Категорије

среда, 30. новембар 2016.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, О "собарском“ гледишту

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.
Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта  што није у складу са његовом величином.
То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.
У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.
Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.
У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.
Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.
Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека?
Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности  као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.
Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.


Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978. 

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, "Твоја поезија на њу делује као Бахова музика"

Милован Данојлић – Бранку Миљковићу
Дубровник, 12.VI 1958.

            Драги Бранко,
         Јављам Ти се са једног путовања, којом приликом сам у више махова говорио о Теби. Рецитовао сам неке Твоје песме Весни Парун, рекла ми је да то на њу делује као Бахова музика. Сада сам у Дубровнику, за који дан ћу у Црну Гору. Кад Те будем видео, имаћу много тога да Ти кажем. Последњи је час да кренемо у (нешто?).
Твој Мића

Бранко Миљковић: преписка, документи, посвете, приредио Јован Младеновић, Ниш, 2012. 

уторак, 29. новембар 2016.

ШТЕФАН ЦВАЈГ, Vita triumphatrix

                            

„И овакав какав је био, живот је леп“
                                      Гете

         Како је мрачан пут кроз дубину Достојевског, како је суморан његов предео, како притискује његов бескрај, тајанствено сличан његовом трагичном лику у коме се урезао сав бол живота! Ту су стрми до у бездан, паклени кругови срца, пурпурна чистилишта душе, најдубље окно које је замаљска рука икад забила у доњи свет осећања. Колико таме у овом људском свету, колико патње у овој тами! О каква жалост на његовој земљи, овој земљи „која је сузама натопљена до најдоње коре“, какви кругови пакла у њеној дубини, мрачнији него што их је Данте, видовњак, сагледао пре готово хиљаду година. Неизбавне жртве земаљских особина, мученици сопственог осећања, обавијени змијама својих страсти, ударани свима бичевима духа, пенећи од набујалости немоћне буне, – о какав свет, овај свет Достојевског! Узиђује сваку радост, изгони сваку наду, без спаса пред патњом, бескрајно се диже зид око свих његових жртава! – Зар његове људе не може спасти никаква самилост из њихове сопствене дубине, зар не руши ниједан апокалиптични час овај пакао, који један божји човек створи у патњи?
         Вика и јадање навиру из ове дубине какве није чуло човечанство. Никада није било више тмине над једним делом. Чак и Микеланђелове фигуре су блаже у својој тузи, и преко Дантеовог понора сија блажена светлост раја. Да ли је живот заиста само вечита ноћ у делу Достојевског а патња смисао свег живота? Дрхтећи нагиње се душа над понором и језа је подилази кад чује само јад и вапај своје браће.
         Али тада се уздиже реч из дубине, тиха у вреви, а ипак високо изнад понора узлећући, као голуб кад лети над бурним морем. Кратко је исказана, а дубок је њен смисао, блажена реч: „Пријатељи, не бојте се живота.“ И од ове речи настаје ћутање, понор језиво ослушкује, а глас лебди високо над свим патњама и говори: „Само помоћу патње можемо научити да волимо живот.“
         Ко говори утешне речи за страдање? Онај који највише страда од свију, сâм Достојевски. Још су раширене руке разапете на крст његове подвојености, још стоје ексери патње у његовом ломном телу, али он понизно љуби мученички крст егзистенције, и усне су кротке кад изговарају сабраћи велику тајну: „Ја верујем, ми сви морамо најпре научити да волимо живот.“
         И свиће дан из његових речи, апокалиптични час. Отварају се гробови и тамнице: из дубина устају мртваци и затвореници, сви, сви ступају овамо да буду апостоли његове речи, уздижу се из својих жалости. Из тамнице амо наваљују и из сибирске Каторге, звечећи ланцима, из ћумеза, јавних кућа и манастира, сви велики патници страсти; још се лепи крв на њиховим рукама, још пале искамџијана леђа, још доле у гневу и повраћању, а већ је скршена тужба у њиховим устима, и сузе блистају од уздања. О вечито чудо Билеамово, клетва постаје благослов на њиховим врелим уснама, јер чују „осана“ мајсторово, „осана“ које је „прошло кроз сва чистилишта сумње“, најмрачнији су први, најжалоснији су највернији, сви се тискају напред да посведоче ову реч. И са њихових косматих усана које гину од жеђи, пенуша као хор химна патње, химна живота, са праисконском силином екстазе. Сви, сви су дошли, мученици, да славе и хвале живот. Димитрије Карамазов, невино осуђени, с ланцима на рукама, кличе свом снагом: „Сваки јад ћу савладати само да бих могао себи рећи: ʼпостојимʼ. Кад се на клупи за мучење савијам, знам ипак да „постојим“, окован на галији видим још сунце, и ако га и не видим, ипак живим и знам да оно постоји.“ И Иван, брат, прилази му и објављује: „Нема неповратније несреће од ове: бити мртав.“ И као зрак продире екстаза егзистенције у његове груди и кличе, безбожник: „Болим Те, Боже, јер је живот велики.“ Са самртног узлавља диже се вечити скептик Стефан Трофимович и склопљених руку муца: „О како бих радо хтео опет живети. Сваки минут, сваки тренутак мора бити човеку једно блаженство“. Гласи постају све јаснији, све чистији, све узвишенији. Збркани кез Мишкин, ношен на колебљивим крилима својих чула која лутају, шири руке и занесено говори: „Не разумем како човек може проћи покрај једног дрвета, а да не буде срећан што постоји и што га он воли... та колико дивних ствари има на сваком кораку у животу, ствари које чак ни најнижи човек осећа још као дивне.“ Старац Зосима проповеда: „Бога и живот проклињати, значи проклињати сама себе... Ако сваку ствар будеш љубио, откриће ти се у свима стварима тајна Бога, и најзад окружићеш цео свет са љубављу која те обгрљава.“ Чак и „човек из ћорсокака“, мали, поплашени, безимени човечуљак са својим излизаним капутићем тиска се овамо и шири руке: „Живот је дивота, само у патњи је смисао, о како је леп живот!“ „Смешни човек“ отреса се сна „да објави живот, велики живот“, сви, сви гмижу као црви из кутова њихова браћа да зајено говоре о великом хоралу. Нико неће да умре, нико да остави живот као светиња вољени, ниједна патња није тако дубока да би је заменио са смрћу, вечитим противником. И у овом паклу, тмини сумње, одјекује најдном између његових тврдих зидова хвала судбини, из чистилишта сагорева фанатични жар захвалности. Светлост, бескрајна светлост просипа се, небо Достојевског отвара се над земљом и шумећи изнад свега брују последња реч коју је Достојевски написао, реч деце приликом говора код велике стене, свети варварски узвик: „Ура живот!“
         О чудни животе што ствараш свесном вољом мученике да би те хвалили, о животе, мудросвирепи, што великане чиниш својим припадницима помоћу патње да би твој тријумф објављивали! Вечити крик Јова, који хиљадама година одјекује, када је у мучењу признавао Бога, хоћеш увек опет да чујеш, и песму клицања Данилових људи док је њихово тело горело у зажареној пећи. Вечито распаљујеш звонки угаљ на језик песника које ствараш патницима да би постали твоји припадници и да би те звали у љубави! Бетовену одузимаш чуло за музику да би, оглувео, чуо шумљење Бога, дотакнут смрћу, пева ти химну радости, Рембранта гониш у таму сиромаштва да би тражио у бојама светлост, твоју првобитну светлост, Дантеа прогониш из домовине да би пакао и небо угледао у сну, све си терао својим бичевима у бесконачност. И овог кога си као никога бичевао, и њега си натерао да ти буде слуга, и гледај, запенушених усана, падајући у грчевима кличе ти „осана“, свето „осана“, које је „прошло сва чистилишта сумње“. О како побеђујеш у људима, које пушташ да страдају, из ноћи ствараш дан, из патње љубав, из пакла доносиш себи свету похвалну песму. Јер највећи патник је и највећи зналац, ко за Тебе зна, мора те благословити: и овај који Те најдубље познао, гледај, он Те је више него ико потврдио, он Те је више него ико волео!

Ш. Цвајг, Достојевски, с немачког превео Миодраг Петровић, ЦИП, Подгорица, 2003.


(прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић)

ИВАН НАСТОВИЋ, Мистично у личности и стваралаштву Николе Тесле



„Стваралачки мистичар одвајкада
је био крст за цркву. Међутим,
овим људима човечанство захваљује своје најбоље.“

К. Г. Јунг

 Мистично је тајно и скривено, приступачно само посвећенима и изабранима, а недокучиво обичном човеку, било је важно и у личности Николе Тесле. Јер, не само да његов изум обртног магнетног поља и доминација архетипа светлости већ и снажна везаност за мајку и белу голубицу, па и „неуроза“, леже у његовом мистицизму, засниваном на могућности сједињења човека с божанским, кроз контемплацију. Као што пише Самјуел Фостер Дејмон у својој књизи о филозофији и симболима Вилијама Блејка, мистик је један од вечних типова људске природе, и ма колико редак, он оставља веома дубок траг у историји. Отуда су психолози изузетно заинтересовани за начин рада ума мистика, који, уколико су аутентични, изненађујуће су слични, без обзира на то из које културе, вере или времена потичу. Оно по чему се мистик непогрешиво препознаје, истиче Дејмон, јесу екстазе. У таквим тренуцима мистик улази у посебно стање менталног просветљења, током којег се уздиже изнад познатог света, у натчулно и надлично стање, где се силовито сједињује с Вечном Истином. Она се може звати „Бог“, „Лепота“, „Закон“ или бити одређена неким другим именом – али је увек Једна и Истина. Они који су, попут Тесле, то искусили, не могу да замисле ни једно више стање постојања па углавном цео потоњи живот посвећују откривању света „неизрециве тајне“ која им се указала. Тесла је био подложан таквим екстазама, посебно видљивим у тренутку открића обртног магнетног поља. Из њих се никад није враћао без неке велике Истине. Јер, попут Блејка, и Тесла је био од оних „који не пусте да оде оно што су сазнали“. Јачина тих искустава је врло снажна јер, као што каже Дејмон, блесак у секунди испуни и најватренијег прогониоца (попут апостола Павла) убеђеношћу у истину, и подупире то убеђење неизмерном снагом за подстицањем саме религије коју је до тад мрзео из дна душе. То искуство је увек исто, изнад свих је вера јер мора бити изнад теорије, а таква су била и Теслина. Уосталом, мистицизам је извор сваке вере и објашњава све религије па су сви оснивачи великих религија били мистици. Зато је Тесла, како каже Велимир Абрамовић – „живи архетип оснивача нове научне религије“. Тесла је веровао у то да, какав год да је овај материјални свет, постоји још један, стварнији и узвишенији, а у којем је он боравио током својих екстаза, испуњен трансценденталном светлошћу. Јер, као што тврди Сведенборг, мистик првог реда, људски ум не може да истражује а „да му Разумевање понекад не буде у духовној светлости“. Таква светлост била је алфа и омега не само Теслиног личног функционисања већ и његових изума, а посебно открића обртног магнетног поља, које је било у целости надахнуто мистичном перцепцијом. Теслин мистицизам је био стваралачки и готово идентичан Блејковом, за који Дејмон примећује: „У њему нема никаквих одбацивања, гадних искушења, страшних изгладњивања и шибања духа и тела, никаквог култа прљавштине; баш ничег болесног и аскетског, чак ни склоности ка величини или самосажаљењу. Нормалан живот, узвишен, био је његов идеал. Увек се држао овога света. Чак су му и екстазе долазиле саме. Није оставио никакве системе медитације или магијске церемоније за призивање божанства. А на врхунцу екстазе, у подсвести му је: „Како да други ово виде?“. Попут Блејка, ни Тесла никад није веровао у објективну реалност ма које од својих визија, укључујући и визију лика мајке кад је умирала, знајући да се оне налазе само у његовој глави, мада је истовремено доживљавао њихову снажну психичку реалност. Јер, Теслине визије су поседовале унутрашњу, психичку реалност, као и снови, па Мари Луиз фон Франц с правом каже да, ако сте сањали како летите с орлом, онда сте у психолошком смислу заиста и летели па је искуство из сна постало део вас. Како наглашава Дејмон, Блејк је желео да подучи цело човечанство како да доспе до Раја Мистицизма, до Врта засађеног у уму сваког аутентичног мистика. Таква је била и мисија Тесле јер је мистицизам увек био његов унутрашњи порив, који га је водио ка најважнијим изумима, који су имали своје извориште у колективном несвесном. Јер, као што каже Јунг: „Мистици су људи који имају нарочито живо искуство процеса колективног несвесног. Мистичко искуство је искуство архетипова“. Отуда Јунг није правио разлику између архетипских и мистичких облика. Мистицизам је имао веома значајну улогу и у Теслином интимном животу, посебно у односу према мајци и белој голубици. Он нам омогућава да се сасвим другачије разуме и његова „неуроза“. Можемо се питати – постоји ли неко ко макар мало није мистик? Одговор налазимо код Блејка, који с правом истиче – не постоји. То произлази из чињенице што мистицизам има своје извориште у колективном несвесном, које је саставни део људске психе. Но, већина маргиналних и најчешће лажних, самозваних мистика није способна да изрази, ни сети се онога што је сазнала, ако је било шта и сазнала; за разлику од Тесле, који је од својих мистичних визија увек успевао да „украде“ неку трансценденталну истину. Зато, када се говори о мистицима, треба разликовати лажне од стваралачких, односно аутентичних мистика, којима, као што каже Јунг, „човечанство захваљује своје најбоље“. Таквима, свакако припада и Тесла. Дијалог са судбином Водећи амерички психолог Џејмс Хилман своју „теорије жира“ је изложио у чувеној књизи "Код душе", која се бави зовом судбине, као„психолошком реалношћу првог реда“ јер је „прворазредни чинилац човекове егзистенције“. Хилман креће новим путем, полазећи од старе идеје: да сваки човек долази на свет зато што је због нечег позван. Тај „зов“ Грци су звали дајмон, а Римљани геније. Заправо, то је дух који штити и прати човека током живота, управља његовим поступцима и намерама, односно, Јунак позван да усрећи друге као што Јунг