Да је посао критичарев по много чему незахвалан у
то, нажалост, не би требало никога посебно уверавати. Претежан број појмова и
термина којима књижевни критичари и теоретичари прибегавају, изабран је, ако се
тако може рећи, за невољу, то јест у недостатку неких других, предмету књижевне
анализе, примеренијих појмова и термина.
Писац ових редова склон је да незахвалну
ситуацију критичареву представи уз помоћ једног једноставног поређења. Ваља
замислити неког истраживача који је наумио да се пробије кроз какав тешко
проходан крај и који се у ту сврху испомаже мапом. Колико год та мапа била
прецизна, њоме се овај тешко проходни предео не дâ чак ни приближно приказати у
свој својој живој пуноћи. Ни најбоља мапа не може обезбедити истраживача од
оних великих и драматичних изненађења које сваки додир са стварношћу неизбежно
подразумева.
У сличном положају налази се и човек који је прегао да макар у
најосновнијим цртама прикаже оно што је по његовој оцени битно за књижевни опус
једног писца. Највише што такав човек може себи дозволити јесте да својим
читаоцима понуди неку врсту књижевно-критичарске мапе, у коју су убележене
макар неке кључне тачке уметничког предела о коме је реч.
Наравно, у зависности од субјективних могућности
критичаревих као и од труда који је он у свој посао уложио, мапа ће бити мање
или више исцрпна, мање или више прецизна, али све и да критичару неким чудом
пође за руком да досегне максимум обухватности и прецизности у послу којег се
латио остаје и даље она непрелазна међа сваког таквог подухвата, преко које би
могао ваљда само Бог.
Никола Милошевић, Књижевност
и метафизика, Службени лист СЦГ, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар