Категорије

недеља, 18. фебруар 2018.

К. Г. ЈУНГ, Имати Душу, представља смео подухват живота



Била би блисфемија тврдити да се Бог може очитавати свуда само управно не у људској Души. Зацело, ватрена искреност односа између Бога и Душе унапред искључује свако омаловажавање Душе. Можда би било сувише, говорити о сродном односу; али у сваком случају Душа y себи мора имати могућност односа, то значи еквивалент бићу Бога, иначе никад не би могао бити остварен однос.

*
Нисам ја неоправдано приписао Души религиозну функцију, већ сам само изнео чињенице, које доказују, да је Душа „naturaliter religiose“, то значи да поседује религиозну функцију: једну функцију, коју нисам ја уметнуо или упозорио на њу, већ која се од саме себе продукује, а да није потакнута на то било каквим мишљењима или сугестијама. У једној просто трагичној заслепљености многи теолози не увиђају да се не ради о томе да се докаже постојање светлости, већ о томе, да има слепих, који не знају, да би њихове очи могле нешто видети. Требало би управо једном запамтити да ништа не користи славити светлост и о њој проповедати, ако је нико не може видети,. Напротив, било би потребно да се човек научи вештини гледања. Па опште је познато да сувише њих није у стању да успостави везу између светих фигура и своје властите Душе; то значи они не могу да виде, да и колико одговарајућих слика дрема y њиховом сопственом несвесном. Да би се омогућио овај унутрашњи поглед, мора да се ослободи пут ка томе, моћи видети. Како ово постићи без психологије, то значи не дотичући Душу искрено да кажем мени је необјашњиво!

*
Штавише човек чини све, и најапсурдније, да би побегао од сопствене Душе. Бави се индијском jогом свих смерова, прати прописе о исхрани, учи теозофију напамет, механички понавља мистичне текстове целокупне светске књижевности – све, јер не може изаћи на крај са самим собом и јер му недостаје свако веровање, да би из властите Душе могло доћи било шта корисно. Тако је Душа постепено постала онај Назарет, из кога ништа добро не може доћи, и зато се оно тражи и узима из сва четири дела света, што даље и што необичније, утолико боље.

*
Ко говори о стварности Душе, томе се пребацује „психологизам“. O психологији се говори само у „Само“ – тону. Схватање, да има психолошких фактора који су еквиваленти божанским фигурама, важи као обезвређивање ових. Граничи се са бласфемијом, мислити да је неки религиозни доживљај психички процес; јер он – аргументује се – „није само психолошки“. Психичко је само природа и зато из њега не може произаћи ништа религиозно, као што се мисли. Притом такви критичари ни једног тренутка се не устручавају да признају да све религије – са изузетком властите – настају из природе Душе.

*
Ја ни у ком погледу не потцењујем Душу, а пре свега не уображавам да ће психичко збивање објашњењем нестати у празну маглу. Психологизам представља још примитивно, магично мишљење, са којим се надамо да се стварност психе чаролијом може уклонити, отприлике на начин проктофантазмисте у Фаусту:

„Ви сте још увек овде! Не, то је нечувено.
Нестаните већ! Па ми смо разјаснили.“

*
Када у Души, на основу искуства, не би биле највише вредности, онда ме психологија ни најмање не би интересовала, пошто Душа онда не би била ништа до бедна магла. Али ја знам на основу стоструког искуства, да она то није, него да она пре садржи еквивалент свих оних ствари које је догма формулисала и још доста поврх тога што Душу управо оспособљава, да буде оно око, коме је одређено да гледа светлост. За то су потребни неизмеран обухват и недокучива дубина. Мени се пребацује „претварање Душе y божанство“. Нисам ја – сам Бог ју је претворио у божанство!

*
Имати Душу, представља смео подухват живота, јер душа је демон који дарује живот који своју вилинску игру игра испод и изнад људске егзистенције. Зато је он унутар догме угрожен и измирен (пропитиран) једностраним казнама и благословима, које далеко превазилазе могућу људску заслугу. Небо и пакао су судбине Душе а не образованог човека, који у својој голотињи и срамежљивости у небеском Јерусалиму не би знао ама баш ништа да почне са собом.

*
Истина спозната чулима може да буде довољна разуму, али она никад не показује смисао људског живота који такође обухвата и изражава Душу. Међутим, снаге Душе су врло често фактори који поглавито и y крајњој линији одлучују, y добру као и у злу. Ако оне снаге, пак, не пожуре у помоћ нашем разуму, онда се он већином покаже немоћним. Да ли нас је можда разум и добра намера сачувала од светског рата или од било каквог другог катастрофалног безумља?

Антологија Јунг: К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупмног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад, 2008.

С немачког превеле Босиљка Милакара и Ана Милакара

четвртак, 15. фебруар 2018.

ВАСИЛИЈ КАНДИНСКИ, Деловање боје на душу


В. Кандински, Студија боје, квадрат са
концентричним круговима (
1913)
Када се прелази погледом по палети боја јављају се две основне последице:
1. долази до чисто физичког дејства, т.ј. само око је очарано лепотом боје и другим њеним особинама. Посматрач осећа задовољство, радост, као сладокусац коме се посластица топи у устима. Или пак, он је узбудио очи као гурман пред пикантним јелом. Потом ће постати смирен или охлађен као прст када дотакне лед. Све су ово у сваком случају физички осећаји, који као такви могу да трају само кратко. Они су такође и површински и, уколико душа остане искључена, не остављају за собом трајнији утисак. Исто као што се при додиривању леда може доживети осећај физичке хладноће, и тај се осећај заборавља након поновног грејања прста, тако се заборавља и физичко дејство боје ако се поглед одврати. И исто као што физички осећај хладноће леда, ако дубље продре, буди друге дубље осећаје, и може да изазове цео низ физичких доживљаја, тако се и површински утисак боје може развити у утисак.
Само уобичајени предмети делују површински код средње пријемчивог човека. Они, међутим, које сусрећемо први пут, одмах на нас остављају душевни утисак. На тај начин дете, коме је сваки предмет нов, доживљава свет. Оно види светлост, која га привлачи, жели да је дохвати, опржи прсте и научи да се плаши пламена и да га поштује. Тада учи да светлост осим непријатељске има и пријатељску страну, да она разгони таму, да продужава дан, греје, кува и може да произведе веселе сенке. Након сакупљања ових сазнања готово је упознавање са светлошћу и подаци о њој се ускладиштавају у мозак. Губи се веома снажно занимање и својство светла да може да произведе игру сенки бори се против потпуне равнодушности. Постепено се на овом путу губи чаролија света. Зна се да дрво даје хлад, да коњи могу јако брзо да јуре, а аутомобили још брже, да човек у огледалу није стваран.
И само при вишем развитку човека даље се проширује круг таквих својстава које у себе укључују различити предмети и бића. При вишем развоју ови предмети и бића добијају унутрашњу вредност и коначно унутрашњи звук. Исти је случај и са бојом, која при нижем стању душевне осетљивости може да произведе само површинско дејство, дејство које нестаје након престанка дражи. Али чак и у овом стању ово најједноставније дејство има различите облике. Око више и јаче привлаче светлије боје а још више и још јаче светлије, топлије: цинобер привлачи и узбуђује попут пламена, кога човек увек посматра са пожудом. Дречава жута након дужег времена вређа око, као што високи тон трубе вређа ухо. Око постаје немирно, не може да задржи поглед и тражи продубљење и мир у плавој или зеленој.
При вишем развитку, међутим, из овог основног дејства извире једно дубље, које узрокује треперење душе. У овом случају је  
2. у питању други основни резултат посматрања боје, т.ј. њено психичко дејство. Овде се јавља психичка моћ боје, која изазива душевно треперење. А прва, основна душевна моћ јесте сада пут којим боја долази до душе.
Да ли је ово друго дејство заиста непосредно, као што се може наслутити из последњих редова, или се пак постиже путем асоцијације, можда остаје питање. Како је душа уопште чврсто повезана са телом тако је могуће да једно душевно треперење путем асоцијације призове друго, одговарајуће. Нпр. црвена боја може да проузрокује душевна треперења као и пламен, будући да је црвено боја пламена. Топла црвена боја узбуђује, ова црвена може да се уздигне до болне сметње, можда и кроз сличност са крвљу која тече. Овде ова боја буди сећања на други физички чинилац, који безусловно болно делује на душу.  
Када би ово био случај, лако бисмо кроз асоцијације пронашли објашњење и за друга душевна дејства боје, т.ј. на дејства не само на чуло вида већ и на друга чула. Чак се може помислити и да нпр. светложуто оставља утисак киселог у асоцијацији са лимуном.
Међутим, једва да је могуће спровести таква објашњења. Који укус управо изазива боја, о томе су познати различити примери у којима се ово објашњење не може применити. Један дрезденски лекар прича о свом пацијенту кога је описао као "необично духовно узвишеног" човека, да му је одређени сос увек и непогрешиво имао укус "плавог", т.ј. асоцирао га на плаво. Можда би се могло дати једно друго, слично али ипак другачије објашњење, да је управо код високоразвијених људи пут ка души толико непосредан и да су њени утисци толико брзо доступни да дејство које иде кроз укус сместа доспева до душе и описаним путем доспева из душе у сазвучје са другим материјалним органима (у овом случају са оком). Била би то врста одјека или одзвањања који се јавља и код музичких инструмената, када они, без побуђивања, улазе у сазвучје са другим инструментом који се непосредно свира. Такви јако осећајни људи су као добра, разрађена виолина, која при сваком превлачењу гудала трепери свим деловима и жицама.
У разматрању овог примера вид мора дакако да буде у вези не само са укусом већ и са свим осталим чулима. Ово је и случај. Неке боје могу да изгледају храпаво, боцкаво, док се друге спознају као глатке, сатенске, тако да би их радо помиловали. (Тамна ултрамарин, хромоксидзелена, краплак.) Сама разлика топлих и хладних тонова почива на овом осећају. Такође постоје и боје које се чине мекане (краплак), или друге, које се увек чине тврде (кобалтно зелена, оксидисана зеленоплава), па свеже истиснута боја из тубе изгледа као сува.
Израз "миришљаве боје" опште је познат.
Коначно, доживљавање боја слухом је толико прецизно да се можда не може пронаћи човек који би покушао да утисак оштре жуте одсвира на бас диркама клавира или би пак тамну краплак означио као сопран.
Ово објашњење (дакле, управо путем асоцијације), не задовољава у неким случајевима који су за нас од великог значаја. Ко је чуо за хромотерапију тај зна да обојено светло може да изазове сасвим посебно дејство на цело тело. Покушано је на различите начине да се ова моћ боје искористи и примени на различита нервна обољења, при чему се поново приметило да црвено светло делује оживљавајуће, узбуђујуће чак и на срце, док плаво, насупрот томе, може да доведе до привремене парализе. Ако се таква дејства могу уочити и код животиња и биљака, што је и случај, стога потпуно отпада објашњење асоцијацијама. Ове чињенице у сваком случају упућују на то да боја у себи носи слабо испитану али огромну снагу која може да утиче на цело људско тело као физички организам.
Ако нам се асоцијација не чини задовољавајућом у овом случају, тако не можемо да њом објаснимо ни дејство боје на душу. Уопште, боја је стога средство да се изврши непосредан утицај на душу. Боја је дирка. Око је чекић. Душа је клавир са много жица.
Уметник је рука која, помоћу ове или оне дирке, са сврхом изазива треперење људске душе.
Тако је јасно да хармонија боја мора да почива на сврховитом деловању на људску душу.  
Ова основа мора се означити као начело унутрашње нужности.


