Категорије

недеља, 20. август 2017.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Ко је интелектуалац?


Циљ нашега пута је да откријемо пут до нашег циља.
                                     Франц Кафка
Интелектуалци су били слабашни, савитљиви и често умиљати као мачке.
                                    Ернст Јингер
Превише је памети, премало карактера.
                                                   Данијел Алеви                                                                                                                                                

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац.[1] Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати интелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.[2] Ако кажемо да је интелектуалац човек који преводи приватне невоље појединаца у јавни или друштвени проблем, не види се зашто и неко ко није интелектуалац не би могао да то чини. Укратко: ако се интелектуалац жели одредити социолошки, сусрећемо се са великим тешкоћама, па Едгар Морен има право када каже да је то „област социолошког живог песка”.[3] Интелектуалци измичу строго социолошкој анализи и са становишта социолошке методе остају неухватљиви и несхватљиви. Зато и одустајем од сваког покушаја социолошког одређења интелектуалца и крећем путем који више обећава. Другим речима, више не питам која мерила користи ово или оно друштво да би некога признало за интелектуалца, већ шта је то суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи.
Ко је, дакле, интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем? Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан практичном да за себе слободно може рећи: „Моје царство није од овога света”.[4] Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу”.[5]

Ђ. Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.




[1] Школа (универзитет) није више повлашћено место за стицање и ширење знања јер савремени човек научи више изван школе него у школи. Као што је познато, интелектуалац као занимање јавља се са настанком писане културе, за разлику од усмене културе. У савременој култури видљиви су слојеви значења везани за усмену културу и културу писма, али усмена култура је најбогатија, јер се изражава живим говором и целим бићем. Жива реч остаје незаменљива у култури, што не мора да значи и њен надмоћан положај, јер смо сведоци надмоћи аудио-визуелне културе.
[2] Сетимо се Сократа. Он је сиромах из принципа, а не из нужде – лепо сиромаштво. Рајнер Мариа Рилке истиче даје „сиромаштво велики сјај изнутра”, то је просто начин живота из убеђења. Зато кад Сократ говори – социологија мора да ћути. „Јер ја сам не само сада него и увек такав човек да никакав други глас у себи не слушам до онај који ми се у размишљању покаже као најбољи.” (Платон, Последњи дани Сократови, (Критон), Култура, Београд, 1959, стр. 54-56).
[3] Едгар Морен, Дух времена, 2, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 97.
[4] „Теорија представља критику живота само у оном смислу у коме добар човек представља критику рђавог“ (Р. Х. Тони, Религија и успон капитализма, Просвета, Београд, 1979, стр. 14).
[5] Херман Хесе, Степски вук, Народна књига – БИГЗ – Слово љубве, Београд, 1983, стр. 121. 

субота, 19. август 2017.

ЖАНА ДЕ ВИЈЕТИНГХОФ, ***


      О, Боже, желела бих да свако јутро када Те погледам могу да ти понудим своје празне руке.
Ја бих, пре него што се напрегнем, била ништа више него посуда за талас бескрајности и путовати путевима случајно, терана даље само дахом унутрашњих гласова.
Ја бих заборавила моју мудрост и моје расуђивање, тражила ништа више, престала са свим жељама, и прихватила са осмехом руже које је Твоја рука дала да падну у моје крило.
Мирис ствари које нисмо набавили, Сласт незаслужене среће, Лепота истина које наша мисао није створила... 

