свакога нас.
Људи се понижавају друштва ради. Због тога ни– ског и уобичајеног робовањ а, ради кога заборављају своју свету и прирођену отменост, сличе они арапским шеицима, који станују у простим кућама и показују се као сиромаси, да би се тако сачували од лакоме грабежљивости пашине. Они гомилају благо за повучени и тајни живот.
Као што душа делује у свим људима, тако исто она делује и у разним периодима живота. Она је већ у детињству одрасла. У поступању с мојим дететом не помаже ми ни латински ни грчки, па ни моја образованост. Ту ми је потребно што више душевног богатства. Ако сам самовољан, то изазове и његову самовољу према мени. У тој самовољи оставља ми на вољу, хоћу ли се понизити и истући га, пошто сам јачи. Али, ако се тога манем, иако пустим да душа пресуди међу нама двома, онда у његовим млађахним очима засија иста та душа: и дете ме у тај мах воле и поштује.
Душа је прималац и објавитељ истине. Ми познајемо истину кад је видимо, па рекли скептичари и подругивачи што им драго. Људи питају, кад рекнете нешто што они не воле да чују: „Како знате да је то истина и да се не варате?“ Ми дознајемо истину чим је видимо, исто као што знамо да смо будни кад се пробудимо. Величанствена је изрека Емануела Сведенборга, која је сама довољна, да означи величину схватања тога човека: „Није доказ човечјега разумевања то што он зна нешто тврдити, него што може познати истину, кад је истина – што може разликовати шта је истина, а шта је лаж. То је знак и карактер интелигенције.“ У књизи коју читам, даје ми добра мисао, као што чини свака истина, слику целе душе. Рђаву идеју, коју такође налазим у њој, иста душа одсеца и уклања као што мач сече и уклања. Ми смо паметнији него што мислимо. Кад се не бисмо мешали у мисли, него им пустили потпуну слободу да делују и да не питају како су све ствари у Богу, ми бисмо онда знали појединости и све ствари и све људе. Јер Створитељ свих ствари и свих људи стоји иза нас и улива у нас своју узвишену, божанску свезналост о свему и свачему.
Сем тога што у појединим индивидуалним догађајима познајемо душу, она нам још открива и показује истину. Овде треба гледати да се оснажимо њеном непосредном близином и да говоримо достојнијим и узвишенијим начином о њеном узвишеном деловању. Објављење је истине, посредством душе, највећи догађај у природи. Она, при том, не даје само нешто од себе, него саму себе, или боље рећи она прелази у онога кога просветли и постане он сам. У оној сразмери, у којој он прими истину, у оној узима она њега у се.


Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (I)