В. Кандински, О духовном у уметности, превод с немачког и предговор Бојан Јовић, „Езотерија“, 2004, стр. 69-74. 

среда, 14. фебруар 2018.

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Фантастична стварност


И. Рјепин, Литија у Куртској губернији (1880-1883)
Имам свој посебан поглед на стварност у уметности, и оно што већина назива готово фантастичним и изузетним представља за мене понекад саму суштину стварности. Свакодневне појаве и уобичајено гледање на њих за мене нису још реализам, већ напротив. – У сваком броју новина наилазите на извештај о најреалнијим и о најзамршенијим чињеницама. За наше писце оне су фантастичне, али они се не баве њима, међутим, оне су стварност, јер су чињенице. А ко ће их уочавати, објашњавати и записивати? Оне су честе и свакодневне, а не изузетне. Но шта ће се догодити ако дубина идеје наших уметника не надвлада у изражавањима њихову дубину мисли, на пример, Рајског (Гончарова)? Ко је Рајски? Опет је на дневном реду, по обичају, псеудоруска црта да човек почиње све, планира нешто велико, а не може да заврши готово ништа. Какво старо схватање! Каква отрцана и празна мисао, чак потпуно нетачна! Клеветање руског карактера још за време Бјелинског. И какав ситан и низак начин мишљења и продирања у стварност. И све једно те исто. Тако ћемо целу стварност пустити да пролази поред нас.

1869. г. Писмо Н. Страхову.

Зато ја и пишем романе, да бих измишљао.

1876. г. Пишчев дневник.

Што се тиче ваше намере да извучете из мог романа Злочин и казна драму, с тим се, наравно, потпуно слажем, прихватио сам као правило да такве покушаје никада не ометам; но не могу да вам не скренем пажњу на то да слични покушаји готово никада нису успевали, бар не у потпуности.
Постоји некаква тајна уметности по којој епска форма никада није адекватна драмској. Чак верујем да за разне облике уметности постоје и одговарајуће поетске мисли, тако да једна мисао не може никад бити изражена у другој форми, која јој не одговара.
Друга је ствар ако ви што је могуће боље прерадите и измените роман, а сачувате само једну, било коју епизоду, да бисте је прерадили у драму, или, узевши првобитну мисао, потпуно измените сиже...

