Категорије

среда, 13. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, О уметности суде они који је не разумеју и не воле


В. В. Гог, Клупа са четири особе, 1882. 
 Свашта сам слушао и читао о стваралаштву и ствараоцима у уметности, и увек сам се, право да кажем, чудио откуд то да се та велика и стална жеља, да се говори и суди о уметности, јавља понајчешће код људи који уметност не разумеју и не воле. Вероватно да то долази од потребе тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле и неспособност да разумеју; да је оправдају пред собом и пред другима. Од природе лишени схватања уметности и љубави за њу, они ипак својим оштрим умом виде колико је велика њена улога у свету и бар наслућују њену снагу, а у исто време увиђају јасно да су неспособни да до краја продру на то подручје. Како неће и не могу да се помире с тим да постоји нешто што је њиховом уму и схватању неприступно, они се бацају на уметност као на „предмет“ својих студија, у несвесној жељи да ту уметност са којом се на сваком кораку сусрећу, а која за њих остаје ,,hortus clausus“, савладају бар споља, да узму њено тумачење у своје руке, да јој они одређују природу, прописују законе и постављају циљеве.
Ту негде, у дубинама црне зависти и тешког осећања мање вредности, треба можда тражити порекло многих бахатих есеја и замршених теорија. То су природни непријатељи уметности и рођени противници уметника, они замрачују и заплићу путеве до уметности и збуњују читаоце (слушаоце или гледаоце), а често и уметнике саме. Немоћ се свети а повређена сујета жели по сваку цену да влада и заповеда, руши и поставља.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 284-285. 

ИВО АНДРИЋ, „Очекивања“ од уметника


В. В. Гог, Аутопортрет 
Кад би неко саставио списак свега оног што ми тражимо и „очекујемо“ од уметника и јавног радника уопште, испала би чудовишна слика од које бисмо се и сами уплашили. Хоћемо прво да је близак нама по схватањима и по начину изражавања; и то сваки од нас хоће, а ми смо сами међу собом врло различити по мишљењима и укусима. Хтели бисмо да је вредан и савестан у раду, да нема не само људских слабости ни порока него готово ни људских потреба, да се не одмара, да не болује, да не ужива, малʼте не да и не живи. Желимо да је снажан и животан, разнолик, увек нов и необичан а непоколебљиво доследан себи, што у ствари значи: веран слици коју смо ми себи о њему створили. Стидимо се и огорчавамо због његових људских потреба и навика, које сви имамо у мањој или већој мери, y једном или другом облику. Тражимо од њега да буде чист као анђео, искрен као дете, тврд као стена, и осетљив као лист јасике; а надасве –– да буде плодан, са правилношћу годишњих доба, да ти плодови буду богати и да увек и каквоћом и количином одговарају нашим очекивањима. Чим наступи и најмањи застој или „пад квалитета“, ми се забринемо и, разочарани и озлојеђени, сву кривицу тражимо једино код „нашег“ уметника, као да једино са те стране и може да дође.
Томе треба додати да ми од тог вољеног и поштованог ствараоца тражимо, као нешто што се само по себи разуме, да се не туђи од нас, да је често y нашем друштву, да учествује у свим нашим разговорима и пословима, весељима и бригама, да се при том не одваја и не разликује ни у чему од нас и наших другова, и да ни речју ни понашањем ни изразом лица не показује ништа од својих стваралачких брига и мука.
Под тим условима ми смо, y начелу, спремни да му прогледамо кроз прсте мале расејаности, настраности и повремена кратка бежања из наше средине, а да плодове његовог рада примамо као продукте наше стварности, да их као такве признајемо и умерено хвалимо. А после његове смрти, говорећи са узвишења на ивици његовог гроба, док он лежи у закованом сандуку ниже наших ногу, ми смо спремни да их прогласимо ремек–делима која као таква треба да унесемо у ризницу наше културе и оставимо нашим потомцима, као богато наслеђе њихових великих предака.


Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 254-255. 

ИВО АНДРИЋ, Рад душу не понижава


 Да је уметност „рад који душу понижава“ (Л. H. Толстој)
Не слажем се са њим, јер га не разумем, и то није ништа чудно. Чудно је само да се понекад, у тренуцима застоја и слабости сетим ове Толстојеве мисли. Познавајући његову велику, мученичку и самоубилачку истинољубивост, питам се тада: откуд мy ова мисао? На коју се висину морао попети или до које дубине спустити да је могао да је сагледа? И, најзад, шта ако у њој има нешто од истине кош ја не успевам да сагледам.


Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 309. 

ИВО АНДРИЋ, Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш



 Ја знам да нико жив није прешао свој пут а да му се Ти ниси приближио, положио му руку на раме и пошао с њим један час.
Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш.
У часовима кад ми је претешко, ја мислим да си Ти подмукла снага y хљебу који једемо и води коју пијемо и да помало и потајно прожимљеш тијело наше и упијаш нам се y крв па тако равнаш кораке наше да идемо као на невидљивом ланцу, одређени да паднемо у час борбе c Тобом. – А сваки се жив човјек бори c Богом, један дуље а други краће; и сваки подлегне.
Једног немирног прољећа кад трава није хтјела из земље ни цвијет из пупа, и кад је горак и хладан живот носио задах крви, поставио си ме на тамном
мјесту гдје вјетар не престаје, гдје немир испуња дан, а страх ноћ; облачан дан и језовиту ноћ.
Био сам стари човјеков бој на који нас Бог позива тајном.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 87. 

ИВО АНДРИЋ, Бог је мирно срце свих атома


 Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче.
Осамљен камен на жалу има ауреолу његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види.
Он је као топлина у даху свега што живи.
Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена.
Он је као миран сјај и велика тишина y којој се чује глас који га нијече.
Он тако добро шути да се већ помишља да га нема.
А Он је мирно срце свих атома.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 89. 

уторак, 12. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем...


Иља Јефимович Рјепин, "Просјак"
("Девојчица рибар"), 1984.
 У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.
И ништа ми друго ниси на пут дао.
Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
Па како сам могао бити срећан?
И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 85-86.  

ИВО АНДРИЋ, Жеђ савршенства


Што често жудимо c овог света
ход и мисли дићи,
делећи тако лудим срцем
велику божију васиону
на боље и горе, –
то је с часовита несавршенства
и страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи сви смо свети, једном заувек,
човек у својим лутањима
и стабло y жељи за прȃвим растом.
Јер, истина нас кô огањ испуња,
кô огањ оптаче све и сваког,
ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
кад високо дижемо руке
y жељи да будемо стегоноше,
у мисли да смо светлоносци.
Јер, огњен океан којим све броди,
који све прожима, не види, не зна
сујетну шуму наших руку,
нит ко бележи, нит има трага
немиру наших дана када
болно жудимо с овог света
ход и мисли дићи.
 

(1923)


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981. 

недеља, 10. децембар 2017.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Ко умножава знање, умножава муку


Велико знање иде са бригом великом,[1]
Говори нам  Проповедник са свог престола.
Ја мудрац нисам, откуд ми толико бола,
зашто жалим за светом, зашто за човеком?

Да живи природа жели и зато она
Милионе зрна баца испред птица,
Но од милион птица, до звезда, светлица,
Једва се да се вине понекад и једна.


Васељена шуми и моли за лепоту
Криче мора, прошарана, пуна пене,
Али на брдима земље, гробљу васељене
Само изабрани цветови зраче доброту.

Зар сам ја само ја? Ја сам само трен нем
Туђих постојања. Боже праведни и прави,
Зашто си створио тај свет, мили и крвави,
И дао ми ум, да га разумем!

1957.