Поједини часови живота разликују се међу собом по својој важности и последицама, које због њих касније наступе. Наша вера, поштење и све што је добро јавља се у нама моментално. Наши су пороци свакидашња навика. Ти су кратки моменти ипак толико знаменити, да не можемо да им не припишемо већу важност, него, ма коме другом искуству. Из тога разлога је аргумент, који се увек истиче, да се ућуткају они, који полажу велике наде у човечанство, тј. апел на искуство, заувек немоћан и ништаван. Ми препуштамо прошлост приговарачу, па ипак се надамо. Он мора објаснити ту наду. Пристајемо на то да је људски живот ништаван, али како смо ми пронашли да је ништаван и незнатан? Какав је разлог нашем немиру, томе старом незадовољству? Какав је општи смисао потребе и незнања сем ако није онај фини миг, којим душа истиче своја огромна захтевања? Зашто свет осећа да природна историја човека није никад била написана? Зашто човек прелази преко свега, што је о њему било речено? Зашто то застари и зашто метафизичка дела постају без вредности? Шестохиљадна филозофија није претражила „фиоке“ и спремишта душе. У свима својим покушајима остала је код своје последње анализе код нерешенога ”ресидуума“. Човек је река, чији је извор сакривен. Наше је биће сашло у нас, не знамо откуд. Ни најтачнији математичар не може предвидети да нешто изван прорачуна неће у најближем моменту помрсити све рачуне. Мене сили сваки моменат да признам неки виши узрок за све догађаје осим воље, коју ми називамо својом.
Како је с догађајима, тако је и с мислима. Кад посматрам ту реку, која тече из региона. које ја не видим;кад посматрам како сипа своју струју у мене дуговремена, увиђам, да сам ја „пензионирац“; да сам не узрок, него изненађени посматрач е небесне воде, на коју погледам с највећом жудњом и због које се стављам у положај примаоца. Увиђам да те визије долазе од неке стране и непознате силе.
Највиши критичар прошлих и садашњих заблуда и једини пророк онога, што мора бити, јесте ова величанствена природа, у којој боравимо и почивамо, као што земља почива у меком загрљају атмосфере. Она је јединство, она је над-душа у којој се садржи свако поједино човечје биће и која са свим другим чини једно. Она је опште срце, на чије се обожавање односе сви искрени разговори и општења, и за које сва праведна дела значе послушност. Она је реалност, која све савлађује, која оповргава све наше „доскочице“ и таленте и која сили свакога да буде оно што јесте, и да говори како му карактер налаже, а не што му на језик дође. Она све више тежи да пређе у наше мисли и дела и да тако постане мудрост и врлина, снага и лепота. Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима. Ја се не усуђујем говорити за њега. Моје речи неће имати право значење. Оне су недовољне и хладне. (...)
Кад размишљамо о томе шта се догађа у разговору, у сањарији, у кајању, у времену бола, у изненађењу, у инструкцији снова, где смо често ми сами маскирани – смешна, чаролијска промена, која служи зато да увелича и увећа елеменат стварности, не би ли га лакше уочили онда ћемо добити више знакова који ће умножити и олакшати сазнање природне тајне. Све упућује на то да душа у човеку није орган, него нешто што оживљује и покреће све његове органе. Није функција моћи меморије, калкулације или сравњивања, него нешто што их употребљује као руке и ноге. Није способност него светлост, није интелект ни воља, него господар интелекта и воље. Она је позадина нашега бића, у којој они сви почивају – једна незапоседнута неизмерност, која се и не може запосести. У вама или иза нас сија светлост кроз нас на ствари и упућује нас да смо ништа, а светлост да је све. Човек је фасада храма, где обитава сва мудрост и сва доброта. Што ми обично називамо човеком тј. оно што једе, пије, расплођава се и рачуна, то није прави човек. То је човек, који је самог себе изопачио и нагрдио. Тога човека ми не поштујемо, него пред душом, чији је он орган и која се испољава у његовим делима, прегибамо ми своја колена. Ако она прожима његов разум, онда је она гениј; ако његову вољу, онда је врлина; ако његове осећаје или наклоности, онда је љубав. Слепоћа разума настаје кад он хоће сам по себи да нешто буде. Слабост воље настаје кад индивидуа хоће сама собом да нешто значи. Сва тежња за вишим има циљ: да нас душа до дна прожме, или другим речима, да нас научи слушању.
Сваки је човек свестан, у извесно време, те чисте природе. Речима се то не може изразити како треба. Превише је суптилно. То је нешто неодређено и не да се мерити. Али ми знамо да нас прожима и да се у нама садржи. Знамо да је то цело духовно биће у човеку. Једна мудра стара пословица вели: „Бог се исказује у нама и без звоњења звона.“ То ће рећи: Као што нема завесе или таванице између наших глава и неба, тако нема ни препреке, зида или ограде у души, где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Ту су преграде дигнуте. Ми смо отворени и приступни с једне стране за дубине духовне природе, а с друге стране за особине божије. Правду видимо и познајемо, а тако исто и љубав и слободу и моћ. Изнад ово четворо још се ни један човек није уздигао. Оне се гомилају изнад наших глава, кад нас наша себичност доводи у искушење, да их увредимо.
Сувереност ове природе, о којој је реч, показује се у њеној независности од оних ограничења, којима смо ми изложени. Душа окружује све ствари. Она, као што сам рекао, противречи свима искуствима. Она исто тако уништава време и простор. Утицај је чула у много људи надвладао дух у толикој мери да преграде времена и простора изгледају праве и несавладљиве препреке. Због тога, кад се говори о тим препрекама с омаловажавањем, сматра се као знак његове лудости. Па ипак су време и простор само обрнуте мере за моћ душе. Дух се игра временом –

Вечност се може скупити у један час,
или час растегнути у вечност.


Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни разговори, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

четвртак, 10. август 2017.

ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ, Молитва је пружена рука за задобијање милости Божјe


"Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би дите узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића."

Манастир Светог архиђакона Стефана - Сланци 

ОКТАВИО ПАЗ, Песник


– Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплатно. Велики смртоносни загрљај противникȃ који се воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре своје оружје, спремни за завршну распру, распру на смрт за цео живот. Крстаре кроз ноћ спојени љубавници, звезда и телеса здружени. Човек је храна човекова. Знање се не разликује од снивања, снивање од чина. Поезија је запалила ватру свим песмама. Престаше речи, престаше слике. Укинуто је растојање између имена и ствари. Именовати значи стварати, а маштати – рађати.
– Привремено, узимај штап, теориши, буди тачан. Плаћај своју цену и стичи своју плату. У слободним часовима паси до распукнућа: има големих брда часописа. Или се накриви сваке вечери на сто кафеа, са језиком натеченим од политике. Чути и гестикулирај: све је исто. У неком граду већ су припремили твоју казну. Нема излаза који не води срамоти или стратишту: имаш снове сувише јасне, потребна ти је чврста филозофија.


