Категорије

четвртак, 20. октобар 2016.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Човек као микрокосмос

Човек је мала васиона, микрокосмос – то је темељна истина људског сазнања која је претпостављена самом могућношћу сазнања. Васиона може да испуни човека, може да буде од њега апсорбована, он може да је сазнаје и поима само зато што је у њему целокупан садржај васионе, зато што су у њему све њене силе и особине, зато што човек није трунка прашине или њен делић, већ – потпуна мала васиона. (...) Човек и космос одмеравају своје снаге као равноправни. Сазнање је борба по снази равноправних, а не борба патуљка и џина. И понављам: ова особена људска самосвест није једна од истина, које су задобијене као резултат философирања, то је истина која претходи сваком стваралачком чину философског сазнања. Ова премиса и претпоставка сваке философије често је несвесна, али она мора да постане свесна. Човек је у стању да сазнаје свет не само зато што он не постоји у свету као један од његових делова, већ и зато што је он изван света и изнад света, што као биће, по квалитету једнако свету, надвисује све ствари у свету. Добро каже Лоце: „Од свих заблуда људског духа најнеобичнија ми је увек била она која нам говори како је човек стигао до сумње у своје сопствено биће., које он сам непосредно доживљава, или како му је пало на памет да врати себи то биће у облику дара од стране спољашње природе коју ми познајемо само из друге руке, управо посредством духа који смо одбацили.“ Човек себе боље познаје од света и пре него што је свет спознао, и зато он свет сазнаје накнадно и кроз себе. Философија и јесте унутрашње сазнање света кроз човека, док је истовремено наука спољашње сазнање света независно од човека. У човеку се открива апсолутно биће, а изван човека – само релативно.


Николај Берђајев. Смисао стваралаштва: покушај оправдања човека, превео Небојша Ковачевић, „Бримо“, Београд, 2001. 

Нема коментара:

Постави коментар