Категорије

четвртак, 18. јануар 2018.

ИВАН А. ИЉИН, Суза


Густав Климт, "Златне сузе"
Нека слободно потече, кад се већ јавила. Ја знам, она се јавља веома ретко. Онај код ког је никада у оку није било, тај, вероватно, једва да је човек; он је, можда, тако „храбар“ зато што је изгубио нешто људско. Јер, човековом бићу је својствено да се дубок душеван бол запечати сузама из ока, да се суза, плашна и скромна, као цветић страдалничког срца, расцвета у очима. Људи, чувајте те нежне цветове!...
          Нема сумње: човек, телесно, има срце. А душевно и духовно?
          Код нас, цивилизованих људи, постоји предрасуда: јак, храбар човек не потребује срце, „тај источник слабости“; оно му ни зашта не треба; из њега проистичу само тешкоће и трагови кочења на путу; зато оно не мора ни да нас дотиче, нити да на нас утиче. Тим више сузе су – нешто неприлично и недопустиво; њихова појава је – права срамота. Шта је живот без срца? Без срца, дакле – без љубави! Ко ништа не воли, тај не уме ни служити; приносити жртве; остајати веран. Шта се може учинити са сличним људима? Постоји ли на свету велико дело које је било остварљиво, или се може остварити без љубави и верности? А срце сада треба стиснути или га потпуно и довршно исушити. Шта онда човеку остаје? Недуготрајно привиђење, злобно каћиперство, празњикаве трице. Само такви јадни паразити могу надтрајавати и постојати без срца и љубави... Тешко, тешко људима без срца! А ако имаш срца – онда патиш. И што јаче патиш, шире је и дубље делање срца! Такво срце, и невољно, учествује у страдањима света, види све неправде и суровости унутрашњим оком из којега никада не нестаје невидљива суза. Таква невидљива суза говори и о светском болу; колико човечанство памти, нигде и никада није било значајнијег сликара, филозофа или пророка, који није познавао ту невидљиву сузу, и којем она не би помогла да постане прозорљиви јасновидац. Да, јасновидац. Јер, сама, видљива суза може и омрачити поглед за оно недуго време, док је можеш гледати. Невидљива суза срца, напротив, отвара човеку духовни видик. Па, ако таква суза, једнога дана, и заискри из телеснога ока – зар је то срамота? Ја бих дао људима могућност да се спокојно исплачу, у тишини. Није добро премного страдати и све чувати у свом срцу: постепено се, на тај начин, формира читаво гробље са, у њему сахрањеним, умишљеним мртвацима; али, једанпут, маса тих живо упокојених болова изненада устаје и тада ће бити мучно заискати ваздуха и живота. Нама су дати тишина ноћи и верност пријатеља, да би тек они видели наше сузе и заувек ћутали о њима. Нека се ти пупољци страдајућег срца расцветају и увену у оку, а да их нико не осуди, да их нико не исмеје...
          Сваки који плаче – знао он то или не – плаче због преобиља светског бола.


И. А. Иљин, „Суза“, Загледан у живот: књига промишљања свакодневице, превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2010.

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Раздаљина


На извесној раздаљини идем за Тобом, стидећи се да
приђем ближе.

Мада си ме изабрао за радника Твог винограда, и
мада сам муљао грожђе Твога гнева.

Сваком према његовој природи, оно што је крхко не
треба увек да буде излечено.

Чак не знам је ли могуће бити слободан, јер сам се
трудио против своје воље.

Ухваћен за врат, као дечачић који удара ногама и
гризе.

Док га не посаде да учи и нареде му да пише слова.

Хтео сам да будем исти као сви, а добио сам
горчину издвојености.

Мислио сам да ћу бити међу једнакима, а пробудио
сам се туђ.

Посматрајући обичаје, као да сам овамо стигао из
другог времена,

Крив због одвојености од заједнице у обреду.

Толико је много добрих и праведних, с највише права
они су били позвани.

Куда год ступао по земљи, иду тамо и прате Те.
Можда је истина да сам Те у тајности волео.

Али без велике наде да ћу бити крај Тебе као они.


1980.


Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Кутија


Тајна сваког живота
у црној кутији закључаној бнојчаном бравом,
оплетеној коренима храста,
лежи до судњег дана
у шуми пуној рике невероватних животиња
и праскања електричних пражњења.