каже, изражава одређујућу силу која човеку приступа попут провиђења, мада је етичка одлука препуштена самом човеку. Тако је, нпр. Сократ за свој живот добио вођу, који је био бољи од хиљаде учитеља – добио је свог дајмона. Он је владао свим његовим људским односима и био „унутрашњи глас“, који га је, између осталог, одвратио од бављења политиком, која је, пак, била субина Платоновог живота. Управо на том платонистичком миту почива Хилманова теорија жира, која у савременој психологији нуди потпуно нов начин разматра психолошке феномене, не толико помоћу узрочности већ позвања. Јер, сваки човек долази на свет зато што је позван да нешто буде и створи, што је посебно изражено код генијалних људи, па и Николе Тесле. Храст носи жир, али је и жир бременит храстом јер у себи садржи све оно што ће се касније из њега развити. Отуда Хилман није погрешио када је за своју теорију изабрао „органску“ метафору. Своју „теорију жира“ Хилман дефинише овако: „Сваки је човек обликован по једној представи, јединственој и непоновљивој, која је бит тог живота и позива га извесној судбини“. Он истиче да човек не само да треба да препозна свог дајмона, тј. зов своје судбине, него мора наћи и начин да успостави дијалог с њим. У својој књизи добитника Нобелове награде или државника ставља „у исти кош“ с поп-звездама, убицама и ТВ-водитељима, посвећујући им подједнак простор. Хилман користи истакнуте личности само да помоћу њихових судбина илуструје оно што постоји у свакој судбини јер, нису само истакнуте личности позване, мада се код њих позвање испољава на најочигледнији начин. То потврђују и примери Бетовена, Микеланђела, Да Винчија и Николе Тесле, рецимо, код којих се позваност испољила веома снажно и веома рано. Теслини родитељи су били непоколебљиви у намери да га натерају да, као и отац, буде свештеник, мада је њега и сама помисао на то ужасавала јер је под утицајем свог професора био веома заинтересован за физику. Међутим, Теслу је свештеничког позова спасла тешка болест, због које је девет месеци био исцрпљен и практично на самрти. Кад је једном отац ушао у собу да га обиђе, син му је рекао: "Можда бих могао да се опоравим ако ми допустиш да студирам технику". Отац му је одговорио: "Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету". И на огромно запрепашћење свих, "вратио сам се у живот, као други Лазар" писао је Тесла у својој биографији. И ово чудесно излечење јасно показује колико је био у дослуху са својим позвањем. Дајмона треба схватити као носиоца наше судбине, али не у фаталистичком смислу. Јер, мислити да је сваки, па и најмањи догађај, у нашем животу одувек одређен, потпуно је погрешно, истиче Хилман. Јер, да човек није само производ наслеђа и средине, сведоче и разлике у животним путевима генетски идентичних близанаца, који су заједно одгајани. То, каже Хилман, говори да, сем наслеђа и средине, постоји и позвање, које руши мистификацију родитеља, а посебно мајке. Јер, кад дете постане искључиви смисао живота, што је често код многих мајки, окрећу се леђа невидљивом смислу сопственог живота; наравно, ако он постоји. „’Срећно’ дете! То никад и нигде није био циљ који би родитељ себи поставио“, каже Хилман. „Марљиво, корисно дете – да; прилагодљиво дете: здраво, послушно, пристојно; дете које се клони невоља; забавно дете – што да не?“ У античкој Грчкој је срећа називана еудаимониа – задовољни дајмон. Дакле, само дајмон који добија оно што му припада може души детета пренети благослов среће. У противном, дете не може бити срећно јер су потребе његовог дајмона осујећене од средине, посебно родитеља који траже своју срећу у срећи детета. Будући да сваки човек долази на овај свет зато што је због нечег позван, и Тесла, који је, попут сваког генија, био бакљоноша свог времена, позван је да осветли оно до тада неосветљено, и учини да се види оно до тада невидљиво. Теслин живот и стваралаштво заправо су класичан пример Хилманове „теорије жира“. При томе је Тесла и својеврсни митолошки јунак, који несебичним, мукотрпним радом човечанству доноси оно што му је најпотребније, а што до тада у том виду није постојало. И он се одважио на авантуру да би људској заједници донео оно до тада неприступачно, непознато – а битно ће утицати на њен опстанак и даљи развој. Тесла је, уз то, поседовао и једну од најважнијих одлика јунака – жртвовање себе зарад других, односно предавање себе вишем циљу, без бриге за самоодржање. Још у најранијем детињству је испољио својства која су указивала на то да је предодређен за врхунска достигнућа. Зато Јунг каже да „иако се детету не може приписати психологија одраслих, оно на чудан начин у свом несвесном поседује психологију одраслих, тако да је индивидуа од самог почетка“. У гроб однео тајне које није смео да открије Тесла је имао свој лични мит јер „оно што је човек по својој унутрашњој представи, са становишта вечности може се изразити једино путем мита, који изражава живот тачније него што то чини наука јер се она служи појмовима просечности“ (Јунг). И Елијаде је тврдио да су митови најранији облик науке. То је дубоко у себи знао и Тесла па је у свом чланку "Свет чуда који ће створити електрицитет" 1915. писао: "Ко год жели да добије праву слику о величини нашег доба, треба да проучи историју развоја електрицитета. Ту ће наћи причу чудеснију од ма које приче из ’Хиљаду и једне ноћи’. Она почиње кад су Талес, Теофраст и Плини причали о магијским својствима електрона – скупоцене материје ћилибара – насталог од чистих суза Хелиадеса, сестара Фетона, несрећног младића који је покушао да се вози ужареним кочијама Феба и умало што није запалио Земљу. Бујна машта Грка је мистериозне појаве приписивала натприродном узроку, дарујући ћилибару живот и душу. Празноверје старих народа, ако га је уопште било, не може се узети као поуздан доказ њиховог незнања, већ се може само нагађати колико су они знали о електрицитету. Ретки записи нас уверавају да је мало посвећених људи имало дубље знање о феноменима ћилибара. Један је био Мојсије, несумњиво практичан и вешт електричар, далеко испред свог времена“.