Препевао: Александар Мирковић





[1] 1,18 Јер где је много мудрости, много је бриге и ко умножава знање, умножава муку.“ (КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА)

Преузето са блога Александра Мирковића: 


МАРИЈА САМБРАНО, Човек који спава је попут биљке - минимални дашак живота у максималном облику


Слика: Александр Костецкиј 
 Има неко ко сања. Неко ко је затворен у сан и хоће да изиђе из затвора, ко се не мири с тим да остаје потопљен. Неко ко се плаши да ће остати тако, и коначно успева да отвори пукотину у дебелом слоју који га окружује и раздваја од стварности, од себе, изолује га од сопственог живота. Као да је прва улога живог да чека, да чека, напета и будно, отворено.
Када би будност била одређена само пажњом за оно непосредно, као производ неког бића које се састоји од пребројивих виталних функција, не би постојало сањање.
Не би постојало сањање када би живот од почетка био сан. Када се не бисмо враћали из сна, и када живљење не би било стално буђење, кад људско делање не би било дато кроз узастопна буђења. И када сањање, првобитно, почетно сањање не би већ било неко буђење, немогућност да се трпи обичан сан, самртни сан.
Као да се при сањању пада у првобитно стање живота, и то не само у људски живот, него у живот уопште, који је себи крчио пут кроз остварене снове, остварујући се у сновима, конкретизујући се, дефинишући се у срећним сновима, оним упорним и уобличеним. Као да стваралачка еволуција није процес састављен од дугог ланца снова, од којих други маргинални снови нису успели да се остваре, да се утелове. Као да élan vital није сањање, сањање с тешњом да утелови сан и доведе га до бића пролазећи кроз стварност.
Не би постојало сањање кад би се при уласку у сан субјект потпуно прилагођавао тој својој лежећој, пасивној ситуацији, када би уистину то могао да ради, када та лежећа ситуација не би била супротна животу.
Спавање је враћање. Враћање у ситуацију пре рођења, у утонулост у нешто огромно, мрачно, невидљиве, враћање у почетно слепило, урођено неважење; у дисање, што је примарна функција живог, не изван него унутар нечега. Температура се спушта, срце проређује откуцаје, све функције успоравају ритам и смањују интензитет, ако чак не престају. Као да се организам враћа у архаичну ситуацију из које не може да се пробуди. Као да је стање будности, стање заједничко човеку и животињи које их одваја од биљке, стечено и троши енергију која се сваке ноћи мора стицати. И као да је ноћ првобитно време, мрачно време пре времена из којег избија корен који је у њега још урастао.
Али биљка успева да буде у спољашњем простору, видљива, као да је у неком простору који јој припада. Од њега, од биљног живота, као да смо одвојени неким тананим слојем ваздуха, неким стаклом које нас изолује. И видмо биљке као да су у некој другој средини, као кроз стаклена дна чамаца који укотвљени показују морске дубине. Увек је чудо додирнути биљку, баш као и особу која спава. Није то због непомичности, него напротив, због различитог стања кретања, због неприметног кретања из којег је искључено премештање. Због кретања прихваћеног у сопствени организам које даје представу о кретању бића: биљка и спавач више су слика бића него онај ко је будан.
Слика бића, слика смрти, речено је за сан. Слика онога ко спава, ближе томе да се подудари са собом, ван опасности да сам себе оповргне, да се отуђи кроз делање, да се умножи кроз премештање, да се удвоји у дејству. Слика јединства и само првобитно јединство.
Стварно је јединство онога ко просто спава, и тако је виђен. Виђен као из даљине, као да је његовој слици пришао неки моћан телескоп с друге планете, из другог света или средине. Виђен из даљине коју је немогућно савладати. Не може се бити ближе или даље од онога ко спава, него само на сталном одстојању, ма колико мало оно било, несавладивом, као од мртваца, када би његово присуство било видљиво, или од слике, само слике, фантазма или идола.
Где је заправо онај ко спава? Показује да се могу бити и постојати а не живети заједно. Да се може бити малтене без живота. Он је попут биљке, максимум бића, с минимумом живота. Јер биљка је живи организам који има најмање виталних функција; живи у минимуму, а њено присуство је најтоталније, најближе чистом присуству, најмање скрива оно што јесте, одржава се на дашку живота који је прожима, који је одржава као анђеоску појаву. Минимални дашак живота у максималном облику. Зато, сведена на границу оскудице живота, дуговање живог, нешто где се безмало подударају дуговања и примања, обећање и присуство, где се потрошена енергија потпуно излива у облик који нити је троши, нити задржава.
Сањање је, могло би се рећи, сама суштина живота као човековог делања, живота утолико уколико га неко – човек – живи. Његово делање. Делање које, попут његовог, потиче истовремено од његове пасивности и од онога што је у њему активно – трансцендентно.
Сањају више животиње, можда сањају и друге, биљка би лако могла бити остварен сан ако у себи чува онај скок какав је живот, прелазак и преображај неорганске материје у жив облик – душу – мост какав је увек живот између две стварности, које зато остају сједињене, али се не мешају, служећи, опет, неком вишем јединству, зато што живот тражи служење, преображава оно што јесте ту у слугу. И у том смислу, живот је увек трансценденција, али биљка не иде даље од себе; остаје у себи, савршено утонула у себе, довршена, и зато слика савршенства, стварност.
И као стварност, сан, зато што је успела. Све што постане потпуно стварно лебди као у сну, уздиже се као у тријумфу оствареног сна. Зато што је напетост остала задовољена, укинута. И борба које има када нешто постаје стварно, када се остварује, окончана је. И више нема опасности да се спусти и утоне, као што се дешава стварности која још није, која се оприсућује и долази и измиче; какав је увек живот који се живи. Биљка се показује пред људским погледом као онај живот који више никуд не иде, који не жури ничему, који се враћа себи, живот у савршеном кружењу, самодовољан, који не предлаже други живот. Док животиња, пошто има моћ премештања, уочава шта јој недостаје и шта је оно више чему тежи: власништво и његова дружбеница, оскудица. Као да је нешто ван ње стално привлачи и дозива, као да је почетни сан остао изван.
И животиња која сања већ је она сама и њен сан. Али само човек за себе с правом може тако нешто рећи. У вишој, животињи која сања постоји само мимика дела остварено! И на јави, реплика јаве. Ако ти снови једнако постоје у човеку, они не исцрпљују пространо подручје снова.
Има, несумњиво, као што смо видели, неко путовање људског субјекта у сновима кроз све области његовог живота и до граница његовог живота. Путовање које није само присећање него и истраживање; истраживање граница, осматрање и извиђање, унутрашње уступање, и урањање.
Укупност универзума снова обухвата биће и стварност. Поптуна безвременост, безвременост у којој се појављује атом времена. Безвременост с осећајем временског протицања, с представљањем времена. И специфично суспендовање времена које карактерише појављивање снова фантазама бића. И све то освојено, увијено у представљачку функцију, у начело обликованости сваке ствари, сваке ситуације, од обичне представе која репродукује и подражава, која је мимеза, имитација симболичке слике која обележава сопствену судбину. Чула која превазилазе оквире сваке личности да би напросто, универзално могла бити чула људског живота и онога што он предлаже, онога што је његов предлог. Па и нечега што се надвија над њим. То путовање, истраживање које човек обавља у сновима, више није слика његовог живота, него његов живот у почетном стању. Његов спонтани живот.
Нема ничега тајанственијег у живљењу од тренутака који претходе сну. Рекло би се да се обрнутим редом понављају тренуци рођења. И да се ради о некаквом разрођењу. Нема радикалније ситуације, чак и ако је површно проживљена.
Јер не треба бркати дубоко и неуобичајено, чак ни да се оно дубоко и суштинско појави у слабом облику. Није нужно зарањати у понор да би се било тамо, довољно је окрзнути га. И при свакодневном улажењу у стање сна, човек увек окрзне понор свог рођења, окрзне га у пролазу. Пре него слика смрти, човек који спава слика је непотпуно рођеног, слика некога ко је ту, али још није отворио очи.
Отвори очи, и већ је ту, будан, рођен. Не враћа се из смрти, враћа се из нечега што претходи потпуном животу, из неког преживота на који не може да се ослони, где му се стварност не представља, где само осећа себе, сопствено дисање, откуцаје срца, лагано напињање утробе, где има само нечујан шум своје утробе; напетост која успоставља сваки живот и стискање у себе у јединству које је људско биће, увлачење у себе и плутање у безобалном океану који није стварност, него живот. Онај ко живи утонуо је у живот, без стварности, ако само спава. А између живота и стварности, ако сања. Између живота, само допола плутајући по њему, сањана стварност, присутна преко сна, извлачи га из океана живота; половична стварност, подређена утолико уколико је спољашња ономе неравномерно откривеном – ако такође кажемо да је стварност оно његово, оно што припада том бићу које сања и зове се човек.



Марија Самбрано, Визија и искуство, изабрала и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић 

МАРИЈА САМБРАНО, Све је у неком небу...


 Небеса су многа. Небо у једнини је апстракција која безмало ничему не служи. Један од оних појмова с којима не знамо шта бисмо почели, пошто је исцрпљена клица осећања која им припада, јер они нису толико одговор на чежњу за знањем колико на жеђ или глад за надом, па чак и за чулима, пошто кроз њих проналазе и храну и прочишћење.
Жељених небеса је много, али пошто су небеса, она су кружна и концентрична. Без средишта не би била небеса. А такво средиште може бити само опште. Она дакле чине тоталну сферу. Али код небеса која нису сувише дубоко у сфери, може бити раскинута зависност круга од средишта, средишта које ће показати – у одговарајућем осећању – даје компактно, неповредиво. И онда, за онога у коме се тако нешто деси, отвара се празнина кроз коју се незадрживо строваљује, без икакве заштите.
Јер обично се дешава да, ако је неко заточеник неког неба и ако се тако и осећа, као заточеник, он кружи тражећи излаз. Тада настаје пакао. Иде ка површини која представља границу круга, у најбољем случају, и тада се може родити сазнање, оно које се јавља на самим ободима празнине.
Али у другим случајевима спушта се на само дно тога неба тамнице, пада у утробу неба и то је пакао. Тамо где у једно–средиште нема приступа јер није створен простор, а нема ни времена. Постаје опседнут, није више само заточеник.
И у тој ситуацији може настати известан процеп у којем се простор-време отвара, шири, даје. Али та је област најмањње небеска и најмање паклена. Бежи из пакла како би се докопао простора-времена, и ништа више. Ништа више за сада.
И покушава да стигне на површину, да се успне ка њој. И стално поново пада у утробу како би изнова утврдио лишеност од простора-времена. После се воде излију, отварају се реке, и воде нас, напола небеске а напола паклене, односе. Воде: небо-пакао.
Онај ко зна био је поверен водама. „Дух је лебдео над водама“, а дух се нужно спушта у пакао у пратњи светлости, пошто је он сама светлост. И онај коме се деси да осети те воде на крају ће видети ствари под водом, у води: живе. Вода небо–пакао јесте живот. И само на њој, већ беживотној, на предсказаној ивици светова, долази се до сазнања.
Јер све је у неком небу. Нема пакла који није утроба неког неба.

2

Прво небо које ће осветлити нашу ноћ јесте неизбежно сама ноћ. Ноћно небо које, зато што је ноћно, одговара тами где почива наше биће. Али ноћ је пролазна тама која води ка свитању. На срећу, ноћ нас наводи да осетимо како у њој има још нечега осим што раздваја дан од дана. Ноћ је увек једна те иста ноћ, па чак и оних хиљаду ноћи из бесконачне приче морају се шћућурити, завршити у једној јединој ноћи; божанство.
И ноћно небо, макар било и потпуно црно, јесте прво небо ка којем се диже поглед и којем се упућује крик што се више никада не враћа, како се то дешава и пред огледалом дана. Нема одраза светлости на мрачном ноћном небу, нема одраженог светла. Нема намере. Има само непосредованог присуства. Осетљивом виду увек набијеном представљањем ноћ супротставља чисту непосредованост, тоталну чистоту у којој се биће и небиће још нису разлучили. Као неко присуство без лика које сведочио првим водама од пре постања, и под њима, живот планете даје дах. И човек, његово посебно створење, предаје се у сну – као дах живота у самој ноћи. У тој ноћи у којој памћење покренуто маштом прича и препричава свој изум: у ноћи која спаја прву у и последњу, у ноћи бића у којој се храбри, у забораву, у сну без сања и то чистије него на мирној јави, на водама, баца спасеног од пакла представљања и повести. И тако ослобођено повести, биће које је остало само са дахом буди се полако ка ономе што му је одузето и што је остало далеко и неприступачно. И подстакнуто непосредношћу присуства ноћи која је истовремено његова, његова прва ноћ, полако се буди ка сусрету са ониме одреченим или изгубљеним што му је било одузето од памтивека самом смрћу. Није се у смрт упутио онај ко се само храбри у ноћи свога бића, него ка ономе што се не зна, ка ономе што се није искусило и што се можда и не може искусити, пошто о томе и не може бити вести, јер ма како нејасна та вест била, она би га оцртала, одредила, прилагодила. То је ништа, речено је. Али то није ни ништа, нити његова супротност – биће или живот? – него све оно што издише не умирући.
Мора бити да ништа не узнемирава самоћу онога ко се предао ноћи без светлости и било каквог сјаја која се онда уздиже над њим као храм, као небо. Само тада, када бистрина и смиреност његовог бића буду налик самој ноћи, када заборави на самога себе, будног, на онога себе кога шаље чулима што му служе доносећи му вести о блиском и о далеком и што још само кроз то расцепљују јединство у које се склонио, свету стварност без имена; када је одложено оружје, могло би се рећи, оно којим он стално маше не дајући себи предаха чак ни у сновима – опажање зарад идентификовања које одмах затим следи. То је идентификовање које чак успева да покаже далеко, жељено јединство у виду „другог“. Јер осећа – обично онај ко бди – да га стварност напада и да се од ње мора ослободити, оцртавајући је, и пре свега чинећи је схватљивом. И креће да хвата, да лови пре и изнад свега, одричући се сваке комуникације, гурајући од себе то прво присуство. Присуство без којег ниједно присуство не би постојало, ниједна стварност не би имала лице, нити би иједна истина могла да се назре, па тако ни да се тражи.
И тако, питање о стварима и њиховом бићу излеће из човека који мисли а да није примио, колико му је то могућно, саопштење које одашиљу ствари, зато што су се пребрзо пробудиле из тог мира, из тог заборава на небу мрачне ноћи, непосредном небу присуства без имена и одређења.
А са сваког непосредног неба пада се, изнова и опет, па и са истога неба, јер ниједно од њих не прихвата у потпуности стање земље. И место на које се пада, доњи свет – доњи свет је свако место које је подређено неком небу открива се, опет, као место на којем се не може остати непомично, као место неподношљиво активног сагоревања које може бити и море пламена када се тамо горе, на одговарајућем небу, назре неко светло. Светло, јер небеса теже да постану апстрактна, пошто их привлачи једно: њихово средиште. И тако на њима појединачно биће тежи да измакне самоме себи: тежи да заборави своје тело и своју сенку – ону сенку бића – а нарочито да пошаље далеко од себе своју намеру да постоји. Живот и постојање стапају се у ономе кога прими неко небо. При паду у подземни свет живот и постојање му се, напротив, бркају, и једно од њих на крају се кобно намеће ономе другом. Јер живот се гуши ако му се наметне постојање, а постојање бива разоружано ако је живот тај који се уздигне над њиме. Опасност за живот представља гушење под тежином постојања или утапање у првобитно море, такође. Постојање, међутим, у опасности губи своје оружје, јер је њему пре свега потребно да продре, да се уздигне у безграничној побуни „у дефанзиви“.
И то је тако када је оно што се намеће живот у паклу неизбежног поновног пада у ватру, у њено буктање. Дисању је потребна извесна разводњена ватра, у зависности од броја и мере. Јер живот на сваком свом ступњу везан је за ритам – што захтева одговарајући простор, и своје време. И дешава се да му је у том паклу живота или већ одузето, или да га још није сустигло па живо биће пати у паклу стога што је живо сред исконске ватре без простора за дисање оно што му је прво било дато, без икакве муке, док је било горе, на свом непосредованом небу – његово станиште.
Када се срећно даде простор живоме бићу, већ према његовом стању, он му напоредо са дисањем омогућава и виђење. А када на несрећу остане изгубљено, напуштено, неспособно да види, остаје у пустињи. То што се заједно јављају дисање и виђење – и то не као пука могућност него одмах, на делу – већ представља неко високо, чисто небо.
И живот мора бити, увек би морао бити онај ко срећно тријумфује када живо биће падне са својих непосредованих небеса. Живот са свим својим пакленим опасностима које га прате када изнова проклија. Јер живот клија увек навише, тражи висине. А постојање улеће, макар и немало непријатеља, као нека дивља и схематска пропозиција, као нека схема која у том тренутку прети живом бићу неком врсtом растеловљења, насилно га одвајајући од његовог неба уз које се оно приљубило па се чак са њиме и стопила, губећи се у забораву на себе. Али када изнова падне, ако живот однесе победу, згушњава се око пламена који се изнова рађа, пламена који храни и одржава оно телесно, и у тами живота опет неће потпуно изгубити то своје небеско луталаштво. Неће се у њему потпуно угасити онај одсјај извесне небеске телесности.
Незадрживо клија живот из својих поновљених паклова у висине, на позив својих мрачних непосредованих небеса која ће се једнога дана прелити у светлост, рањена свитањем. Свитањем које ће и само бити утроба, небеска утроба.


