Категорије

понедељак, 16. октобар 2017.

М. ЈЕФТМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Ерос и Логос у песништву Милице Јефтимијевић Лилић


„...све истински велико, генијално, свето у животу човечанства било је створено интимношћу и искреношћу,
која је победила условљеност, мистичким откривањем
саме дубине људске душе.“

Николај Берђајев



          Андрићева мисао да се треба издићи до једноставности, схваћена у широком контексту, може бити примењена и на уметничко стваралаштво. Када се после вишедеценијског књижевног рада и остварених резултата, песник врати великим а познатим темама, о којима је и најзахтевније певати, јасно је да је његова песничка мисао достигла онај ниво у коме нема дубоких тражења себе него се јасно искристалисала, а дух подигнут на „виши“ ниво јасније и боље види. Јер, о вечитим темама се одувек певало, али су само код великих песника једноставне ствари добиле свој пуни израз, односно заблистале у свом пуном сјају. Уздигнуте до једноставности – оне су и саме постале блиске оном чему стреме – савршенству.
Стваралачки и животни кредо песникиње Милице Јефтимијевић Лилић може се дефинисати једном њеном реченицом из интервјуа у којој каже: „Велика људска мисао ме очарава, покушај да се живот пренесе у духовно је врло инспиративан.“ Велика људска мисао је у основи увек једноставна – савршена, и та тежња ка њој се андрићевски може именовати као бесконачна жеђ за лепотом (у свим видовима) којој лирско биће ове песникиње стреми свим силама. Будући да таква тежња своје полазиште и исходиште има искључиво у духу, сасвим је јасно да свој задатак „живот пренети у духовно“ Милица Јефтимијевић Лилић остварује поезијом, и то веома успешно већ неколико деценија. Да би се написала једна комплетна песма, сматрао је Гастон Башлар, „дух мора да је претходно замисли у облику пројекта“. Али за једну поетску слику, сматра даље он, „нема пројекта“; за њу је довољан покрет душе. Због тога се у песничкој слици огледа присуство душе. Сусрет са аутентичним лирским сензибилитетом какав је сензибилитет ове песникиње, са сликама које њена поезија изазива у читаочевој перцепцији, управо се тако може означити: као покрет душе. Отворена, сугестивна, лирски топла и непосредна, али на широко постављеним митским и литерарним обрасцима (у дубљим слојевима је увек очигледна инлитерарност и реплицирање на одређене поетолошке теме других песника), ова нас поезија при сваком новом читању изненађује „већ познатим“, што говори у прилог наведеном да је реч о „уздизању до једноставности“ које је својствено богатом духу, какав је дух Милице Јефтимијевић Лилић, чија је жеђ за бесконачним неутажива. Видети старо „новим очима“ Б. Кроче назива јутром виђења или спознаје, односно ауроралним феноменом. За такво виђење способни су само трагаоци за духовним благом. Пролошка песма „Пенелопина клетва“, из збирке Путпис коже (СКЗ, 2003) говори о хотимичном поступку повезивања и продубљивања првобитно постављених тема.
Када је реч о новој збирци песника који иза себе има импозантан стваралачки опус и богату и разноврсну књижевну биографију, јасно је да се таквој књизи не може прићи ad hoc, него да њено разумевање увек укључује ауторов претходно изграђен песнички израз, специфичну поетику, језик и стил. Због тога с пуним правом потврђујемо већ установљене оцене, др Драгане В.Тодоресков, о стваралаштву ове песникиње: да је реч о изразито лирском сензибилитету, о поезији у којој преовладавају женственост, непосредност и бистрина, због чега се Милица Јефтимијевић Лилић сматра изразитим представником „женске лирике“ (што  је само део њене поетике, иако има и сасвим „мушког“ певања у бројним њеним песма (проф. др Мирољуб Јоковић) у којима се са дубоком сатиром тумачи савремени свет. Песма „Хибернација“ из истомене збирке, објављена 1995. о томе најбоље говори, а та линија се наставља у свим потоњим књигама, па делимично и у најновијој...
 Жена је виталистички и стваралачки нуклеус, средиште физичке и метафизизичке васељене око кога се, као око епицентра врте све највеће теме поезије – Љубав, Лепота, Живот, Песма. Жена у поезији Милице Јефтимијевић Лилић је дата у мноштву видова своје сложене природе. Међутим, оно што је за њу карактеристично јесте настојање да се жена дȃ у пуноћи бића, и да се посебно апострофира њена мисаона способност (песма „Жена“ у овој збирци), то јест, њено духовно рађање и доношење духовног уз телесни живот.
С друге стране, посебан изазов у приступу новој књизи песника са већ изграђеним изразом и ауторитетом, представља то што у таквим случајевима треба трагати за новим облицима израза које песник показује, на можда нешто другачији, профилисанији и истанчанији поглед на свет, а тиме и уметност. Најновија збирка Милице Јефтимијевић Лилић, насловљена као Посланице Одисеју, налази се на истом стваралачком фону, односно апострофира исте оне теме којима је и раније била посвећена – Жени, Љубави и Поезији, али је животна и стваралачка зрелост ауторкина пресудно утицала на то да се оне нађу сублимиране у јасно изграђеном, језички, ритмички и поетолошки – сведенијем песничком изразу. Односно, потврђује мисао да је једна од највећих чари уметности – њена неисцрпивост. Треба свакако додати и богатство идеја које проширује и продубљује у новој књизи. Песма из трећег циклуса „Истина о три плача“ је развијање идеје о рађању комплетног човека са свим његовим потенцијалима које кроз живот треба да спозна и отелотвори. Ту идеју песникиња је реализовала још у својој, можда поетички најзначајнијој песми „Одвијање свитка“ (Путопис коже, СКЗ, 2003) у којој наглашава да је нужно сопствени уметнички потенцијал препознати и умножити у укрштају са животним околностима које ће га или изоштрити или онемогућити, као и идеју о креативном уделу трагике у спознаји бића.
Својеврсна апологија љубави – ова збирка се већ првом песмом након пролошке, песмом „Достојно јест“ представља као књига у славу Љубави, односно у славу – Живота, па се апофтегма Cogito ergo sum (Мислим, дакле постојим), може преформулисати у: Волим, дакле постојим. Семантички опсег значења које Љубав има у овој песми, достиже свој пуни израз у категоријама које су блиске ватри (светло, пламен, огањ, пожар, буктиња), па се ова и песме сродне њој могу назвати песме у славу Ероса – као принципа живота, будући да је Ерос, примордијални бог стварања и живота. Два кључна стиха песме: „Свети огањ преносити“ и „Љубљене собом осветлити“ тако постају начело живота, врховни задатак и смисао. Из ова два стиха произилази читава поетика ове  песникиње, па и ове збирке. Љубав као умножавање бића кроз стваралаштво и стварање подстакнуто љубављу, које се потом као одуховљени живот, као опредмећена мисао предаје песми, предаје другима који ће ту енергију љубави (постоји и њена песма са овим насловом) предати другима кроз поезију, јесте она синтеза живота и уметности којој песникња тежи, јер то је дефакто „осветљавање“ ближњих и суштински духовни додир са њима. Јер, љубав једина досеже до оних предела (понора) душе, где вребају страшни ужаси, али она једина досеже до врха наjвише духовности. Захваћено највишим од свих заноса – љубавним заносом, људско биће се преображава, „бива истргнуто из чврсто уклопљеног хабитуса његовог обичног сопства“. Милица Јефтимијевић Лилић, често пева о сопству у настојању да проникне у дубину Бића уопште и појединачног човека, те и себе, свог сопства, и у том смислу креативност доживаљава као епифанију. Љубав се, каже Е. Финк, „лучи између земаљске и небеске“, али човек и у једном и у другом случају, бива повучен „преко мерила човека“.
Управо такву љубав, коју треба „испунити собом“, слави поезија Милице Јефтимијевић Лилић. Полазећи од Епштејновог схватања да је љубав већа од оних који воле, и да они који воле, не могавши да испуне тај бескрајан метафизички простор, пате од те празнине, од те несташице себе, песникиња понавља давно изречену мисао о човековој тежњи за целовитошћу бића. Та тежња за целовитошћу бића коју је могуће остварити једино у сусрету са другим, увек изазива жȁл, а он означава жељу за вечношћу. Еросу је дубоко својствен елеменат жȁла, каже Берђајев. И тај жȁл је повезан са односима времена и вечности. Због тога, оном који воли отворене су „очи ка бескрају“, односно гледајући ка бескрају, њему се отварају „очи унутрашњег вида“ – духовни поглед. Такав поглед је својствен онима који су склони интуитивном начину спознаје, а то значи сањарима, визионарима, песницима, уметницима („Ја следим то вечно знање / и ка свом умнијем лику ходим“). Управо блиске том поимању су и песме посвећене Богу (у свакој њеној збирци има таквих песма, које неки тумачи сматрају њеним најбољим пессмама), као дародавцу спознаја и талената које смо, како песникиња верује, дужни да „изнова вајамо“ и умножене их враћамо, јер су нам на рођењу дати „у најам“.
Збога тога нимало не изненађује то што се песникиња Милица Јефтимијевић Лилић опредељује, не случајно, за другачије позиционирање лирског субјекта него у претходним збиркама. Обраћање гласом митске Пенелопе свом чекајућем Одисеју у функцији је метафоричног „креативног писма“. Универзални мит о верној супрузи има своје дубоко симболично значење у њеном ткању и распаравању ћилима. Њено обећање просцима да се неће удати све док не изатка ћилим свом свекру Лаерту (због чега дању изаткано – ноћу распарава и тако одлаже своју „судбину“) кључна је метафора за текст, реторику, завођење речима. Још и данас се употребљава реч „текст“, који је као латински термин потекао диретктно из технике ткања. Пенелопа је тако прва митолошка слика „женскога писања“, слагања нити које заједно стварају значење.[1]  Међутим, овде је свакао реч о другој врсти чекања, у овој поезији се заправо чека саговорник који подстиче на духовни раст, и овде се Пенелопа трансформише у Шехерезаду која заводи „певајући“ (што је такође већ отелотворено у  песми „Шехерезадина нова кореографија“, у претходној збирци (Партенон звездама зидан, Арка, Стари Колашин, 2015). Све то показује сложеност односа мисли, речи и љубави  које се заправо заснивају на игри која је више од игре, која је живот сȃм, у песништву Милица Јефтимијевић Лилић, односно Логоса и Ероса који стају насупрот Танатоса, као Шехерзада насупрот џелата којем жели да се умили како би се спасла.
Готово све песме првог циклуса и самим насловом апострофирају Пенелопин глас, који је истовремено и глас свих који воле – чекајућих, оданих, мучених неизвесношћу повратка (Пенелопа месецом опијена, Пенелопин монолог, Пенелопин призив,  Пенелопин завет, Пенелопина исповест, Пенелопино ламентирање, Солстициј Пенелопиног ума, Пенелопина посланица Одисеју). Пенелопа као „неуништива слика чежње“ свој пуни стваралачки потенцијал не достиже дању – ткањем, већ ноћу – деградацијом свог рада, чиме се обезбеђује време кроз игру (у метафоричном смислу – игру речима), али је тај елеменат игре у уметности (поезији) безмало увек присутан. У томе се јасно може препознати лунарни принцип – који симболизује периодичност и обнову, раст, смрт и преображај. Ранија констатација о изразито „женском певању“ Милице Јефтимијевић Лилић се сасвим уклапа у ту слику, будући да је Месец трајни симбол жене и женског принципа. У том контексту можемо разумети Пенелопину опијеност Месецом, односно потребу да се Одисеј појави управо у ноћи док Месец сија јер буди и страст и мисао, креативност... Основно симболичко значење Месеца произилази из чињенице да не исијава властиту светлост него попут огледала одражава светлост Сунца. Тако је и за лирску јунакињу нужан рефлекс мушког принципа како би „занела“ односно, како би њена мисао била оплођена додиром изабраника: („Све је умањено по мери одсуства / твоје појаве и траг сунца“, каже песникиња). Месец је ноћно светло. Његова светлост је рефлексивна, дакле не одупире се тами него се са њом стапа, због чега се за Месец вежу магија и контемплација. Али, његова појава је за Пенелепино  „ноћно ткање“ (спој Ероса и Логоса) нужна да би „видела да тка“, то јест да би видела оно што његово постојање уписује у њену свест, спој мушког и женског приципа и рађање новог ентитета – песме. За разлику од Сунца које својом снагом подстиче непосредну спознају (илуминацију), Месец доноси смирење, стрпљиво чекање и сазревање, које је заправо интуитивна спознаја („Твоја ће самоћа процвасти / пророковаше Исаија, / ја не знам како ће обликовати те то ново стање/ али ја ка свом умнијем лику ходим...“) то је, као што видмо, ново рађање из пепела сагореле љубави. Но, Месец (чежња) не делује креативно само на Пенелопу, већ је то двосмерна релација, и она Одисеја духовно преображава и уноси виши квалитет у његову свест:

Дођи док још вал сам што обујмљује те,
Преображава,
Док искра сам што те просветљује
Озарује ти биће
Што сопство ти умножава
Па блисташ у мноштву себе
Загледан у своја нова лица
Што врцају обиље.

Иако је термин солстициј у непосредној вези са Сунцем, а не Месецом (и означава астрономску појаву када Сунце два пута годишње достиже највишу и најнижу тачку на небу изнад хоризонта, у једној од најлепших песама првог циклуса „Солстициј Пенелопиног ума“, он означава управо ту највишу тачку, односно „Месечеву мудрост“ у којој Пенелопа постаје „видовита“, односно где се дешава коперникански обрт – сада је Пенелопа у „солстицију“, на вишој тачки од Одисеја, она га више не чека, она га „рађа“ будући да га је као шкољка бисер дуго чекањем носила у себи и „дала“  му живот, те он не само духовно већ постаје и телесно оваплоћен као део тела песме чији је заметак:

Тек видим како мој дух
 тобом оплођен  надолази,
ниче нови живот,
удвојена мисао рађа слике...
Шта је човек –
мисао што вековима се обнавља.
Солстициј ума -  гори,
Прасак есенције крвљу подупрт...
Ти још не видиш,
Већ  тече плодова вода,
Како те рађам за трајање.

За љубавну поезију Милице Јефтимијевић Лилић већ је примећено да је карактеристична по рефлексивности као суштинској одредби, а за њено укупно певање би се с правом могло рећи да је, у доброј мери, мишљење исказано сликама, да се надовежемо на оно о певању као сликању речима. Проф. др Владета Јеротић је говорећи на прослави четрдестогодишњице књижевног рада ове песникње и тумачећи песму Шифра, рекао да је Милица Јефтимијевић Лилић више него филозоф у песништву у истој мери у којој је и жена која опева страст и емоције, тумачећи мисаони потенцијал њене поезије.
Трећи цикус у књизи, „Повратак на Итаку“, јесте синтеза Ероса и Логоса, а Итака је синоним за Поезију која се у песми истог наслова дефинише као синтеза мишљења и осећања, као спој телесног и духовног. У песми „Поезија“, ауторка не само да тумачи својства поезије као  најпостојаније уметности,  већ критички (делимично и ангажовано) проговара о злоупотреби поезије, о покушају да се улога поезије институционално минимализује, да „служи“ ономе што је супротно њеној примарној улози да просвећује и просветљује.

Ја сам  сушти живот што jе сажет у речено,
Сушта душа што је изронила из окова тела,
Сушта страст што се над тело узнела.
Ја сам Истина света (о свету) непорекнута,
... Ја сам створена за судар са орканима  
Које ћу надмудрити Постојаношћу,
                             Ја сам најздравија кћер ума и тела.
Мене не може зауставити нико
Мада се Васиона заверила да ме ућутка,
                             Ал' ја сам њена савест, све ћу рећи, кад тад!