1978.


Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Пред величанством


Горко је Бога у несрећи хвалити, мислећи да није
спасао, мада је могао.

Јеховин анђео није дотакао капке човека кога
држим за руку, ја, сведок безвољни патње без
кривице.

Несаслушана је молитва његова и моја.

Несаслушана молба: удари у мене
а њему у замену дај свакодневни живот.

Ходницима болничким иде слабо људско смиловање,
које је као једва ојужена зима.

А ја ко сам, следбеник што игра пред Величанством?


1978.

Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ИВО АНДРИЋ, Несаница


       Et tamen vitae hаес tempus annumeratur
                                                    C. Plinius Sec.


        (Па ипак, то се време рачуна y живот)


Пети дан како дува кошава. Страшан ветар, слеп и безуман, тресе прозорима и осећа се y соби као нечији сталан и хладан дах, а негде под кровом шишти, цвили и с времена на време фијуче и јеца као вештачка олуја на паланачким позорницама, у петом чину, кад убијају главног јунака. Телефонске жиле се повијају, мрсе и додирују, тако да звонце у телефону подрхтава и куцка и загрцава се, лагано, али чујно, као дете у сну. Кад дигнем слушалиш, не јавља се, наравно, нико.
Увијам се у покривач, са предосећањем патње без имена и граница.

*
После једне тешке несанице. Сад мислим да знам како се умире. Kao достојан завршетак свих мучења, неизвесности и тегоба, последње снаге y човеку претворе се у страх, y гнев, у дубоку одвратност – и разбију се и развеју у судару са безмерном силом. И то без циља и смисла, без сведока и без трага, без могућности сећања. Тако оно што је дошло у живот као нада, снага и смисао, или бар слутња смисла, одлази из њега као бестијалан слеп страх и неописив ужас, и ништа друго до то двоје.

*
Ја знам да нико не мери дужину наших несаница ни ноћних дрхтања, кад се савија и ломи и последње влакно у човеку, због својих и туђих недаћа, нискости и ругоба. Знам да зато нема мере ни рачуна и да човек још најмање глупо ради кад се сакрива и кад покопава своје најосновније бојазни и гута своје горчине једну за другом. Па ипак, кад се после четрдесет осам сати патње, непрестане и сталне патње и у самом кратком сну, изгуби свака и најмања способност за бол и страдање, наиђе одједном велико олакшање од саме чињенице да бол не може више да притиче, и тада заспим са мислима на ливаде или нека насмејана лица, а са осећањем да је цео свет и све до Бога мој дужник, да ми је учињена кривда, и да је y томе сва моја несигурна и краткотрајна величина.

*
Најпосле једна ноћ кад сам не само заспао него и спавао. Успео сам и ја да сном премостим понор времена и вежем две обале живота. Али сам спавао као што спава, поред друма, на правди бога нападнут и израњен човек. Пробудило ме моје рођено јецање, јецање не због сниваног бола и смрти, него због буђења и живота, који значе стварни бол и коначну смрт.
Кроз отворен прозор допирао је студен ноћни ваздух. Чуло се са висина кликтање ждралова који селе на југ, бежећи пред зимом.
Бол, страх и несналажење. И помисао да нећу никад наћи сна, ни одмора, ни правог места y свету.

*
Ако неком срећом заспим одмах, са првом топлином повеље, пробуди ме моја несаницa, као нечија рука, убрзо после поноћи, и онда нема више сна ни спаса од мисли. – Тек са светлошћу дана, која брише ноћне мисли, моје бдење губи име несанице и ја се сврставам са остати људима и држим корак са њима, само што је мени потребан већи напор, јер ме као невидљиве букагије спутавају сати ноћне несанице. И тако, посрћући y себи од умора минулe ноћи и стрепећи од помисли на ноћ која долази, крећем се, радим и говорим, као и сви људи око мене.