БРАНКО МИЉКОВИЋ, „Заборављање властитих мана рађа дрскост“


Ја увек намерно изгубим кључеве од поезије коју сам већ написао, а калаузима не желим да се користим, мада их имам у изобиљу. То је онај насушни поетски заборав о коме сам већ писао. Желим да моја поезија буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају. Много више знам о песмама које ћу написати него о онима које сам написао.
(...)
– Сами се бавите књижевном критиком. У одговору на наше прво питање рекли сге да не волите никаква објашњења књижевних дела. Није ли то контрадикторно!
–  He сматрам да је то противречно, јер y тим написима ја никад нисам објашњавао поезију него сам је само доказивао и објављивао. Написао сам доста критика, али то сматрам неважном текућом критиком. Издвојио бих једино свој наше о Алану Боскеу, објављен у „Делу“, критику на Матићеву књигу песама, објављену у „Књижевним новинама“, и мале есеје „Херметичка песма“, „Поезија и онтологија" и „Поезија и истина“. Тек намеравам да се озбиљније позабавим књижевном критиком.
– Многи мисле да нисте нимало строги у својим критикама. Откуда то?
Строг јесам али дрзак нисам. У једном фрагменту Демокрит каже: „Заборављање властитих мана рађа дрскост“. Ја прилично размишљам о властитим манама и сву строгост себично трошим на себе сама. Па и ти есеји које пишем можда су у већој мери условљени поезијом коју пишем него ли поезијом о којој пишем. Свуда и на сваком месту тражим себе.


Извод из интервјуа поводом додељивања октобарске награде града Београда Бранку Миљковићу за поезију. Интервју објављен у „Младости“ бр. 210, 1960. год.

У Сабраним делима Бранка Миљковића (Књига IV, „Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972), штампан као Прилог IX

петак, 18. август 2017.

Ј. В. ГЕТЕ, ***



Душа човека слична је води:

Са неба долази

Ка небу се пење,

И опет доле

Мора ка земљи

Вечно се мењајући. 

четвртак, 17. август 2017.

ИВАН НАСТОВИЋ, Смисао патње


...Согјал Рипноће у својој књизи Тибетанска књига живота и смрти каже да бол, туга, губитак и непрекидна осујећеност сваке врсте имају стварну и драматичну сврху – да нас пробуде и омогуће нам да прекинемо круг самсаре[1] чиме нас терају да ослободимо сјај који је у нама заточен. Па отуда можемо чак почети да осећамо необјашњиву захвалност према патњи, јер нам пружа прилику да прођемо кроз њу и променимо се. Без ње никада не бисмо били кадри да откријемо да се у природи и дубини патње скрива драгоценост блаженства. Може се догодити да смо најотворенији док патимо, можда се наша највећа снага крије баш тамо где смо изузетно повредљиви. Маргарет Јурсенар у својој књизи Широм отворених очију на једном месту каже: „Сви ми непрестано прелазимо прагове иницијације. Сваки догађај, свака радост, свака патња је једна иницијација.“ А она нас чини јачима и зрелијима.

Из књиге И. Настовића, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије, Прометеј, Нови Сад, 2005.





[1] Самсара је неконтролисани циклус рађања и смрти у којем бића која осећају, вођена несвесном акцијом и деструктивним емоцијама, непрестано понављају сопствене патње. 

среда, 16. август 2017.

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК, ***

“Ако се врата опажања прочисте, све ће се човеку указати као што јесте: бесконачно”

БРАНКО МИЉКОВИЋ, Пут до суштине и поезије је – заборав


Пут до суштине и и поезије je – заборав. Почетак поезије је почетак заборава. Тај заборав је свесни заборав који памти себе и даје једну нову организацију и поредак стварима упоређујући их по несличности. Метода заборава у поезији је у томе да се непосредни квалитет изрази далеком, наизглед неприступачном, алузијом. Заборавити значи открити сличност y несличном, повезати неповезане и издвојено, ујединити. Добра је зато она песма која се памти, али које се не можемо сетити пре ње. Говорити у песми, то значи, како је говорио Маларме, „правити алузију, или издвојити њен квалитет који отеловљује неку идеју".
 Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела птица.
(...)
Како почиње поезија која себе црпе из бескрајне ризнице заборава и подсвести? Она почиње неразликовањем; јер разликовати значи видети и сагледати, док сагледавање претпоставља свеукупност. Нераспознавање је основна особина поезије, песничког израза и метафоре, која намерно неће да зна за разлику између сунца и јабуке. Нераспознавање је препознавање сличности у најразличитијим стварима. Нема разликовања јер нема промене y свеукупности времена: „све је увијек”. Када се свет и време идентификују, нема кретања, поезија задире у метафизику.


Б. Миљковић, „Почетак заборава“ (оглед о поезији Славка Михалића – одломак), Сабрана дела Бранка Миљковића, Књига IV, „Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972.