Марија Самбрано, Визија и искуство, изабрала и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић 

петак, 08. децембар 2017.

М. ЕФТИМИЕВИЧ - МИХАЙЛОВИЧ, Традиционное и современное как вызовы поэтического искусства (Влияние Арсения Тарковского на поэзию современного сербского поэта Желько Медича)




  Аннотация: В работе постаремся устанановить поэтическое родство и лирические параллели между двумья стихотворениями, написанными в разное историческое время («Первые свидания», Арсения Тарковкого из 1962.года, и «Той, которой прекрасное снится, Желько Медича, из 2016.года), родство двух поэтов, принадлежащих различным общественным, культурным и литературным эпохам, указывая насколько религиозное восприятие мира, как самый высокий уровень поэзии (для разъяснения - мы первым уровнем считаем лиризм, вторым – вопрошаемость в древнефилософском понятии этого слова), представляет абсолютную ценность, превосходящей все грани и все различия, внедряясь на твердой почве литературной традиции.

Ключевые слова: Арсений Тарковский, Желько Медич, русская поэзия, сербская поэзия, влияния, поэтические родства, традиционное, современное, религиозность, духовность.

О творческих и литературных импульсах, которые из русской доходили в сербскую литературу, свидетельствует множество материалов, систематизированных в ряде докторских диссертаций и компаративных трудов по славистике, написанных на протяжении 20-ого и в начале 21-ого вв. Речь часто идёт о тождественных духовных «образцах», идеях, поэтическом родстве, об общих тематическо-мотивационных и стилических формах выражения. В принципе, сербско-русские, и шире, сербско-восточнославянские культурные связи, в общем, основываются на генетическом родстве сербского, русского, белорусского и украинского языков; на родстве сербского и восточнославянского народного творчества; на принадлежности сербского, русского, белорусского и украинского языков одному руслу христианства, на некотором совпадении международной позиции стран – то есть на сходству сложившейся исторической судьбы, как и на общем литературном языке, начиная с времен христианизации и развития письменности новой христианской культуры. Фундаметом этих связей является язык, который, в определенной мере модифицироваый, был в употреблении в русской, украинской и белорусской культуре до середины 18-ого, а в сербской вплоть до середины 19-ого века. На этом языке («над-национальный» словянский язык, по мнению некоторых языковедов) до сих пор в православных храмах совершается богослужение[1].
О сербской переводной литературе русских поэтов, но и о восприятии  современной русской поэзии, начиная с православного мировозрения и искусства с конца 19-ого и начала 20-ого вв. до современных философских и художественных течений, характерных для новой литературы 20-ого века, серъезно и систематично писали Станислав Винавер, Мила Стойнич, Милица Николич, Миодраг Сибинович, Сава Бабич - авторы, переводы которых в этом плане и сами являюся неоценимым вкладом.
Начиная с первой антологии руссих поэтов, которая на сербском языке появилась ровно век назад Звуци руске лире - Звуки русской лири, (1914), автора Риста Одавича, до антологийных сборников и переводов русских поэтов 19-20 вв. Киррила Тарановского Из руске лирике - Из русской лирики, (1927.), на протяжении прошлого века в сербской литературе издавалось большое количество выдающихся сборников, среди которых несомненно выделяюся переводчики и авторы : Миодраг Сибинович, Сава Бабич, Десанка Максимович, Стеван Раичкович, Владимир Ягличич, Александар Петров, Милован Данойлич, Данило Киш, Ибрагим Хаджич. Самый большой взлет переводов российских поэтов 20-ого века в сербской культуре наступил в шестидесятых, семидесятых и восьмидеятых годах, когда кроме антологий, появился ряд многотомных изданий, избранных или полных собраний сочинений на нашем языке, поэтов: С.Есенина (пять и шесть книг), В. Маяковского (пять книг), Б. Пастернака (пять книг) и М. Цветаевой (три книги). Необходимо добавить и тот факт, что переводы российкой прозы, может быть были и более последовательными, а в последнее время сербская переводная литература особое внимание уделяет тематике и системам философского рассуждения (о жизни, мире, месту человека, основанные на христианской православной мысли).
Но, если вернутся к сборникам поэзии и критериям на основании которых они отбирались, т.е. тому общеизвестному факту, что авторский выбор зависит не только от качества выбранного поэта и стихов, но и от составителя и его «личного», субъективного чувства на основании которого он решает, заслуживают ли стихи место в его сборнике, или наоборот, не заслуживают. В таком ключе, роль антологийных сборников намного важнее, чем это на первый взгляд кажется, так как литературной общественности предлагается выбор, существенный и незаурядный, с акцентом на ответственности составителя, потому что кажлый выбор неминуемо, между прочим, есть и личный, и зависит от собственных пристрастий к определенным стилистическим, поэтическим и духовным течениям (даже и в поэзии одного поэта), к которыми и сам составитель близок[2]. Происходит, а так и получается, что некоторые действительно хорошие стихотворения одного поэта не вошли в сборники, тем самым такой выбор никак не нельзя принимать в качестве единственного источника и единственного мерила при оценке творчества определенного поэта. Антологии в определенном смысле внушают публике и общественности значимость поэтических имен, и соответственно, их незначительность в случае отсутствия какого-либо поэтичекого имени, внушая в таком случае, что этих поэтов не надо читать, иными словами - их творчество не заслуживает место в сборниках высокого ранга. Поэтому крайне полезно и желательно, читать отдельные издания поэтических переводов для составления более широкой картины об их поэтике, а в случае отсутствия таких публикаций, необходимо прочитывать переводы, публикованные и литературных журналах и альманахах.
До сих пор, на основании существующих антологий русских поэтов на сербском языке, явно «утвердился» уровень их значимости, говорящий о том, что в них в основном представлены те поэти, являющиеся самой вершиной русской литературы, в то время как для других не было места, соразмерно качеству их творчества или, иногда бывает, соразмерно данному им месту или количеству страниц, которым ограничено издание книги. Поэтому бывает, что некоторые, действительно хорошие поэты, мы узнаем на основании нескольких стихотворений, не всегда и самых лучших в их творчестве.
В антологиях, вышедших из-под пера известных славистов и знатоков русской литературы из бывшей Югославии и сегодняшней Сербии, поэт Арсений Тарковский представлен незначительным количеством стихотворений, или наоборот, его соврешенно нет в таких изданиях. Затрудняет оценку его творчества и знакомство с ним, не только факт скромного присутствия этого великого поэта в сборниках, но и выбор стихотворений, которые полностью не презентуют полноту и широту его творчества. При этом, в объемных научных трудах о русской поэзии на сербском языке, об Арсение Тарковском сказано, что он, в период после смерти Анны Ахматовой (эта смерть явилась для Тарковского большим личным горем), является самым авторитетным лириком, рефлексивным поэтом, аутентичным лириком, поэтом «звездных реляций», находящийся в недрах древних культур, на стыках эпох, митологии, называя его ночным стражом, ориентированным на любовно-лирические циклы стиховторений[3], однако, количество его стихоторений в антологиях, как и исследования его поэзии, явно свидетельствуют о том, что он у нас не нашел то место которое заслуживает, тем самым и сербская литературная общественность не имела возможность по-настоящему оценить его творчество. Конечно, некоторый толчок в этом плане сделали фильмы его сына Андрея Тарковского и отцовские стихи нашедшие свое место в них. На самом деле, мы, с великой уверенностью скажем, что речь идет об очень схожей поэтике и мирововзглядов обоих авторов, высказанные иными художественными средствами.
Среди многочисленных переводов стихов Арсения Тарковского, публикуемых в последнее время не только в сборниках, но и в журналах, альманахах или в электронном виде (чаще всего переводчиками являются Владимир Ягличич, Петар Шумски, Ибрагим Ходжич, Александар Миркович, Кристина Радованович), самым большим достижением мы считаем книгу выбранных стихов, Быть самым собой, которую подготовил и перевел Владимир Ягличич, в издании Белградского графического завода из 1995-ого года. Очевидно, что выбор сделан по модели, опубликованной в России книги, но и в таком виде, он презентует и надлежащим образом приближает поэтику Арсения Тарковского, в отличие от тех стихотворений, вошедших в антологии, которые в основном посвящены России. Поэзия Арсения Тарковского намного шире национальных рамках, как она у нас до сих пор была представлена. Его поэзия – подтверждение (аффирмация) человеческого бессмертия, соприкосновение ко всему что создали природа и человеческий ум, при чем, само поэтическое творение, разумеется как творческое доказательство бессмертия в духе-ключе Заболоцкого (от которого, считают литературоведы, он «перенял» концепцию природы) - два основных направления в которых движется поэтическая мысль Арсения Тарковского, опираясь на русские поэтические традиции, античную культуру, поучения Древнего Востока, на Византию, Возрождение и мудрость Священного Писания. Большую часть поэтического завещания Тарковского составляют стихотворения в которых он пытается самые ранние представления о мире восстановить в памяти.  Переводчик и подготовитель стихотворений Арсения Тарковкого на сербский язык, Владимир Ягличич, считает, чем глубже и дальше, к самой невинности ребячьей, спускает свой якорь, Тарковский становиться убедительнее, тревожнее, истиннее[4]. За Тарковского детство не та родная гавань, в которой со слов Ф.Гельдерлина, жилось в окружении богов. Картины детства в его стихах напоминают райские просторы, но их своды сооруженые из картин будущего, не так уж светлого. Поэтому Ягличич называет Тарковского «поэтом старости», в поэзии которого время, в качестве главного героя (бодлеровский враг), релявитизируется. Стремление к возвращению в пору когда «жизнь не измерялась возрастом» ведет Тарковского к невинности (к бесловесности) природы. Природа та учительница от которой надо брать уроки, учиться, освождаясь от желаний, от собственности, осознавая себя во фразе «быть самым собой». Блоковское требование жить «нищим бедняком», считает Ягличич, Тарковский полностью принял, и провел в жизнь. Оттуда тоска по общению с миром, который по-тише живет, с глубиной лесов, бесконечностью степей, чистотой райской воды, но и моральная необходимость стать в сторону «униженных и оскорбленных».
Хотя поэтическая концепция «обезвременности» времени, данного нам на земле, в этой жизни, во многих его стихах встречается и подчеркивается, особенно на последних десятилетиях его жизни, на «поздней зрелости» (как гласит и одно из его стихотворений), наше внимание уделяем стихотворению  «Первые свидания», в котором этот миг «вне времени», чистое мгновение, дается через любовное переживание. Одновременно, это «мгновение чистого состояния» послужит основой для узнаваемости поэтической близости, родства, как и установления яркого лирического и поэтичекого сходства со современным сербским поэтом Желько Медичем[5], сопоставляя стихотворение Тарковского «Первые свидания» с стихотворением Медича «Той, которой прекрасное снится». То есть, мы хотим утвердить в какой мере и каким образом влияние поэта предыдущей эпохи (прямое или косвенное, сознанное или неосознанное) может повлиять на оформление картины мира на стихотворной базе, написанной пол века спустья, в иных общественных, литературных и духовных условиях. Между двумя поэтами из разных эпох, отдаленных по времени своего существования и текущей литературы, по сути не всегла должно быть различий в поэтике, потому что речь идет о «духовном сродстве» со слов Г. Гессе той охранной зоне в которой происходит преобразование личности. Темы у обоих поэтов тождественны, воспетые «вечным способом» как сказал бы Х.Л.Борхес. Речь идет о возврату «к началу вещей» или к собственному первоначалу, или, как Медич в своем стихотворени скажет «в состояние до знания». В любом случае, очевидно то, что о прямом влиянии Тарковского на стихи Медича ни в коем случае речи быть не может, но можно говорить о их глубоком бессознательном представлении о первоначалах бытия, в которое можно вступить только посредством любовного переживания, как считают оба автора.
Что еще объединяет наших двух поэтов, вопреки географическим, языковым и культурологическим различиям? Конечно, мы не проведем сравнительный анализ для определения их качеств, но на примеру двух стихотворений, из разных эпох, постараемся указать на то, как одно переживание в стихах может быть почти идентичным, гле младший поэт не прикасался к стихам старшего коллеги, и как такое переживание, становится частью литературной традиции, ценностью, без которой она (традиция) стала бы намного беднее. Если речь о их «современному» подходу к «вечным темам», а таков был подход Арсения Тарковского в свое или Медича в наше время, тогда более ясным становиться то, что их поэзию характеризует воспевание сущностей.  
Сознание таких поэтов глубоко внедрено в поэтические традиции, их высокоразвитое сознание говорит о том, что с них ничто не начинается, они лишь продолжатели одного пути. Сочетанием «оперирование сущностьями»,  сербский лауреат Нобелевской премии по литературе Иво Андрич назвал направление художника на существенные вопросы (взгляды на мир и место человека в нем); на их стремление находить ответы скрытые внутри нас, потому что ответов вне нас - нет; путь к познаию (не смешивать познание с знанием), стремление к целостности, смыслу, значит и к богоисканию, дающее художественному произведению духовный, часто и религиозный характер. В этом смыле можно понять мысль Андеря Белого о том, что «Смысл искусства -- только религиозен», то есть искусство не имеет иной характер кроме религиозного, потому что «Отказываясь от религиозного смысла искусства, мы лишаем его всякого смысла. Смысл искусства -- пересоздает природу нашей личности[6], но только тогда отразится в нас смысл любого образа, когда этот образ будет безукоризненно воплощен в ряде технических приемов». Искусству можно приписывать одну или другую сущность, но мы эту сущность ей приписываем «как нашу веру[7]».
Относительно стихосложения и стиля их стихотворений, скажем, что между поэтами существуют некоторые версфикационные и стилистические сходства, так как оба поэта не любят строгую форму, наоборот – находят себя в верлибре. Хотя встретим и рифмованный стих, его присутствие не нарушает значение стихотворения и  не звучит «навязчиво». Сочетание звука и значения у обоих авторов гармонично творит одно «поющее» совершенное целое. Итак, благозвучность мелодии характеристика поэзии обоих поэтов, дающая глубину, сохраняющая равенство значений, не отстраняя глубокий, «заумный» смысл – она его раскрывает. «Свободный стих - поэзия только тогда, когда рождается из опыта и вдохновения»[8].
В любовной лирике Арсения Тарковского или Желька Медича (в основном он и пишет любовную поэзию), опыт любви есть путь познания Бога, через опыт Единого. Бессознательное (обозначенное категориями «сон», «предчувствие», «мгновение») здесь необходимо понять и как религиозное бессознательное. В поэзии Медича редко встретим открытые ссылки на религиозность, на Библию, с другой стороны у Тарковского больше религиозных мотивов, хотя их чаще находим в подтексте, чем в первом плане, поэтому делаем вывод о религиозном бессознательном. Религиозное бессознательное определяется как сфера интуитивного богопознания, интуиция святого, т.е. как подсознательная религиозность, часто далека от сознательного призыва, для ее охранения от грубости и искажений[9]. В этом смысле любовная поэзия обоих поэтов несет в себе тихую религиозную скромность, ощущение переживания «вечности» посредством кратких, чистых и светлых мгновений памяти о рае. Лиричная, полная глубокой чувственности, но в корнях этого чувства стоит Логосность, «ощущение Бога», чувство проникнутое и исполненное Богом Логосом[10]. Н. Бердяев утверждает, что «Творчество есть преодоление «мира» в евангельском смысле, преодоление иное, чем аскетизм, но равноценное ему»[11]. Оба поэта стремят к красоте и совершенству, а их высший смысл проявляется в произведениях искусства, то есть в поэзии, так как только литература дает возможность «переосмысления (метанойя) и пересоздания собственной души в окружающем нас мире, и после такой перемены ума в экзистенции можно жить Поэзию»[12].
Отношение к традиции у обоих поэтов базируется на уважении к своим предшественникам, хотя у Тарковского его находим и в других формах творчества (статьи, очерки, поэтические записи), учитывая его годы жизни и то, что большинство вещей написал на более позднем возрасте. В известном очерке «Традиция и индивидуальный талант» Томас Стерн Элиот писал «Ни один поэт, ни один художник, представляющий свой вид искусства, взятый сам по себе, не исчерпывает своего значения. Его значение, его оценка является оценкой его отношения к поэтам и художникам прошлого. Нельзя оценить только его одного, необходимо, ради контраста и сравнения, рассматривать его в сопоставлении с предшественниками»[13].  Таким образом доходим до процесса «постоянного самоотречения, поскольку с этого момента он посвящает себя чему-то более важному. Путь писателя к совершенству означает каждодневное самопожертвование, утрату индивидуальности[14]. Искусство служит духовному развитию человека, где «Познание предопределено творчеством[15]. Это практически означает, что творчество, ровно как познание заполняет бытие: «претворяя образы жизни в образы ценностей, хотя и не реализует эти ценности (как религия), но указывает пути реализации; то, что начинается в искусстве, заканчивается в религии»[16]. Словом, искусство способно творить ценности, преобразовывать, возбуждать к исканю смысла, ведя к целостности личности.
Такую позицию высказал и сам Арсений Тарковский в статье О ПОЭТИЧЕСКОМ ЯЗЫКЕ и в одном интервью из 1982-ого года. Эти записи, конечно не решающее, все-таки свидетельствуют о том, что его поэтическая мысль уходит корнями в те пласты коллективного опыта, имеющие крепкие связи с религиозным. О значении поэзии в жизни и преобразовании  жизни сам поэт сообщает: «Что входит в мое понимание поэзии. Какая необходимость заставляет нас прибегать к этому роду искусства. Почему поэзия, а не проза или драматургия наиболее привлекательна для меня. Почему жизнь и поэзия так стремятся к постоянной связи. Жизнь есть сложная категория в силу своего неизбранного изобилия. Познать ее можно только посредством выбора, избрания, гармонизации. Поэзия есть искусство и познавательное». Особенно яркими являются его слова в которых религиозное бессознательное узнается как его вера в «бессмертие души»[17].  
Значит, поэзия перестает быть опытом самого поэта, она движет дух читателя, побуждает к исканию, к проверке, ищет путь к себе, и к самой высшей степени этого подвига - к преобразованию. В этом процессе, поэт и читатель становятся одним целым, узнавая себя через поэтическое переживание, которое, изменяя них, делает их иными. Если личные особенности преовладают в художественном произведении, это уже не искусство, считал К.Г. Юнг, подчеркивая, что истинное искусство это что-то сверхличное и говорит из духа и сердца за дух и сердце человечества.[18]
Традиция, лежащая в корне поэзии обоих поэтов, независимо от того что их поэтические голоса звучат «современно» в периоде в котором творили и творят, хотя традиция у них не понимается как старое, но как стремление к праосновам человека, к коллективному и архетипному, через представления о создании мира, о прародителях, первородному греху и «памяти о рае», о чем пели и поют все великие поэты мира. Поэт, такое существо, которое, в состоянии «видеть» и предчувствовать намного больше и глубже некоторые пласты человеческого опыта, чем, например, ученый[19]. Высокая поэзия и есть мистический опыт, ровно как и опыт Любви о которой поют Тарковский и Медич. Конечно, речь не о рационалистическом методе, но об эстетической сили познания. Убежденость в том, что искусство в состоянии найти, поймать и раскрыть действительность, была отличительной чертой всех великих поэтов и художников. Без силы искусства может быть не смогли бы проникнуть в суть действительности. Оно, как сказал М. Пруст «единственно реально прожитая жизнь». Сновидения, предчувствия, мгновения ключ их поэзии, создающие атмосферу заумности, чего-то кажущегося, нереального, которое можно назвать как религиозное бессознательное. Поэт, из той области «абсолютного знания»[20], как из собственного Темного пространства, извлекает на свет память о пережитом мгновении вечности. Этот миг вечности, безвременный, бессознательный не что иное как сильнейшее ощущение обособленности, изоляции от мира и единения с боженственным поэта.
Для более ясного воспрития переживания мига в котором двое становятся Единым, во мгновении явления - эпифании или откровения, которое подразумевает «обезвременность» земного бытия, приводим стихотворения обоих авторов:

ЖЕЛЬКО МЕДИЧ: (Той которой прекрасное снится)

Для кого мы святые
На этом месте
Святом

                                      Под деревом
                                      Где тени нет
                                      Все плоды уже осеменены грехом
                                     
                                      «Молчат плотью»
                                      И ты меня плотью
                                      Вернешь в «состояние до знания»

                                      Когда любовь была
                                      Святейшая сила
И первая
Вне нашего осознания
(2016)

АРСЕНИЙ ТАРКОВСКИ: ПЕРВЫЕ СВИДАНИЯ

Свиданий наших каждое мгновенье,
Мы праздновали, как богоявленье,
Одни на целом свете. Ты была
Смелей и легче птичьегокрыла,
По лестнице, как головокруженье,
Через ступень сбегала и вела
Сквозь влажную сирень в свои владенья
С  той стороны зеркального стекла.

Когда настала ночь, была мне милость
Дарована, алтарные врата
Отворены, и в темноте светилась
И медленно клонилась нагота,
И, просыпаясь: "Будь благословенна!" -
Я говорил и знал, что дерзновенно
Мое благословенье: ты спала,
И тронуть веки синевой вселенной
К тебе сирень тянулась со стола,
И синевою тронутые веки
Спокойны были, и рука тепла.

А в хрустале пульсировали реки,
Дымились горы, брезжили моря,
И ты держала сферу на ладони
Хрустальную, и ты спала на троне,
И
  Боже правый!  ты была моя.
Ты пробудилась и преобразила
Вседневный человеческий словарь,
И речь по горло полно звучной силой
Наполнилась, и слово
 ты раскрыло
Свой новый смысл и означало:
 царь.

На свете все преобразилось, даже
Простые вещи
  таз, кувшин,  когда
Стояла между нами, как на страже,
Слоистая и твердая вода.