Као човек не само испред већ и изнад свог времена, Тесла је отишао ван граница егзактне науке, да би не само предвидео будућност већ и видео оно што други не виде. Али, упркос својим огромним заслугама, Тесла није био довољно схваћен и прихваћен, ни у своје време, а, нажалост, ни данас. Упркос светској слави, за редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности изабран је тек 1937. у својој 81. години, пуне 43 био је њен дописни члан, мада је још 1892. предложен за статус бесмртника. У Теслиним речима – да је „велики човек онај који својим умним способностима наткриљује остале људе, који, као што пчеле прикупљају мед, прикупља знања и открива нове истине, а све то крунише љубављу према човечанству“ – препознаје се његова личност, која је својим способностима „наткрилила“ остале људе. Али, управо је зато често био несхваћен, чак и интелектуално поткрадан, исмеван и нападан, против чега се стоички борио, а да себи није дозвољавао западање у дубоку малодушност. Амерички физичар Џон Стоун каже: „Сви смо погрешно разумели Теслу, који је био толико испред свог времена да су га и најбољи међу нама погрешно сматрали сањарем“. Дешавало се да Тесла западне и у финансијске потешкоће па је његов колега и одани поштовалац Б. А. Беренд с правом рекао да је нечувено да човек који је створио модерно доба електричне енергије, мора да се бори да очува хотелски кров над главом. Упркос свему, Тесла, говорећи о својим изумима, каже: „Чврсто верујем у закон компензације. Истинске награде су увек сразмерне уложеном раду и пожртвовању“. Али, нажалост, није увек тако. Често је потребно да прође много времена, а признања неретко долазе сувише касно, ако уопште и дођу. Управо је „наткриљивање“ других људи Теслу учинило усамљеним јер, ако човек зна више од других, постаје усамљен, а понекад, споља гледано, чини се да је и игнорисан. Теслина усамљеност, као, рецимо, и Јунгова, није потицала из одсуства жеље за другим људима, већ немогућности да се другима саопште битне ствари јер човек стоји на одређеном становишту које други сматрају невероватним па чак и суманутим. По Теслиним речима: „Бити сам, то је стање у којем се рађају идеје“, чак и онда кад смо дубоко несрећни. Но, Јунг је сматрао да усамљеност не представља нужну препреку дружењу јер нико није осетљивији на дружење од усамљеног човека. У својој аутобиографији Јунг каже: „Многе људе сам увредио јер, чим бих увидео да ме не разумеју, ствари би, за мене, биле завршене. Морао сам да идем даље. Нисам имао стрпљења с другима – само са својим пацијентима“. Такав је и став Тесле, који је био нетрпељив не само према глупостима и нехату већ и површности и баналности у комуникацији, те лењости, која се није уклапала у његову натприродно велику радну енергију. О сусрету с Теслом наш амбасадор у САД Владислав Савић је записао: „Кад сам га упитао шта га покреће на неуморан рад с толико одушевљења, рекао ми је: Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном, тако и духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро од куда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредност коју оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тог језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то лепота и самилост“. Попут Јунга, он би могао рећи: „Највећа разлика између мене и већине људи је у томе што је ’преградни зид’ за мене прозиран. Други налазе да су ти зидови толико непрозирни да се иза њих не може видети ништа и стога мисле да тамо ничег нема. Људи који ништа не виде, немају осећање сигурности и нису у стању да извлаче закључке – или, уколико то чине, не верују у њих јер нису обдарени храброшћу која је садржана у једностраности". А Тесла је у своје закључке веровао, истовремено познајући тајне које из више разлога није смео или није могао да открије. И то је допринело непотпуном разумевању Тесле и његових дела, од којих ће нека вероватно вечно остати недешифрована, вечна тајна.


И. Настовић, Архетипски свет Николе Тесле (одломак), „Прометеј“, Нови Сад, 2010.

ХАНА АРЕНТ, Писмо Хајдегеру

                       22. април 1928.     

Да Те сада неће бити – мислим да разумем. Но свеједно стрепим. У свим тим данима свагда ме је изненада хватала једна готово загонетно продорна стрепња.
        Оно што ти сада желим рећи, није ништа друго au fond (у бити, прим. прев.) веома трезан опис ситуације. Волим Те као првог дана. Ти то знаш, и ја сам то непрестано знала, знала и пре тог поновног сусрета. Пут који си ми показао дужи је и тежи него што сам мислила. Захтева чак дуг живот. Самотност тог пута бирам сама. Он је једина животна могућност која ми припада. Но напуштеност, коју ће укинути судбина, не би ми узела само снагу за живот у свету, нећу изолацију, него би ми затворила и сам пут, који је дуг, иде кроз свет, није никакав скок. Само Ти имаш право то знати, јер си Ти то одувек знао. Али верујем да и тамо где ћу коначно заћутати никада нећу бити неистинита. Вазда дајем само онолико колико од мене захтевају. А сам пут није ништа друго него задатак што ми га задаје наша љубав. Изгубила бих своје право на живот да сам изгубила љубав за Тебе. Но, ту би љубав и њен реалитет изгубила само ако бих избегла задатак на који ме она присиљава.
”И ако Бог да, боље ћу Те љубити након смрти”.

Х.

Извор: http://www.6yka.com

понедељак, 28. новембар 2016.

ИВО АНДРИЋ, Уметник то је „сумњиво лице“

Видите, уметник, то је „сумњиво лице“, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско биће. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

И. Андрић, „Разговор с Гојом“ (одломак)

недеља, 27. новембар 2016.

МИОДРАГ РАДОВИЋ, Књижевност као сопствени бескрај

Рад на књижевности је упућен на један бескрај. Гастон Башлар, француски научник, филозоф, а ја бих додао, песник науке и песник филозофије, рекао је: „Кажи ми какав ти је бескрај па ћу ти рећи ко си?“ (...) Књижевност и јесте одржавање једног стања „продуктивитета“ (дозволите ми да употребим ту Гетеову, помало заборављену, а ипак тако модерну реч). Да неговати Књижевност као сопствени бескрај значи бити у служби тог продуктивитета. Значи сваког дана започињати сизофовски посао, за који знамо да је обележен извесном формом проклетства, али човек и даље налази смисао да негује своју митску суштину.


Liber amicorum, Зборник радова у почаст академику Радомиру В. Ивановићу, Филозофски факултет – „Змај“, Нови Сад, 2001. 

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ, На крају сваке понорне онтологије чека нас Бог

       Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звучне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и овај арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.
         Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онтолошко претвара у есхатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онтологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од којих је ratio изгубио кључ.

А. Вукадиновић, „Реч у светој години“ (Беседа приликом уручења Жичке хрисовуље у трпезарији манастира Жиче, на Преображење 2000. године), у зборнику: Алек Вукадиновић, песник, Народна библиотека „Радосав Веснић“, Краљево, 2001. 

субота, 26. новембар 2016.

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Итака

Када кренеш на пут за Итаку
зажели да дуг то буде пут,
потхвата пун, опасности и сазнања.
Лестригонаца, Киклопа
и срдитог Посејдона не плаши се!
На такве никада наићи нећеш
све док мисао је твоја узвишена
и док бирана се осећања тичу твога духа и твог тела.

Нити Лестригонце, нит Киклопа
нити дивљег Посејдона ти сусрести нећеш
ако не носиш их у самоме себи
и ако их душа твоја не износи преда те.

Зажели да дуг буде то пут
свитања љетњих пун
у која ћеш – колике ли радости – 
улазит у луке први пут виђене.
Пред феничким застани тезгама
и снабди се финим стварчицама:
седефом, кораљом, амбром, слоновачом;
узми сваковрсних разблудних мириса,
што више управо раскошних мириса.
Пођи у многе градове мисирске
да учиш, и да поучиш се код мудраца њиних.

И на уму увек Итаку задржи.
Стићи на њу твоја је судбина.
Ал' нипошто не жури на том путу.
Боље нека много година потраје
да на оток пристанеш ко старац
богат оним што на путу стекао си
не очекујући да Итака богатство ти дадне.

Она ти је дала дивно путовање.
Без ње не би ни кренуо на пут.
Но ништа ти више она нема дати.
А ако је сиромашном нађеш, знај преварила те није.
Мудар каквим си постао и с толиким искуствима
схватићеш већ што Итаке значе.



петак, 25. новембар 2016.

РАЛФ ЕМЕРСОН, Од сада па занавек припадам истини


Ако се већ не можемо у једном маху узвинути до светлости повиновања и вере, онда бар одолимо ситним искушењима; пређимо у ратно стање и разбудимо Тора и Водена, храброст и истрајност, у нашим саксонским грудима. То је оно што нам ваља сад, у ова млака времена учинити, наоружани језиком истине. Проверимо ову лажну гостољубивост и лажну наклоност. Не живимо више према очекивањима тих обманутих и обмањујућих људи са којима свакодневно саобраћамо. Кажимо им: „О оче, мајко, жено, брате, друже, живео сам с тобом до сада према појавностима. Од сада па занавек припадам истини. Примите к знању да се од сада не придржавам закона нижег од вечног. Нећу далеке завете, хоћу блискости. Прегнућу да исхраним старе родитеље, да издржавам породицу, да будем честит муж само једној жени – али овe односе морам испуњавати на нов, самосвојан начин. Повлачим се од ваших обичаја. Морам бити самим собом. Не могу више да се ломим због тебе или тебе. Ако ме можете волети онаквог какав јесам, срећа наша. Ако не можете, ипак ћу и даље настојати да заслужим вашу љубав. Нећу прикривати моје наклоности или омрзе. Толико ћу силно веровати да је свето оно што је дубоко, да ћу се жестоко трудити пред лицем сунца и месеца да чиним оно што ме радује на дну душе и онако како срце каже. Ако сте племенити, волећу вас; ако нiсте, нећу понизити ни вас ни себе лицемерјем.


Р. Емерсон, Огледи, превела Милица Минт, Графос“, Београд, 1980.

СТРАХИЊА КАСТРАТОВИЋ, Све нам се већ некада догодило...


Све нам се већ некада догодило, али ми то не памтимо; једно се време у друго преточило; слике се мешају, увећавају или смањују, једна другу бришу и покривају заборавом; прашина протеклих година непрестано нас завејава. Да ли је то цео наш живот садржан у ономе што је прошло; да ли постоји нешто друго што ће нам се касније догодити, много важније од оног што нам се већ догодило; зар оно будуће није само увећавање прошлог?


С. Кастратовић, Пола дана хода до смрти, Просвета, Београд, 2003. 

ХЕРМАН ХЕСЕ, „Љубав није зато ту да би нас усрећила, већ да би нам показала како можемо бити јаки у патњи и подношењу“



Пламен који гори у нашем срцу не припада само нама – он припада целом свету, припада човечанству и једно мучење ће се претворити у радост ако га ми правилно усмеримо.
*
Љубав није зато ту да би нас усрећила, већ да би нам показала како можемо бити јаки у патњи и подношењу. Љубав се болује и што нас више боли то нам већу снагу даје.
*
Разум и логика у животу не дају много разлога за радост, а ни за патњу. Ризикујемо да уништимо значај, живот и смисао наших „атмосфера“ ако их подредимо разуму. Љубав је најбољи пример за то. Ко је икада волео зато што је за то имао разлога или зато што је то желео? Не, љубав се болује и што нас више боли то нам већу снагу даје.
*
Искуство нас уверава да ниједан однос, ниједно пријатељство, ниједно осећање не може опстати ако у њега не унесемо крв наше крви, љубав, заједништво, жртве и борбу. Свако зна и искусио је како је лако заљубити се и како је тешко и лепо искрено волети. Љубав, као и све праве вредности, не може да се купи. Кроз наше вене може да проструји задовољство, али не и љубав.

Х. Хесе, Срећан је ко уме да воли, превела Мирјана Ђукић-Влаховић, Народна књига – Алфа, Београд, 2007. 

ШТЕФАН ЦВАЈГ, Звездани часови човечанства

Ниједан уметник није у току сва двадесет четири часа свога обичног дана непрекидно уметник; све битно, све трајно што му пође за руком увек се дешава само у оним малобројним и ретким тренуцима надахнућа. Тако ни историја, којој се дивимо као највећој песникињи и сликарки свих времена, није непрестано стваратељка. И у тој „тајанственој божјој радионици“ дешава се безброј неважних и свакидашњих ствари. И ту су, као и свуда у уметности и у животу, узвишени и незаборавни тренуци ретки. Већином као хроничарка она равнодушно и истрајно везе петљу за петљом у оном бескрајном низу који се пружа кроз миленије, чињеницу по чињеницу, јер сваком напону потребно је време да се прикупи, сваком стварном догађају време да се припреми. Увек су у једном народу потребни милиони људи да би се родио геније, увек морају да протекну милиони јалових светских часова пре него што се појави један збиља историјски, један звездани час човечанства.
А појави ли се у уметности геније, он ће надживети времена, дође ли један такав светски час, он доноси одлуке за деценије и столећа. Као што се на врху громобрана скупља елекртицитет из целе атмосфере тако се и овде у најужи распон времена збија неизмнерно обиље догађаја. Оно што иначе лако протиче једно за другим, тиска се овде у један једини тренутак који све одређује и све одлучује. Једно једино, да једно једино, не најмаља преурањеност или најмања задоцњење, може да учини тај час неповратним за стотине нараштаја и да одреди живот појединца, народа, па чак и судбински ток целог човечанства. Такви драматично згуснути, такви судбоносни часови у којима се нека далекосежна одлука збија у један једини дан, један једини час, а често и у један једини минут, ретки су у животу појединца, а ретки и у току историје. Неколико таквих звезданих часова – тако сам их назвао јер као / звезде трајно светле и обасјавају ноћ прошлости – из разних времена и крајева света покушао сам овде да оживим. Нигде нисам настојао да духовну истину спољног или унутрашњег догађаја обојим или појачам својим измишљањем. Јер, у оним узвишеним тренуцима кад сама обликује савршено, историји није потребна ничија помоћ. Тамо где она истински као песникиња, као драматичарка влада, не сме ниједан песник покушавати да је надмаши.

Ш. Цвајг, „Звездани часови човечанства“, с немачког превели Перо Слијепчевић, Срђан Ђокић, Изабрана дела, Рад, Београд, 1983. стр. 227-228.


среда, 23. новембар 2016.

РАЛФ ЕМЕРСОН, „Човек одлаже или памти, не живи у садашњости“


...Је ли жир бољи од храста који је његова пуноћа и осмишљење? Је ли родитељ бољи од детета у које је одахнуо у своје зрело биће? Чему онда обожавање прошлости? Столећа су завереници против здравља и ауторитета душе. Време и простор нису друго до физиолошка боја што их очи стварају али душа је светлост; где она је, дан јесте; где била је, ноћ јесте; а историја је једна дрскост и увреда ако тежи да буде нешто више сем ведре апологије или параболе мог бића и настанка. Човек је смеран, извињавању склон; није више усправан; не усуђује се да каже „Ја јесам“, „Ја мислим“, већ наводи неког свега или мудраца. Стиди се пред травком или процветалом ружом. Ове руже под мојим прозором не позивају се на раније или на лепше руже; оне важе за оно што јесу; оне постоје уз Бога данас. У њима не постоји време. Једноставно, ту је ружа; савршена у сваком тренутку свог постојања. Пре него што се пупољак отворио, сав њен живот већ је ту. Није га нимало више у раскошно отвореној круници; у голом корену ништа мање. Њена природа је задовољна и она задовољава природу у сваком тренутку на раван начин. Али човек одлаже или памти; не живи у садашњости, већ оборених очију тужи над прошлошћу, или се, не водећи рачуна о богатству које га окружава, пропиње на вршке прстију не би ли сагледао будућност. Он не може бити срећан нити јак док и сам не буде живео са природом у датом тренутку, изнад времена. Ово би требало да буде довољно јасно. А ипак, погледајте само како се снажни умови не усуђују да чују Бога лично осим ако им се он не обраћа фразеологијом неког Давида, Јеремије или Павла.


Р. Емерсон, Огледи, превела Милица Минт, „Графос“, Београд, 1980. 

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, Дух и бол


"Духа? У боли? Много је соли у сузама."


М. Јурсенар, Ватре, с француског превео Јовица Аћин, "Рад", Београд, 2001.

РАДОМИР БАТУРАН, Мудрост ноћне сенке (о српском метафизичком песништву)


Метафизика је идеалистичка оријентација у философији која трага за прапочецима битија[1], за свим оним што долази пре искуства, значи о ономе што је надсвесно, свевремено и свепросторно. Метафизика је, дакле, наука о суштом сазнању, о самој есенцији ствари и свега што нас окружује, њиховој првости, натприродној, космичкој, божанској првости и сазнавању њих самих по себи.
Првост се посредује кроз једности. Три су једности којима се бави метафизика: Бог, Воља и Душа. Отуда је метафизичка метода мишљења супротна дијалектичкој: није у генези и каузалности, већ у сазнању предмета и бића по себи, у њиховој духовној вертикали: од првог, преко једног, до мноштва. Јер, “није могуће мислити а да се не мисли једно”, сматрају метафизичари. Они још кажу да је “извор ствари исти са њиховим увиром”. По Аристотелу “све јесте неко једно јестаство”. То једно је Бог, први космичи принцип, прва, врховна творачка идеја из које све превасходи. Први метафизичари узимају Бога као “самостални субјект казивања”. Зато се и у Библији каже: “У почетку беше Логос”. Хришћански доктринари су писали своју метафизичку философију на палимпсесту космолога: једност Оца и Сина није генетска већ “првостна”, сама по себи – Отац постаје отац тек када роди сина. Рођењем Сина рађа се и Отац. Хераклитова, а не апостолска нити јеванђелска, ово је мисао: “Из свега једног, а из једног све”. Или: “Послушавши не мене него Логос мудро је сложити се: све је једно”[2] Све проистиче из Једног, а до Једног се допире бескрајним апстраховањем, којим се поништавају све разлике и стиже до празне Једности. У тој једности сусрећу се мисли првог метафизичара, Аристотела, и првог дијалектичара, Хегела. Хегел је Једност генијално објаснио метафором: Ноћ у којој су све краве црне”. Само Хегелова Једност није празна већ процесно редукована, апстрахована.
За све метафизичаре “једно” је начело свега. Од Демокритовог атома, кога он назива “идеја”, преко Платонових “непропадљивих, недељивих и нечулних јединица”, до Хајзенберговог протона двојне структуре “честица и таласа”, ми долазимо до метафизичке есенције: све је “интелигибилно-материјално”. Отуда метафизичко “једно” није ни празнина ни битије. Све се меша, спаја и раздваја и тако непрекидно, али се никада ништа не сједињује у свеобухватно Једно. Метафизичко једно је увек у пару са битијем. Битије егзистира као мноштво, а “једно” као општост која бивствује с ону страну мноштва”, по Платону. Тој општости и првости Платон је дао име “идеја” која је, по њему, “истински битијућа”, а оно мноштво именовао је “чулном стварношћу”. Његова је мисао о Лепоти својствена свим метафизичким песницима: “Голема је глупост не сматрати да је једна и иста лепота изнад свих тела”. Идеал “једности” привлачио је све метафизичке лиричаре и они су за њом ишли “као за божанским трагом”, као Сократ (материјалиста) или Плотин (идеалиста).
“Једност” обличја душе и преко ње загледаност у онострано меша се са “оним по себи првим” у поетици свих метафизичара. Идеје су једност, а ствари мноштво и код философа и код песника. Али, за Аристотела, и “сваки поједини облик сāм јесте само једно”. Метафизичари не виде могућност сазнавања ако нема “једног” изнад свега. Међутим, Парменид каже: “Јер, једно увек садржи битије, а битије једно”. С тим што се то “једно”, небитијуће никада не може имати, појединачно, из мноштва битијућих ствари. “Свака ствар и појава је нека врста једности у множини”, говорио је Парменид.
Наш хенолог Слободан Жунић овако је формулисао преплитање материјалистичког и метафизичког у подручју људског живота:
“У митском језику дијалог ограничено симболизује Афродита, а мешавину ограниченог и неограниченог … оличава њена кћерка Хармонија. Ова мешавина је по свој прилици метафора за подручје људског живота у коме има и задовољства (неограниченог) и мере (ограниченог). Док је неограничено ознака мноштвености и неодређености, мера представља одређеност и норму. У животу, и свакој појави, налазимо оба начела на делу, а мислиоцу се њихово узајамно присуство појављује као дијалектика једног и мноштва”.[3]
Пошто је песницима својственије душевно битије од материјалног, па чак и битије идеја (што је својственије философима), они спознавају душом, а она је увек метафизична. Истовремено, она чезне за вечним, праведним и добрим. За Платона ове вечне идеје све се сабирају и изједначују у “Једном”. За друге: “Једно није ни лепо ни добро, него је изнад обоје”. Многи метафизичари то своје “Једно” просторно лоцирају онострано, не ни на небу, већ с ону страну неба – на Небу. У својој субјективности то “Небо” нејчешће идентификују са својим “унутрашњим небом”. Онострано духовно битије метафизичких песника води у разбијање оштре поделе на “првости” и “другости”. Њихова начела сазнавања постају и општа и појединачна. Само њима полази за руком да у својим начелима споје нешто опште са нечим битијућим.
О “Једном” се не може ништа казати, а да се оно не опредмети. Оно је присутно у свему појединачном, а није ни појединачно ни опште као род, врста или начело. Једно не егзистира као некаква изворна “битијућа једност” која, као највиши род или врста, обухвата и дели се на ниже родове или врсте. Међутим, “Једно” постоји као предметност у родовима и врстама. Оно је “прва мера”. У свим родовима и врстама оно се појављује у неком лику, али никада и нигде нема свој властити лик. Према Аристотелу, “Једно” је, по свом логичком статусу, предикативност, а по својој функцији мера.
Језиком, као многозначношћу, не може се исказати “Једно”. Али је језик нужан, као наука, да би надоместио размак измећу појаве и суштине. Језиком се само појам “Једног” многозначно исказује. Вишезначност језика умањује споразумевање, а једнозначност га повећава. Свако битије има лице и наличје, леву и десну страну, дневно и ноћно виђење …, а суштаствено је увек једно: или – или. Неподељеност је, можда, главно метафизичко значење једног. И то је једна од метафизичких истина. Иако знамо све чињенице те истине, не можемо докучити посве шта је та истина. Тако је и са “Једним” јер је и оно метафизичка Истина. Свако бивство је рашчлањивање “Једног”. Проблем “Једног” је проблем “Суштине” и на њима почива читава структура стварности. Битије је примарније од битијућег јер је једно, битијуће је мноштво. Постоје две сфере битија: чулна и идејна. Прва је пропадљива, а друга је непропадљива. Свакако да је ова друга за метафизику важнија.
Метафизичари, за разлику од физичара, признају и овострано и онострано стварање. Битије је самостојно, битијуће није. Битије је изнад појединачне ствари, битијуће је идентично са том ствари. Битије је онтолошки утемељена “једност”, прва једност, а битијуће ствари су мноштвене и неограничене. Прво битије свих битија је творачка идеја космоса, врховна идеја – Бог. Он је метафизичка “Једност”. Божанско промишљање идеја и света јесте оно Аристотелово “мишљење мишљења” или саморефлексија метафизичара. “Уделовљеност, једноставност и доброта” су три својства првог битија илити Бога. Он је присутан у свему битијућем (“уделовљен је”, “једноставан је” и “добар је”). Бог је непокретни покретач и врховни израз “Једности”. Бог је “врхунска немогућност људске мисли”. Бог се не може мислити језиком, не може се спознати искуством људским. За мишљење Бога потребна је “дубина духа’ и “богатство мисли”. Било да га философи именују “Једним” или “Умом”, он је увек врховно делатно начело. Једности Првог битија – Бога – аналогује једно небо, нематеријалност и уделовљеност, непокретно битијуће што покреће, непрекидно покренуто – јесте Једно. Оно је теолошки и метафизички научно јер показује физикалну нужност првог покретача свих појава. “Једно” је, истовремено, и бројно и једно и у себи мноштвено (“целосно” и “уделовљено”). “Једно” је целина која подразумева унутрашњу организацију и облик (“целина света”, “уређеност космоса”) који обједињује овострано и онострано. Овако о “Једном” расправља и “генерална метафизика” (Онтологија) и “специјална метафизика”[4], иако њихово свеопште усмеравање ка једном није једнообразно.
Посредством појединачних бивстава (ствари, бића и појава) у “жижи”, продубљавањем те “жиже” “низом” допиремо до “божанског битија”. Бог (“Једно”, “Првост”, “Једност”) је и умност и добро – идеја и осећање – Истина и Љубав. Ко допре до спознаје “божанске једности” моћи ће да созерцава и облик и суштину. Метафизичко јединство света није тотално, иако површном читаоцу ових дела тако изгледа. “Јединство света преко првог покретача треба да уступи место заједничком тумачењу и мењању света у коме ће се слободно објединити практично и теоријско, чулно и нечулно, опште и посебно”, каже Жунић.[5]
Рефлексија обједињава раздвојено и мноштво. Њом се успоставља јединство (Једност): живог и неживог, природе и космоса, познатог и непознатог. Тако “метафизичко семе”, на издисају сваке материјалистичке цивилизације поново проклија и постаје оно што јесте: “Једно” и “Једност”.
У овом уводу покушали смо дефинисати метафизичко сазнање и поимање света, без раздвајања философског и песничког промишљања. Метафизика и метафизички философи стари су скоро колико и философска мисао западноевропске интелектуалне традиције. Са метафизичким песништвом и метафизичким песницима ствари стоје нешто другачије. Појам “метафизички песници” први пут се јавља у Енглеској на почетку 18. века. Тим појмом С. Xонсон, енглески критичар, именује групу енглеских песника из прве половине 17. века који су сродни барокним песницима у другим земљама (“гонгоризам” у Шпанији и “маринизам” у Италији). Тој групи су припадали: X. Дон, X. Херберт, Р. Крашо и Х. Вон. Најпознатији преставник те групе био је Xон Дон па се први “метафизички песници” још називају и “Донова школа”. Теме њихових песама најчешће су биле религиозне и љубавне, али увек интелектуалистичке. У њиховој поетици пуно је појмова из теологије, астрономије и математике, са интелектуалистичким поступком логичког извођења и закључивања.. У том обликовном поступку “метафизичи песници” радо су се користили једном врстом и сложеног поређења, проширеног сликама из науке или свакодневног живота којим постижу изненађење, необичност, а иду дотле да тим поређењима желе да запрепасте. Ефекат изненађења једно је од битних својстава Донове поетике, а и поетике осталих енглеских “метафизичара”. Њихове интелектуалистичке песничке конструкције посве су у функцији духовности коју исказују у иронијским и парадоксистичким смисаоним уобличењима. Они су представљали реакцију на Спенсерову петраркистичку поезију, на његово пасторално парадирање Платоновим учењем и античком митологијом. У том супротстављању Спенсеру и његовим следбеницима ишли су толико далеко да у својој поезији нису дали право грађанства класичној митологији. Писали су свакидашњим језиком, али никада нису пропустили да нагласе своју ученост. Зато су били многима неразумљиви и убрзо заборављени. Тек почетком 20. века на њих је скренуо пажњу даровити песник и есејиста Т. С. Елиот који је, заиста, имао дара да стваралачки и критички удахне традицију у индивидуални таленат и савремено песништво. Он је нашао архетипску везу између енглеских “метафизичких песника” и европске “модерне”. Тако су ови песници из 17. века постали предмет истраживања модерних историчара и теоретичара књижевности.
Међутим, овај појам “метафизичи песници” из 17. и 18. века нема много заједничког са данашњим нашим поимањем тог термина. За нас су метафизички песници сви они који у својим песмама партиципирају есхатолошку мисао о Богу, Љубави и Смрти; о бесмртности душе; о проосећању и саборности.
Чини нам се прихватљивим размишљање Николе Милошевића о метафизичкој књижевности који каже “да је књижевност једина права постојбина метафизичких квалитета”. Према овом аутору, “метафизичка димензија књижевних дела може се конституисати само уколико су испуњена два услова: а) ако дело поседује високу књижевну вредност и б) ако дело има као доминанту димензију значења”.[6] Овом аутору дугујемо и мисао да “књижевна дела нису никада нека свеобухватна визија света, већ само једно ‘ноћно’ виђење човекове стварности или ‘мудрост ноћне сенке’…”, а он је делимично дугује, према сопственом казивању, Меши Селимовићу.[7]
Приликом писања ове студије, а нарочито при састављању Антологије српског метафизичког песништва “Од Растка до Растка” имали смо на уму и ове мисли и уз њих назначене услове. Уз то смо се строго држали два критеријума: 1. естетског и 2. метафизичког. Од њих нисмо одступали ни из којих разлога. Зато ће се десити да у наше пројекте не уђу естетски успели песници, али неметафизични, или метафизични, али естетски неутемељени.
Да бисмо сагледали целокупан корпус српског метафизичког песништва од Растка Немањића до Растка Петровића (што важи и за развојни лук српске књижевности од првих анонимних песника из 11. века до бројних најновијих, са звучним именима и презименима, чак и надимцима, са самог краја 20 века) морали смо посве истражити феномен “метафизичке књижевности” како бисмо што мање грешили у његовом пројектовању у таквом једном конгломерату као што је десетовековно српско песништво. Будући да нам је блиска књижевна философија и антрополошка оријентација књижевности, опробали смо се у трагању за њеном метафизичношћу у појединачним поетикама наших писаца[8], да бисмо се, коначно, упустили у ово синтетично истраживање метафизичке српске поезије. Сазнања до којих смо дошли у тим студијама и монографијама била су нам драгоцена при састављању ове антологије и писању студије у поговору.
Наш пројекат Српско метафизичко песништво носи наслов Од Растка до Растка. Тиме смо отпоштовали један од основних принципа класичих хуманистичких наука да се уважава историјска дистанца. Да би се ваљано судило о делима људског духа мора се препустити “мајсторском решету” бар колико је пола дужине живљења људског тела. Са те дистанце не сметају нам никакви програми и њихове пропаганде, никакви обзири, никакве моде. Све се сталожи: “зли волшебници” стишају, идеолошки ветрови мину, стилске струје смире и њихови програми испосте, а нове надођу.
Антологија  Од Растка до Растка и студија Српско метафизичко песништво не укључују српско црквено ни српско народно песништво. То су засебни корпуси који имају специфичне методологије настајања, специфичне поетике, посебне тенденције, нешто другачије естетске принципе, а посебно другачије књижевне вредности, димензије значења и функције од уметничке поезије. Као такви засебни песнички корпуси заслужују и засебно проучавање и студије.
Приликом избора песама претежно смо се држали постојећих антологија, али смо и искорачили из тих антологија када је, опет, “мајсторско решето” и естетски и метафизички потврдило и оживело заборављене песнике.
Дуго смо размишљали како класификовати српско метафизичко песништво. Наметале су нам се стандардне епохе, са европским оквирима. А онда нам се учинило да су чак и позитивистичким фактима мерене те европске етапе код нас померене због друштвено-историјских, економских и цивилизацијских разлога. И иначе, има претенциозности и натегнутости када се историја српске књижевности покушава европски испарцелисати. Никада се није са довољно разлога узимао везантијски подстицај у српској књижевности. Прво, то је посве другачији корпус књижевних текстова, настајао по посве другачијим узорима од латинског и, друго, на писму и језику другачијем од оног позитивистички реформисаног у 19. веку. И, треће, недовољно озбиљно се узимала она метафизичка међа између Истока и Запада која се манифестовала и у српском песништву. Све то добија назначеније контуре алогичности када се посматра на плану специјалистичког свођења и антологијског бирања најбољих примера српског метафизичког песништва. Отуда лакше и очигледније падају у очи и мање неподударности, а поготово сва насилна сецирања и парцелисања живог духовног простора, српског још увек живог метафизичког песничког врела чије су жице дубоко у аутентичном тлу: у миту, историји, религији, култури и уметности која се ту слагала и чији, било какви учени дијахрони и синхрони пресеци не могу одвојити византијскосрпски антиподни дух од наображеног српско-руског, српско-германског, српско-франкофонског, српско-англосаксонског. Све су то само наноси “другости” против које ми нисмо ако узвисује “првост”. Али, свакако, “првост” и “другост” не могу тако олако мењати своја места у духовном поретку српског метафизичког песништва. Реторика, синтакса, ритам и звук се не калеме у песништву већ имају своју архетипску генезу и аутохтону структуру које се морају пратити у еволутивном луку и синхроним и дијахроним матричењем.
Отуда нам се учинило природнијим и примеренијим глобално лучно премоштавање три сфере у десетовековном српском метафизичком песништву:
I. Старо српско песништво;
II. Од старог ка модерном;
III. Модерно српско песништво.