*
И кад би у оваквим ноћима човек могао бар за тренутак остати сам, немих уста, склопљених очију, запечачених ушију, опуштених мишића, y тами. Али не. Никакав вашар, ниједна црква, ниједно позориште нису тако живи и многољудни као ти мрачни сати y којима би требало спавати.
          Ту врти и гамиже цео један народ, под оштром светлошћу савести и сећања. Једни пролазе, неумољиво полагано, и ја се сећам да сам давно приметио како се несрећни људима не жури. Иде, али не oдмичe бескрајна поворка оних које сам увредио, презрео, којима сам без права и потребе учинио нажао и којима нисам учинио добро кад сам могао и морао. Неки још носе y руци писмо на које им нисам одговорио. Оне које сам обмануо и  изневерио од страха, из нижих обзира или због своје гордости или удобности не казују ништа ни речима ни покретом, али им са лица не силази један осмејак, од којих њима није лакше, а моја мука бива већа.
Они на чију љубав сам одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже, јер је љубав страшна снага која никад и нигде не губи своју моћ, круже као планете и, кад прођу испред мене, обасјани, задрхте још једном од ударца који сам им некад задао, и изгубе се опет у тами, а остављено место уступе другом.
И у далекој даљини, докле поглед сеже, у дну видика, на самим ивицама обзорја, половином лика на земљи а половином на небу, седе просјаци којима нисам уделио. Да ли стога што је небо сумрачно или што је мој поглед мутан, али ми се чини да их има толико да их никад не бих могао све даривати и скинути са мога видика, па да се сав распродам или да десет живота живим, радим и зарађујем.
Присећам се и знам да је било и таквих које сам у животу добрим задужио, које сам помогао, придигао и утешио, знам, али њих не могу да видим и узалуд се напрежем да им се сетим лица и имена.
И тако, без снаге да се правдам и браним и без могућности да ма шта поправим, гледам без престанка и олакшања грозну позорницу пред собом, чекајући да је дан прекрије белим сјајем као завесом.

*
Склопљених очију, згрчених ногу, прекрштеник руку, лежим у ноћи без звука.
Свако стање у које човек може да доспе има своју патњу. И свако има по једну. Само несаница има две, и то две супротне патње које би у ствари требало да искључују једна другу. Најтање и најнеодређеније од свих стања, несаница, има најтврђе, двоструке, темеље. И човек који нема више снаге да бди ни могућности да заспи није поштеђен ни од једне невоље која на људе може да наиђе. Тако он лежи и чили као мртвац без покрова и у исто време тражи одговора на сва питања којима нас живот пита и прогони. И го је и немоћан, а зна за бол великих губитака. Без игде ичега је, а осећа како од њега стално отичу крв, љубав, снага и иметак са сваким секундом.

*
Ко још не спава?
Пошто више нема света ни људи, ствари ни односа који их вежу и сачињавају оно чудно, тако стварно и тако варљиво ткиво које се зове наш живот, пошто је узалудан сваки напор да изазовем у сећању ма шта од тога, ја се у будној свести хватам за мисао на оне који у истој овој тами бдеју исто бдење и чекају на исти сан, исто овако узалудно као и ја.
Ова ноћ је наш свет, а несангша наша вера, завичај и хлеб. Не знамо се, не чујемо и не видимо, али имамо исто боравиште које је без имена и лика, негде на половини пута између света живих и света покојника, оба подједнако близу и далеко, да се не могу дозвати, назрети ни докучити.
Нисмо везани ничим до тиме што нисмо везани ни са светом живих ни уснулих ни мртвих, ни између себе. Без броја, без лика, без имена, без односа, веза и закона, ми смо само патња, само жеља да се не пати, и да се одоли ако мора да се пати.
А сан или буђење растурају нас и бришу заувек као тајанствену и ретку игру светлости и мрака коју нико није видео и која није знала себе, а која се поновно рађа сваке ноћи.

*
Кад почну летње ноћи са хладовином која долази из далека и доноси дах и значење непознатих крајева, одједном се прошири свет и укаже се не као оно што јесте – јад и немир – него као свирка и игра од којих се губи дах и свест.
После толиких несаница од бола, од гнушања, од мучења савести, од страха од самога себе, ево једна несаница од радости, сувише велике и дуге радости, са немирним срцем као безобзирним суседом.
Васиона је од фине уздрхтале материје. Небо трепери од једне фруле, и земља тутњи од кола играча. Борим се да ме потпуно не преовлада и испуни звук, да не изгубим свест и да ме не понесе шумни океан као море преморена пливача. Добро је што свирка фруле има кратке прекиде и што у игри има тренутака застоја y којима играчи стану, замишљени не толико о покрету који ће учинити колико о ономе који су пре тога учинили. У тим прекидима и застојима хвата се дах и тврдо место под нотом, да човек не пресвисне и не потоне, него да живи, на ма и као плен заноса и несанице, и да слуша писак фруле и топот ногу, и да бди мучен радошћу.

*
Уснио сам да спавам. Као што људи у сну виђају оно што желе и воле: љубав, славу, богатство, подвиге, тако сам и ја сањао да сам успео да заспим и да спавам слатко и дубоко здравим тврдим сном какав не памтим. Снивао сам и буђење из тога сна: како мирним, снажним кораком идем у сусрет дану, као одморан човек који своје снаге држи y руци, и све што му се дешава распоређује правилно y времену и простору; и осећам своје рођенe очи, испаване и ведре, како и пију светлост и саме стварају дан.
Све сам то снивао за оних неколико минута примирја у борби са несаницом, кроз танки дремеж из којег сам се брзо тргнуо на ново бдење, до свитања. Али, ево и јутрос, ја могу, чим склоним очи, да изачовем у себи необичан ритам оних корака којима сам ступао у ноћашњем сну, испаван, миран, изнад сваког зла, изнад мисли о срећи.

*
Човек потоне у несаници као у океану густог и устрепталог мрака, и само је дахом као танким концем везан за бели, невидљиви свет.
Не спавам, патим, али дишем. Као што људи мисле, корачају, говоре, ја дишем, дишем свесно, постојано, не мислећи ни на што друго и у немогућности да ма шта друго урадим. На танкој нити свога даха, као наук, ја чекам јутро. И како сунце све јаче и у све ширем кругу обасјава свет, тако и ја бивам све богатији и ведрији. А понекад се, крај отвореног прозора, мој убрзан дах претвара у нечујно радосно кликтање, а моја црна и горка несаница у опојан занос какав дају само чудесна спасења или неочекивана радосна виђења после дугих, безнадних растанака.

*
Древне, основне човечанске мисли као невидљиве планине у тами. Блокови од мисли постављају се пред усплахирену свест и она их снагом своје несанице односи или раствара; не решава, али брише. Само једна мисао не да се ничим отерати, збрисати ни решити. То је мисао на сиротињу. Она је буднија од несанице и пред њом свака патња бледи и сваки напор немоћно застаје. Црна удовичка сиротиња која је болест тела и узетост духа, која нема везе са обичном немаштином или стицањем, од које човек обневиди, залута, и последњим снагама срља, далеко од свих људских путева, у противном правцу од свега онога што жели и што му је потребно. Dura paupertas, која не уме да прими и којој свет не може да пружи ни помогне, која се уљуљкује и успављује једино својим рођеним лелеком, нема дела у хармонији света и завршава се једино смрћу. Ако и ту заиста завршава.
Тако ја јасно видим и снажно осећам ту неразумљиву казну коју зову сиротињом, да ми се чини као да никад нисам ни покушавао да заспем ни патио од несанице, него да одувек овако лежим и мучим се узалудно да мишљу допрем до самог извора сиротиње.

*
Нема тако луде и неосноване наде која се не би могла родити у мислима очајног човека. Видећи синоћ да сан не долази и да ћу већу половину ноћи морати провести будан, непомичан и несрећан, помислио сам да устанем и, одричући се потпуно сна и одмора, да се прихватим посла; да радим, кад већ не могу да спавам: да од аветињских сати који немају места у људској расподели дана начиним плодно и корисно време које ће ми оставити здраво осећање задовољства после свршеног рада.
Седео сам дуго над белом хартијом док нисам увидео да су минути од којих је састављена несаницa јалови и празни као снетљиво жито, и да од њих нема брашна ни хлеба, здравља ни дела, него да их ваља прележати као мртвац, али мртвац чији болови нису престали.
Дигао сам се од несуђеног посла и легао поново на постељу без сна, где ми је место, са јасним сазнањем да је, човек док год је жив склон да верује како је његова осуда блажа и његова мука мања него што јесте, као и да је свака нада коју у нама очај рађа само нова врста мучења.

*
Оно што ми ноћас не да да заспим ни да нађем мирна места на постељи, то је дубоко, болно и давнашње осећање стида. Осећам стид због непознатог пропуста, заборављеног греха, тајне срамоге која је скривана и затрпавана кроз нараштаје и која се пробудила ноћас y мојој свести и потресла моје биће до мрачног дна.
Ту су црни невидљиви прагови на којима човек, иако је дотле срећно прелазио поноре и планине, неочекивано посрне и падне, наауставно и заувек. Као да му је суђено да умре од невидљива ударца из далека.

*
На јави сам толико пута мислио о смрти, тако често сам је доживео у сну, али сам је право и дубоко осетио само у овим тренуцима између јаве и сна који испуњавају моју несаницу.
Исто као што сам некад муњевито сагледао и схватио растење и старење, тако ми је сада у једном тренутку постала видљиво јасна смрт нашега тела.
Не ходати, не гледати, не говорити. Ткива и coкове, које смо навикли да сматрамо својима, помешати са соковииа и ткивима у земљи. Ући у непознат, недељив и нерешљив рачун постојања без свести.
Тако ми се присно и недвоумно објави биће смрти као што ми се некад, под врбама над једном реком, објавила суштина живота, плођења и трошења.
После тога сумрачног тренутка у постељи преварио сам сан и успео да малко заспим. A сада, кад сам се пробудио, не могу право да се сетим ни речима да изразим свеје ноћашње сазнање. Знам само да caм за тренутак сагледао и схватио смрт тела.

*
Ноћ пролази. Сна нема. Заричем се: нећу више да гледам на мали часовник и да тако мерим своју патњу. Као што ненаоружан човек који се нађе пред опасном звери покушава да се спасе правећи се да је не види и не примећује, ја настојим да заборавим часовник и његово постојање. Али, шта вреди бранити се од сазнања дужине своје несанице кад је сваки њен секунд неподношљив. Kao спавање снове, тако несаница има своја виђења. И у сваки секунд може да стане бескрајан низ слика. Тако сам ноћас одједном, неочекивано и без икакве везе, угледао један призор који сам вероватно видео пре много година и потпуно заборавио.
Негде на каљавој и неуредној периферији, где Београд прелази у село без лепоте и где село узалуд настоји да постане град, видео сам у зимско предвече четири Циганина. Виолина, две жуте трубе и бубањ. Најежени од студени, без зимских капута, са рукама у џеповима и инструментима под мишком, гацали су блатном суснежицом. Тројица првих били су високи и повијени. Трећи је био омален и накривљен. O каишу преко рамена једва је носио велики бубањ који му је отежавао код и заносио га у страну. С муком је извлачио из блата кратке ноге нечистих и босих стопала у плитким ципелама. Три висока Циганина одмицала су брже и мали са бубњем заостајао је стално иза њих, ма колико да се ломио и настојао да одржи корак. Њих тројица су водили неку бескрајну циганску препирку не обзирући се на друга са бубњем, који је такође хтео нешто да каже. И то његово поскакивање и потрчкавање и његов безнадан напор да их сустигне, да се упореди и помеша са осталима и да каже и он своју реч, све је то давало слику крајње беде, немоћи и узалудности.
Тако су пролазили ноћас пред мојим очима озебли и жалосни Цигани, али не као један тренутак дана и једна од многобројних слика, него као да  ништа на свету не постоји осим тога и као да тиме има све и да заврши.
Несаница не мучи само тело него гаси, брише или изопачује мисао и кочи и зауставља све духовне снаге. У оваквој ноћи човек се разболи, распамети, осиромаши, усами и повије, да не види неба и не осећа земље, не познаје свога и не верује у себе, постане мучено, голо и гладно тело, кога сећање вара, коме садашњост све ускраћује и будућност ништа не обећава, као да никад није живео ни познао куће, мира, пољупца, ватре, соли ни воде, као да нема сунца ни у сећању, као да не живи, него само постоји, мучено, уздрхтало клупко живаца, жедно сна и жељно сваког добра.

*
Често кад већ јутро добро забели, уместо устајања и жалосног мирења са несаницом, наступа двадесетак минута неочекиваног сна, танког и прозрачног, али топлог и слатког сна. У тренутку кад се решавам да напустим постељу и наду на спавање, обавије ме одједном млечна и помало тешка атмосфера светле и млаке магле, и ја осећам да спавам. Не знам за себе ни за свет, али знам да постоји благодет спавања, да је она једино што постоји и да се у њој губе и решавају сва наша питања, наше јаве, наше несанице и наша сновиђења. И даље нема речи.

*
Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.
Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању, и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, пa прозрачне пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.
Ни на јави ни у сну није могућно такво сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једини облик постојања.

*
У синоћњој, најгорој, ноћи није забележено ништа. А не би ни вредело. Јер немам моћи ни храбрости да кажем све што је и како је било.

*
Једна је мука што тешко успевам да заспим или не могу да спавам, a друга, нова, што и мој сан caда постаје све тањи и лакши, као да се граница између њега и несанице неприметно али стално брише и губи. И у сну ми се дешава да снивам да не могу да заспим, да бдим и да се мучим. Та ме тегоба најпосле пробуди и тек тада видим да сам дотле спавао и да тек сада почиње стварна несаница и истинско мучење.
Дешава се да ме пробуди снивани мирис невидљивог цвећа или певање птица. Тада, гледајући своју празну и хладну собу и голе гране пред прозорима, помислим да су ме те две лепоте, које ме сада буде као лажан сан, некад успављивале као стварност и увиђам да се мој живот потпуно преврнуо и окренуо ка мрачној страни.

*
Синоћ, не могавши заспати, сетио сам се једне друге, давнашње и давно заборављене несанице. 
Било је све друго и другачије него што је данас. Летња ноћ, ведра и топла. Младост, жељна и пригушена, са којом нисам знао шта да започнем. Те вечери ми је једна лепа и величанствена жена, коју су многи желели, дала јасан и неочекиван знак пажње. Ја сам био занесен и срећан оном несталном и варљивом срећом коју жене могу да дају на тренутак тој врсти младих људи. То је био један од оних тренутака кад се урођена мушка сујета сусретне са женским лукавством, па плану и створе, за једно магновење, читав свет опојне и краткотрајне среће. Од заноса и узбуђења нисам могао да спавам. Гушио сам се од среће. Чинило ми се да постеља пода мном буја и расте. И сваки час сам се дизао, одлазио до отвореног прозора и y ретким звездама и мрачним масама жбуња и дрвећа тражио сведоке своје среће. Био сам радостан што не могу да заспим, јер сам се бојао да ми се срећа не помеша са сновима и не ишчили до јутра. Бдети, значило је чувати је и неокрњену пренети у нови дан. Бити будан, значило је бити срећан. Заспати, па ма и за тренутак, значило је изгубити тренутак среће. Разуме се да је то било уједно и једино и последње добро које сам видео од те жене и сва срећа коју је она могла да пружи.
Али синоћ, преморен од несна, сетио сам се, после много година, без повода и разлога, те летње ноћи и осетио сам поново оно чудно дизање постеље и ону наивну и неодољиву потребу да се тражи сведок за своју срећу и њену стварност и трајање. И то сам осећао дуго и тако живо да сам почео да замењујем некадашњу несаницу од среће у летњој ноћи, пре толико година, са овом садашњом несаницом која долази од великог и тајног јада који само ја знам. – Чини ми се да сам уљуљкан том парком и заспао и утонуо у сан у коме су се обе несанице изједначиле, стопиле и изгубиле.

*
Некад, кад су несанице за мене били тешки и изузетни наступи, док се још нисам био сродио са њима и док је ноћ за мене ипак значила спавање, ја сам свакој својој непроспаваној ноћи знао разлог и дуго га памтио. Бдео сам због жена, због губитака и неуспеха, због уображених и стварних страхота и опасности, због сујете и увреда које сам наносио или примао. Кад се данас сетим понеког од тих разлога, мени изгледа невероватно да је човек могао и томе придавати важност и посвећивати пажњу. Смешно ми је и стид ме је помало.
Данас, кад су моје ноћи постале моје несанице, без разлога и повода, без гнева и страха, без објашњења, без помисли на сан, ја сам много мирнији у себи и задовољнији судбином.
Помирио сам се c тим да ме сан, и кад дође, не крепи, али и да ме несаница не сатире, исто као што ме никад нису сатирале мисли и страсти које су ме будиле ноћу и пратиле дању. Чим падне ноћ, у мени плане нека светлост од које сја и трепти сваки дамар у мени, и ја примам мучно неспавање као што сам примио толике беде у животу, без роптања, без наде на олакшање, без помисли да се коме исповедим и пожалим, са несвесном решеношћу да све поднесем и превазиђем.

*
У том муклом и језивом животу који се зове несаница, стално тка и трепери аветињска игра чула. Изузетак је чуло слуха. Kao и сан, несаница се одиграва y тишини. Као пустињски песак воде, она је жељна звука. Зато мајке певају деци да би загасиле несаницу и тако их успавале. Несаница је нема, а зна се да најгоре кољу зверке без гласа.
Кад би се у свету несанице јавио звук, и кад би она проговорила или пропевала, нестало би је одједном са свим поворкама чуда и страхота које иду са њом. Али, то се не дешава. Те речи ни тога гласа нема. Него несаница, као безгласан жрвањ, влада, тлачи и сатире.

*
Човек који склупчан у тами чека јутро које не окрепи и не обрадује, али бар брише границе између бдења и спавања, потпуно је обезглављен и не зна у ствари коме свету припада. Не живи више, није још мртав. Не спава, не ради, не мисли. Бди.
Човек који не може да спава, сам је и одвојен од целога света и свих људи и створења у њему.
Постоји свет мртвих, постоји свет поспалих, али не постоји свет оних који бдију, јединствен и повезан. И y овој огромној ноћи у којој под покровом таме спава здрава и срећна велика већина људи, одржавају се, као издвојена и разасута острвца, ужарене постеље оних које сан неће. Онолико има несаница колико има људи који не могу да заспу. И једно од проклетстава несанице је и у томе што је човек у тој патњи сам, и што се не може ни на кога позвати ни ослонити и ничим утешити ни заварати.

*
Има нешто што моју несаницу чини још тежом и горчом. То је мисао да је она, оваква каква је, ствар на свом месту; да моја ноћна мука одговара сасвим несрећи мога дана; да сам тако воћка која труне са два краја; да је потпуно у реду и праведно да ноћу не спавам као што дању не волим, не верујем, не радим оно што би требало.
Тако сам лишен свега, и онога што остаје најбеднијима и најнесрећнијима: права да се жалим или буним на свој зао удес. И остаје ми само да без наде и мисли, која би ме утешила, чекам да се мој дан и моја несаница састану и склопе, као две планине, и да ме смрве без трага.

*
Све што никад нисам могао y сну наслутити ни на јави видети, казала ми је несанша својим немим и мрачним говором.
Ни мени који не мирујем дању и не спавам ноћу није сакривена потпуно људска срећа. Немам је и не видим, али наслућујем јасно и знам поуздано да постоји. Никад нисам успео да стигнем и дохватим радост, али сам целог века за њом посртао. И по томе сам више него што јесам, нешто боље, лепше и вредније него ова згрчена гомила мишића y немирној кожи која не може да спава. По томе ћу, чини ми се, живети дуже и достојније него ово тело које са сваким дахом, погледом и покретом нестаје, и у исто време бива горе, слабије и ружније.
Бићу свуда где буде песме, живећу у свакој мелодији, на путевима, при раду, и у становима људским.

1937.


Иво Андрић, „Несаница“, Знакови поред пута, Сабрана дела Ива Андрића, књ. 16, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 581-596. 

Приредила Марија Јефтимијевић Михајловић 

понедељак, 15. јануар 2018.

СЛОБОДАН РАКИТИЋ, Дечани, шума борова

Високи борови трепере
y преображеним врховима,
ал радост то није,
ал жудња то, зацело, није.
Чији то занос, скривени
у годовима не мирује,
чија се то патња
изнутра јавља ?

Птице небеске, под куполом,
преобраћају се кo душе кад се
около уштапа свију,
около Бога.
Из мéне у мéнy
узлеће језик земље
y родослову.

Висока ноћ силази
трагом звезда, ко дах нечији
кад неосетно cе
јавља и гаси
над пламеном свеће.

Гласови над Бистрицом лелујају
гласови без дома,
ал чији глас то, y заносу,
мени сe враћа
јутром и вечером?


Високи борови y освит
корену се своме нагињу
и круже.
Около Бога круже.
Чији то дах невидљиви
пређе преко врхова
устрепталих?

Исходим опет
из тамне ћелије.
Прими ме под своје скуте,
дане преображења!
Ал чије то памћење, чији jeзик,
очи чије и жудњу чију
слушам како сву ноћ
хуји у боровимa?

Зар привид све је
док преко брегова ходим
своме заласку?
Огледам се y овоме заласку
врховима борова
y пламену.

1973 (1976)


С. Ракитић, Тапије у пламену, СКЗ, Београд, 1991.