Нас повело неведомо куда.
Пред нами расступались, как миражи,
Построенные чудом города,
Сама ложилась мята нам под ноги,
И птицам с нами было по дороге,
И рыбы поднимались по реке,
И небо развернулось пред глазами...
Когда судьба последу шла за нами,
Как сумасшедший с бритвою в руке.
[21]
(1962)

Об этом чудесном мгновении «вне времени» писал Морис Метерлинк, утверждая, что миг «когда небеса открываются» бывает в жизни каждого человека и с него начинается истинная духовность существа, формируя «невидимый и вечный образ, который, не зная того показываем ангелам и душам»[22]. Глубокая духовность поэзии А. Тарковского и Ж. Медича, между прочим, зиждится именно на том чистом мгновении и на чистом мгновении нас пронизает абсолютное счастье, ощущение Единого. Уверенность в том, что вполне возможно постигнуть это чистое мгновение, можно охарактеризовать как веру в бессмертие, как исконную религиозность. Пору счастья, время без смерти, без чувства вины или страха, миг в чистом состоянии и не должны назвать временем, так как оно само себя превосходит, жизнь преодолевает смерть, переходя в бессмертие. В христианстве, любовь не только «сильна как смерть» (Песнь песней), она сильнее смерти, она источник и залог бессмертия, «любовь желает вечной жизни тому, кто любит, она «аффект бытия». Она стремление к совершенному, к абсолютному, к вечному: она само переживание вечного совершенства. Все преходящее может упраздниться, но вечное и совершенное упраздниться не может[23]. Поэтому в гимне любви апостол Павел мог сказать: «Любовь никогда не перестает, хотя и пророчества прекратятся, и языки умолкнут, и знание упразднится»[24]. Память об этом мгновении «в чистом состоянии» становится онтологической категорией или как Андрей Тарковский сказал «духовным понятием»[25]. В этом контексте, когда момент ведет к преобразованию времени, но и «пересоздает природу нашей личности», разумеется религиозный характер искусства, о чем писал Андрей Белый.
Пространственные и временые рамки в стихотворении Медича, где лежит картина самого мира, сжимаются, концептуализируют самое лучшее от его идей, картин, значений. Одновременно, пространственные и временные «ограничения» теряют свою функцию, так как момент вечности становится абсолютной, безмерной точкой, простирающейся в бесконечности. Возврат в состояние до знания, обозначает релявитизацию целого умного, рационального опыта, то есть абсолютизацию сверхумного, сверхрационального (опыта), посредством Любви, как верховного познания бытия. Мир за пределами «нашего познания» - это мир ближе к боженственному, чем человеческому, постигаемый только через верховное (само)познание, то есть узнаванием собственного отражения в другом. От этого «другого», от существа, которое мы «во сне узнали» как свое собственное, начинается наше просвещение, достигнутое «утро познания», как сказал бы Бенедетто Кроче. Поэтому стихотворение становится гимном любви, Песнь песней Медича, существенно повторяя такой же опыт. Опыт, его стремление к целостности, всегда сопровождается страданием. К.Г. Юнг писал что мир - страдание Бога и каждый отдельный человек, желающий хоть приблизительно достичь своей целостности, должен нести свой крест. Но, страдание у Медича можно видеть и как «светлое страдание», просвещение, означающее путь к Целостности, который не что иное как путь обожения.
Для разумения стихотворения «Первые свидания» необходимо задержаться на самом названии. На первый взгляд парадоксальное и нелогичное словосочетание «первые свидания» (по сути тольно одно свидание являтся и может быть первым) содержит многообразие значений, где необходимо понять, что переживание всех свиданий тождественно первому. Второе важное значение, которое также можно отнести к категории «первый» это - символическое первое свидание мужчины и женщины «на целом свете». От этой встречи, от этого прикосновения миров рождается мир во всей своей видимости. Память об этой встрече близко к «сновидению», которое встречаем у Медича, хотя у Тарковского «мгновенье» указывает на отсутствие сознательного, рационального или того, что именуем как «действительное». Если встреча - «мгновение», тогда она не существует, тогда ее нет, тогда она сущестувет во сфере «не от мира сего», не принадлежит реальному, но потустороннему, боженственному. Слово Богоявление подтверждает настоящее. В стихах Медича мы находим чистый миг, принадлежащий боженственному, у Тарковского это мгновение распространяется на все свидания и приобретает значение «явления Бога». Двое могут стать одним только в Едином, т.е. в Нем. Парафразируя библейскую мысль Бог - любовь, Новалис писал «где двое любят друг друга, Он среди них». И Павел Флоренский говорил что «сквозь душу другого человека можно прикоснуться к Богу», об «прикосновении голой души к голой душе». При этом голую душу понимаем как чистое состояние души (парадокс, так как душа итак чистая), освобожденной от своей ноши земной. Душа остается – душой, независимо от своего бремени, потому что не принадлежит земным категориям, будь и в болоте - она жемчуг.
На такое переживание указывает и Тарковский, когда говорит о встрече как о богоявленье. Именно потому, что каждый раз заново «Бог является», свидания всегда первые, значит и глубоко преобразовывающие нас. «Видеть Бога» указывает на преобразование личности, происходящее при свиданиях, имеет широкое, философское и теологическое объяснение. «На свете все преобразилось» говорит поэт. Преображение всего внешнего является  отражением внутреннего преображения, когда вещи и явления получают новые и иные значения. Быть однажды «С  той стороны зеркального стекла», значит перейти на ту сторону в которой все «ограничения» данные человеку отменяются; значит прикоснуться к вечности, раствориться в ней, преображенным вернуться обратно, в мир. Любовь – не только религиозный, но глубоко мистический акт, переживание, словами невыразимое. Любовное чувство о ком Тарковский поет неизречимое, как и любое мистическое переживание, и оттуда вся его значимость поместилась в слове Богоявленье, в то время как между мгновением (в котором Бог явился) на ком он не задерживается, и чувством благословения после него, стоит большая тишина, молчание, пустота заполненная самым высшим Смыслом – ощущением Единого. От той достигнутой самой высокой точки, как самой высокой точки духа, названной царский престол (небесный царский престол) начинается истинное преображение существа. Первое свидание – мистическое и религиозное чувство; переживание высшего преображения повторяется бесконечно при любом свидании когда можно познать, «видеть» Бога, Его явление (Богоявленье), собственное бессмертие как и душа, потому что с ней связан акт преобразования. Покорение природы силами Любви через картины воды, трав и птиц (но и судьбы, как выражения демонических, «бесовских» сил, «с бритвою в руке»), определяет целое стихотворение как апологию любви, где любовь приравнивается к Богу, Бог обнаруживается как Любовь, а стихотворение Арсения Тарковского как его Песнь песней.
Если интерпретацию поэтического родства этих двух поэтов, распространить и на остальные их стихотворения (за исключением тех, у которых нет ничего общего), станет очевидным, что речь о сходстве миропонимания и места человека в мире, философии жизни, но и философии творчества. Выразительная черта поэзии Медича – его лиризм, что можно сказать и за Тарковксого. Лиризм – первая степень поэзии. Так как лирика в тесной связи с традицией, на самом деле речь о последовательности и опоре на эту линию поэтической традиции, которая лелеет не только лиричность, но и родную мелодию как существенную особенность поэзии. Это конечно не значит, что современная поэзия лишена лиричности. Наоборот, хотя здесь лирика часто уступает место герметизме, интелектуализме, логическим процессам; в таких стихах упразднена духовность. У наших двух поэтов из разного времени и литературных эпох, узнаваем образец современного воспевания, не лишенного лиричности, эмоциональности. Здесь лиричность не поверхностная (как показал компаративный анализ их стихов, заснованный на религиозному переживанию любви), здесь нет пафоса романтики. Эмоциональность всегда связана со сердцем, а сердце, говорит Вишеславцев «необходимо признать основным органом религиозных переживаний». «Человек без сердца есть человек без любви и без религии, безрелигиозность есть в конце концов бессердечность». Если лиричность, как уже сказано, первая степень поэзии, вторая вопрошаемость в древнефилофском понятии, самая высшая, без сомнения, ее степень есть религиозность. Религиозное мироощущение характерно для истинных поэтов, во всех временах и всех общевственно-политических системах. На примере этих двух стихотворений, очевидно насколько становятся релятивным все временные, культурологические, общественные различия, заодно релятивизируется и мерила для оценки одного поэта, если переоценка обоснована на общему «опыту поэзии» и «опыту поэта», то есть на тех составляющих, действующих во всех эпохах и в любой литературе. С другой стороны, это обозначает абсолютизацию переживания в ключе религиозного миропонимания, общего и узнаваемого и у малоизвестных, но истинных художников, поэтов, на основании чего необходимым является установление иных мерил при выборе стихов, потому что речь об устойчивых,  неизменных, иначе говоря – ценностям абсолютным.

превод: Јадранка Дубак

Текст је објављен у зборнику: «Межкультурный диалог и вызовы современности» (г. Орел, 19-21 апреля 2017 г.), Орловский государственный университет им. И.С. Тургенева Орел, 2017, стр. 528-543.






[1] См. Миодраг Сибинович, Умножение миров: русские писатели в сербской переводческой литературе, Клио, Белград, 2015.
[2] Стоит процитировать Стевана Раичковича, поэта, переводчика и составителя антологии русской поэзии под названием Словенске риме - Славянские рифмы, который выбор обосновывает словами: „В первую очерель составитель выбрал стихи поэтов, которые сочиняли в нашем, двадцатом веке. Схожесть их поэтического мира совпадает во многом с миропониманием самого переводчика, поэтому он надеется, что они могли бы стать близкими и читателю, которому сборник и предназначается и на сегодняшний день“. (Славянские рифмы, изд. „Рад“, Белград, 1976, с. 193)
[3] Миливое Йованович, „Русская-советская литература“, Русская литература, Т.2, группа авторов, Сараево-Белград, 1978б с. 460
[4] Владимир Ягличич, „Арсений Тарковский и умение тихой лирики“, вступительное слово к книге А. Тарковсий Быть самым собой, выбранные стихи, БИГЗ, Белград, 1995, с. 10.
[5] Желько Медия Жац, родился в 1970-ом году в г. Задар. Он изучал литературу в униеврститетах в Задаре и Белграде. Член Общества сербских писателей. Автор пять сборников поэзии.
[6] Андерй Белый, Смысл искусства, перевод на сербский Людмиоа Йоксимович, «Логос», Белград, 2008, с. 43
[7] То же.
[8] Ненад Груичич, “Судьба и язык», Сербские писатели о сербском стихе, выбор и послесловие Милош Ковачевич, Белград, Источник, 2004, с.169
[9] Мизаил Эпштейн, Вера и образ: религиозное бессознательное в русской культуре 20.-ого века, перевод с русского языка Радмила Мечанин, Новый Сад, Матица Серпска, 1998, с.10
[10] “Логосность первобытное отличие чувства. Отстранение логосности из чувств, превращает его в ад. Что такое ад? – Это чувство без Бога Логоса, чувство в котором Бога нет. А рай, что такое? Это ощущение Бога, проникнутое и исполненное Богом Логосом. На самом деле: ад обезбоженное, «чистое чувство», в то время как рай – логосность, христоносность, богочеловеческое чувство» (Преп. О. Юстин, Философские скалы, манастир Желии, Белград, 1999)
[11] Николай Бердяев, Смысл творчества, Опыт оправдания человека, перевод с русского языка Небойша Ковачевич, Белград, «Бримо», 2011, с. 129
[12] Кристиан Олах, «Искусство как религия внутреннего пересоздания», Литературная теория, 46Ю № 154 (2014), с. 075
[13] Т.С.Элиот  «Традиция и индивидуальный талант», Теотеричекая мыслье,  подготовил Петар Милосавлевич, «Светови», Новый Сад, 1991, с. 470
[14] То же, с. 472
[15] Андрей Белый, Смысл искусства, перевод на сербский Людмила Йоксимович, «Логос», Белград, 2008, с.26
[16] Андрей Белый, Смысл искусства, перевод на сербский Людмила Йоксимович, «Логос», Белград, 2008, с. 27
[17] АрсенийТарковский, Собрание сочинений в 3-х тт. Том ВТОРОЙ поэмы СТИХОТВОРЕНИЯ РАЗНЫХ ЛЕТ ПРОЗА МОСКВА, «ХУДОЖЕСТВЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА», 1991.
[18] К. Г. Юнг, Психологические обсуждения, выбранные  произведения К.Г.Юнга,´кн.4. переводчик Томислав Бекич, Матица Српска, Новый Сад, 1977, с.50
[19] Во время пребывания в Белграде (1926), читаем в Политике в интервью, который Тагор дал Светиславу Винаверу, великий индийский писатель сказал, что на санскрите слово поэт обозначает того кто видит, того кто может узреть и то бывшее до него, и шире, и глубже других, помагая, «чтобы и мы все видели». В этом смысле и Фрейд считал что «поэты драгоценные союзники психологии» и психологов, их свидетельства необходимо «высоко уважать», так как «у них больше сведений об вещах между землей и небом, о том о чем наше знание и мечтает». В этом заключается мысль, что «поэты были пионерами науки, и научной психологии», вплоть до глубинной психологии, так как их знания и познания мира исходят из сверхличного, архетипного в них (др Иван Настович, Архепитный мир Десанки Максимович, Прометей, Новый Сад, 2003, с.157).
[20] М. Л.фон Франц, Сновидения, перевод с немецкого Даниела Ткалей, «Федон», Белград, 2010, с. 23
[21] Для этой работы я пользовалась переводом Александра Мирковича, Сизиф, Литературный журнал,  Кралево, март – апрельл 2017, с. 96-97.
[22] Морис Метерлинк, Пробуждение души переводчик Боян Лалович, «Конрас», Белград, 2007, с.32-33.
[23] Б. П. Вышеславцев, «Сердце в православной и индийской мистике» переводчик Добрило Аранитович, «Бримо», Белград, 2008, с. 22
[24] 1 Кор. 13, 8
[25] Андрей Тарковский, Ваяние из времени, Художественное общество «Аноним», Белград, 1999, с.12

Литература

Белый 2008 – Белый А. Смысл искусства // перевод на сербский Людмиоа Йоксимович // Белград, 2008.
Бердяев 2011 – Бердяев Н. Смысл творчества // Бердяев Н, Опыт оправдания человека // перевод с русского языка Небойша Ковачевич // Белград, 2011.
Вышеславцев 2008 – Вышеславцев Б. П. Сердце в православной и индийской мистике // переводчик Добрило Аранитович // Белград, 2008.
Груичич 2004 – Груичич Н. Судьба и язык // Сербские писатели о сербском стихе, выбор и послесловие Милош Ковачевич // Белград, 2004.
Элиот 1991 – Т. С. Элиот, Традиция и индивидуальный талант // Теотеричекая мыслье, подготовил Петар Милосавлевич // Новый Сад, 1991.
Эпштейн 1998 – Эпштейн М. Вера и образ: религиозное бессознательное в русской культуре 20.-ого века // перевод с русского языка Радмила Мечанин // Новый Сад, 1998.
Олах 2014 – Олах К. Искусство как религия внутреннего пересоздания // Литературная теория, 46Ю № 154 (2014), с. 075
Йованович 1978 б – Йованович М. Русская-советская литература // группа авторов, Русская литература // Т.2,  Сараево-Белград, 1978 б.
Медич 2016 / Медич Ж. Апноэ // Белград, 2016.
Метерлинк 2007 – Метрлинк М. Пробуждение души // переводчик Боян Лалович // Белград, 2007.
Сибинович 2015 – Сибинович М. Умножение миров: русские писатели в сербской переводческой литературе // Белград, 2015.
Тарковский 1991 – Тарковский Арсений. Собрание сочинений // поэмы Стихотворения разных лет, в 3-х тт. Том второй // Москва 1991.   
Тарковский 1999 – Тарковский Андрей, Ваяние из времени // Белград, 1999.
Франц 2010 – Франц М. Л. Фон. Сновидения // перевод с немецкого Даниела Ткалей // Белград, 2010.
Ягличич 1995 – Ягличич В. Арсений Тарковский и умение тихой лирики // А. Тарковсий Быть самым собой, выбранные стихи // Белград, 1995.
Юстин 1995 – Преп. О. Юстин. Философские скалы // Белград, 1999.
Юнг 1977 – Юнг К. Г. Психологические обсуждения // выбранные  произведения К. Г. Юнга,  кн. 4 // переводчик Томислав Бекич // Новый Сад, 1977.