1872. г. Писмо В. Обољенској.

Ту (у Великом инквизитору) даје се нешто управо супротно горе израженом погледу на свет, не по тачкама, него, тако речи, у уметничкој слици. То је оно што ме и забрињава, тј. да ли ћу бити разумљив и да ли ћу бар донекле постићи циљ. А ту су, поврх свега, још и обавезе уметности: требало је представити фигуру скромну и узвишену, док је живот пун комичности и узвишен је једино у свом унутрашњем смислу, тако да сам, хтео-не хтео, због захтева уметности, био принуђен да се у биографији свога монаха дотакнем и најбаналнијих страна, како не бих нашкодио уметничком реализму. Затим, постоји неколико поука монаха против којих ће се дићи велика галама да су апсурдне, пошто су сувише занесењачке; наравно, апсурдне су у свакодневном смислу, али су у другом, унутрашњем смислу, изгледа, оправдане.

1879. г. Писмо К. Победоносцеву.

За роман (Јадни људи) налазе да је развучен, а у њему нема ни једне сувишне речи. У мени виде нову оригиналну струју (Бјелински и остали), која се састоји у томе што ја стварам путем анализе, а не синтезе, тј. ја идем у дубину и, испитујући атоме, проналазим целину; Гогољ, пак, узима одмах целину и због тога није тако дубок као ја.

1846. г. Писмо М. Достојевском.


(Превела Неда Николић-Бобић)


Рађање модерне књижевности: роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд, 1975, стр. 21-22. 

уторак, 13. фебруар 2018.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Песник је одговор


„Стваралаштво је само ход по трагу слуха, народног и природног.“

„Песник је одговор. – Не одговор на удар, већ на треперење ваздуха ствари која се још није покренула. Одговор на пред-удар. И не одговор, већ пред-одговор.“

„Сва наша уметност је у томе да успемо да поставимо сваком одговору, док није испарио, своје питање.“



Модерна руска поезија, приредиле Милица Николић и Нана Богдановић, Нолит, Београд, 1961, 

ЗИНАИДА ХИПИУС, Вољено


Постоји мудрост страдања
И мудрост љубави.
Нек су грешна моја ћутања
Тај ми се грех у крви јави.

Не помињем вољено име,
Љубав је света кад се скрива.
Што нас туга јача убије
То уста су ћутљивија.


     1920.

Превод: Божо Булатовић

Руска поезија: ХХ вијек, избор и превод Божо Булатовић, „Графички завод“ – Титоград, 1966. 

понедељак, 12. фебруар 2018.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, ...ако народи имају душу, онда и њина душа душе познаје ноћ,

Страшна је књига кад каже: јер су народ
Који пропада са својих намера, и нема
У њих разума;
                   ако народи имају душу,
Онда и њина душа душе познаје ноћ,
И место неко страшно, где бучи пустош –

Али шта сања народ y ноћи душе? Ја сам
Честица народа једног, јер Творац смисли тако:

Да народ човечанства сведени, живи облик
Буде у историји; или, по књизи: раздаде
Наследство народима кад раздели синове Адамове –
 
Распеће Христово, манастир Студеница

A ja, честица, предмет физике субатома
У спорним размерима народа једног,
Ја сањам караконџуле, усековања и але,
Губавца са капуљачом, змијску траву, кад заспим
Тврдим, дубоким сном у ноћи душе народа

Који пропада са својих намера, и нема
У њега разума, већ само упорне наде у правду
Бестрасног Творца што с разумом везе нема,
Као и љубав што нема је.
                             Beћ предзмско расте вече,
Укључује све телевизоре у земљи Србији ...

Најблаженија, кћери Јоакима и Ане,
крај Студенице реке родитељима твојим
Сазда народ један храм, када светлост још беше,
Пре ноћи душе. И пропеваше зидови, бојама
Распричаним о твом животу земном.

                             Сети се
Танког потомства зидара те црквице. И мене сети се
У том грешноме мноштву.


И. В. Лалић, „Четири канона“ (2. песма трећег канона), Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977.

субота, 10. фебруар 2018.

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ, Песнички букет


Једна кап црвена
Једна нит зелена
Светлости и звуци
У кућном пејзажу

Ноћни букет с Ружом
Ноћ са својом лампом
Руже и Молитве
Слова и Печати

Басме ноћних шума
Мирисни пејзажи
Скупљени у букет
Онострано шýмē



А. Вукадиновић, Песнички атеље 2, «Граматик», Београд, 2017.