[1] Прихватили смо, чини нам се, убедљиво објашњење Жарка Видовића да грчку реч Логос не треба преводити, јер ниједна српска реч до краја не обухвата њено широко поqе значења. А за философски појам “биће” или “битак” задржали смо стару српску и словенску реч “битије” из сличних разлога (Огледи о духовном искуству, “Сфаирос”, Београд, 1998, стр. 39).
Иако смо прихватили многе зналачке интерпретације колеге Видовића о “духовном искуству” и преношењу тог искуства у српском језику, не можемо прихватити његово искључиво супротставqање метафизике Запада “духовном искуству” Истока. Јер, колико “метафизика није у стању да види лик Апсолута”, толико то не полази за руком ни “духовном искуству”, о коме он говори. Престрога је и његова паралела да је “метафизика у схватању западног човека” са “Литуртијом у схватању човека Византије”. Бојимо се да је престрога и она оцена да је “у западном (тј. ‘најмоћнијем’, немачком) мишљењу наслеђен став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став грчког духовног искуства”. (Шта ћемо са претежнијим и, по духовно искуство и битије народа, поразнији словенски атеизам?) Може ли се то тако строго одвајати? Наше искуство са књижевношћу, и српском, и грчком, и немачком (па и са старом српском поезијом) не даје нам позитиван одговор на ово питање. Јер, ако је грчка античка мисао, саткана и од метафизичких слојева (космологија), и од “духовног искуства” (митоса), зашто то дуалистичко јединство да немају данас и западна (немачка) и источна (словенска) мисао.
[2] Хераклит, 10 фрагмент из списа О космосу.
[3] Слободан Жунић, Аристотел и хенологија, Просвета, Београд, 1988, стр. 129.
[4] Слободан Жунић, исто, стр. 423.
[5] Исто.
[6] Никола Милошевић, Зиданица на песку (Књижевност и метафизика),Слово љубве, Београд, 1978, стр. 181 – 185.
[7] Исто, стр. 184.
[8]Р. Батуран, Метафизички слој Пекићевих романа. Књижевност бр.5-6, стр. 953-959, Београд, 1985;
Р. Батуран, Романи Борислава Пекића. Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;
Р. Батуран, Поезија Новице Тадића, Стварање бр. 9, стр. 873-884, Подгорица, 1992;
Р. Батуран, Откровења Растка Петровића. Научна књига, Београд, 1993
Јован Дучић, Истине (Радомир Батуран, Истине Јована Дучића: Бог, Љубав и Смрт –уводна студија) Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1994. и 1995;
Р. Батуран, Мит и историја у романима Борислава Пекића. Зборник “Књижевност и историја” И, Филозофски факултет, Ниш, 1996;
Коста Радовић, Извршење страха -изабране песме (Р. Батуран, Ријеч од Кости, Кост од Ријечи
– поговор). КПЗ Црне Горе, Подгорица, 1996;
Живко Јевтић, Самосвести, Постојања, Присност. (Р. Батуран, Из плејаде “мртвих песника”: Живко Јевтић уводна студија). Народна Библиотека Крушевац и Народна Библиотека Јагодина, Крушевац, 1996.
Р. Батуран, “Историјско” и “метафизичко” у књижевности. Зборник “Књижевност и историја” ИИ, Филозофски факултет, Ниш, 1996.




Р. Батуран, „Мудрост ноћне сенке“, поговор у антологији српског метафизичког песништва Од Растка до Растка, Београд, 2006.