О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985. 

ОКТАВИО ПАЗ, Река


Пробуђени град кружи мојом крвљу као пчела.
И авион који оцртава јесен у облику дугог С,
трамваји који се стрмоглављују на удаљеним угловима,
оно дрво пуно штете које неко тресе у поноћ насред трга;
граје које се дижу и распрскавају и оне које умичу
и шапућу на уво тајну која вијуга
отварају црнило, суноврате гласова а и о, тунеле
ћутљивих самогласника,
сале које претрчавам завезаних очију, дремљиво
писмо пада у јаму као река мастила,
и град иде и долази и његово камено тело ломи се
на комаде у часу приспећа у моју слепоочницу,
сву ноћ једно по једно, кип по кип, извор по извор,
камен по камен, сву ноћ
његови делови се траже на мом челу, сву ноћ град
говори успаван мојим устима
и то је неразумљиви и задихани говор, муцање вода
и камења док се боре за своју историју.
Зауставити се за тренутак, зауставити моју крв која
иде и долази, иде и долази и не казује ништа,
седећи на мени као какав јоги у хладу смоквика,
као Буда на речној обали, зауставити за тренутак,
један тренутак седећи на обали времена, брисати
моју представу реке која уснула говори а
не казује ништа и односи ме са собом,
седећи на обали зауставити реку, отворити тренутак,
проћи његовим зачуђеним салама до
његовог воденог средишта,
на неисцрпном извору пити, бивати слап плавих слогова
који пада са камених усана,
седећи на обали ноћи као Буда на обали самога себе
бити трептај тренутка,
пожар и разарање и рођење тренутка и дисање ноћи
док плови неизмерно ка обали времена,
рећи оно што казује река, дуга реч уснама слична,
дуга реч која се не завршава никад,
рећи оно што казује време у тврдим каменим
реченицама, у широким покретима мора док
покрива светове.


У пола песме шчепа ме увек велика осамљеност,
све ме напушта,
никога нема крај мене, ни макар оних очију које
отпозади проматрају оно што пишем,
нема ни позади ни спреда, перо се буни, нема
почетка ни краја, нема ни зида који прескочити треба,
песма је пусти трг, речено није речено, неречено је
неизрециво,
опустошене вавилонске куле, терасе, море црне соли,
слепо царство,
Не,
да се зауставим, ћутим, да затворим очи док не
избије из мојих трепавица клас, водоскок сунаца,
док се писмо не заталаса дуго под сновним ветром
и плима не нарасте у талас и талас не пробије брану,
да чекам док се папир не прекрије звездама и
песма не постане шума сплетених речи,
Не,
немам шта да кажем, нико нема шта да каже,
ништа и нико осим крв,
ништа до ово одлажење и долажење крви, ово
исписивање
преко исписаног и понављање исте речи у пола песме,
слогови времена, сломљена слова, капи мастила, крв
која иде и долази и не казује ништа и односи
ме са собом.

И казујем своје лице нагнуто над папиром и неко
на мојој страни пише док крв иде и долази,
и град иде и долази својом крвљу, хоће нешто да
каже, време би нешто да каже, ноћ хоће да говори,
сву ноћ човек жели да каже једну једину реч, да
каже, најзад, свој говор сачињен од иструлелог камења,
и убадам слух, желео бих да чујем оно што каже
човек, да поновим оно што каже град у заношењу,
сву ноћ разбијено камење тражи се пипајући по мом
челу, сву ноћ с камењем се бори вода,
речи против ноћи, ноћ против ноћи, ништа не осветљава
опака борба,
судар оружја не хвата муњу камена, искру ноћи,
нико да предахне,
то је борба на смрт међу бесмртнима, јао, вратити
се назад, зауставити реку крви, реку мастила,
зауставити реку речи, премостити ток и да враћена
ноћ на самој себи покаже своје златне нутрине горећи,
да вода покаже своје срце које је грозд потопљених
огледала, стаклено дрво које ветар чупа
(и сваки лист дрвета лети и светлуца и губи се у
светлости грубој као што се губе речи у песниковој представи),
да се затвори време и његова рана да буде
невидљиви ожиљак, једва танка линија на кожи света,
да речи положе оружје и песма да буде једна једина
испреплетена реч, непомирљиви блесак који напредује,
и душа да буде равница после пожара, месечеве
груди окамењеног мора које не одражава ништа
до раширено ширење, простор прилегао на самог себе,
огромна раширена крила,
и све да буде као пламен који се клеше и леди на
стени прозирних нутрина,
тежак сјај разрешен већ у стаклу и мироносна јасност

И река мења свој ток савија своја једра, прикупља
своје слике и смешта се у саму себе.

Женева, 1953.


О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985.