Да на крају подвучемо да је читава једна драма мушко-женског односа, од клетве до заветовања на ћутање, као нулти степен комуникације у којој треба да се дорекне прећутано, кроз дијалог Пенелопе и Одисеја, резултирала поезијом која потврђује креативни потенцијал љубави и снагу ауторке да је уметнички транспонује; да покаже њену моћ да искристалише мисао и да унапреди егзистенцију подижући је на виши духовни ниво, а само исходиште тог односа добија сврху у креативном чину као најузвишенијем, којем може да тежи свако мисаоно биће. Стога је сливеност Ероса и Логоса у трећем, завршном циклусу, логична што је већ истакнуто у пролошкој песми Пенелопина клетва, која је и постављена као путоказ за тумачење пажљиво грађене структуре целе збирке:

Сједињени, светлуцави кристали Бића постајемо
Што се не предаје, уможени биљур смо,
И тиркиз позеленео од трпње.
Вриска смо гејзира који се предаје сунцу
Умирући у жудњи стапања.
                             Свејединство смо,
                                        Наша згуснуте самоће
                                                           Прецветале у Логосу,
                                                                     Бескрајно пуне су света.

Несумњиво је да је песникња своју судбину подредила служби Логосу и да се препознавање збило, како читамо у песми „У Делфима“, у раној младости, а да је живот дорекао младалачке импулсе у судару са неминовностима које су је упућивале ка умности и продубљивању својих стваралачких потенција:

Сила Логоса
Немерљива је
Из таме засветли и све оживи,
Све препороди.
Све њему подређено је
                                      И све отеловљује се
Да га потврди.

Апострофирајићи моћ Логоса да све преобрази, песникиња Милица Јефтимијевић Лилић је још једну стваралачку авантуру свог духа успешно овековечила на задовољство поклоника њене поезије и тако потврдила своју службу Логосу целином бића које се у њему препознаје.


                                   Марија Јефтимијевић Михајловић






[1] Svetlana Slapšak, Ženske ikone antičkog sveta, Biblioteka XX vek: Knjižara Krug, Beograd, 2006. str. 340. 

субота, 14. октобар 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, ТИШИНА КОЈА ПЕВА (Песничка космогонија Живке Комленац)




Душко Трифуновић, Грација 
У есеју „Белешке за апсолутну поезију“ Момчило Настасијевић је записао: „Испитујући природу, рецимо воде, хоћемо ли јој тиме отворити нове изворе? Тако и о Поезији можемо корисно говорити оставив је неприкосновену, а тражећи могућност да се она што чистијом оствари.“ Инсистирајући на неприкосновености Поезије и непотребности њеног тумачења, он даље закључује да је Поезија једна, а поетике безброј многе, али да све сво „песничко надпоштење“ састоји у томе да Поезији треба прићи „без предумишљаја“, „ослободити је“ (при чему разликује ослобођену и неослобођену), односно омогућити да се сила коју она поседује, што потпуније оствари у свом облику: „без трунке утицаја посредника, дугим и непосредним примањем пронаћи према њој лични угао најмање отпорности“.
          Управо такав „угао“ треба пронаћи у случајевима када се нађемо пред медитативно-рефлексивном поезијом, каква је поезија Живке Комленац, како би иоле сачували неприкосновеност њеног песничког света, односно интегритет чистог бића њене поезије, а себи ускратили право да својим тумачењем евентуално усмеримо читаочеву пажњу на неке елементе њене специфичне поетике и тако јој одузели друга далекосежна значења. Приступ њеној поезији мора бити двојак: мора бити интегралан – такав да у свом полазишту претпоставља целокупан, иако невелик, досадашњи песнички корпус ове песникиње и фундаменталан – такав да треба говорити „из средишта ствари“, или „оперисати суштинама“, како је Андрић саветовао приступ опису појава, људи и догађаја.
          Појава збирке поезије У звезданом телу Живке Комленац претпоставља два важна чиниоца који унеколико одређују и природу њеног садржаја. Најпре, збирка се појављује тачно две деценије након њене последње објављене књиге (прва: Кад зидови крену – 1994; друга: Пагански ритам – 1997), па је у том контексту занимљиво али и логично пратити не само развој и сазревање њене песничке мисли, него и њеног погледа на свет, њеног духовног развоја. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност њених песничких књига јесу кратки аутопоетички записи, нека врста лирских пасажа у прози, који можемо схватити као херменеутички кључ за разумевање њене сложене поетике. Због тога се сȃм говор о књизи У звезданом телу не може ни замислити без осврта и разумевања ових кратких записа из претходних збирки. У првој књизи Кад зидови крену тај запис је дат „Уместо биографије“, док су у Паганском ритму то „Путокази“.
Као и код свих уметника, песника, који трагају за смислом свога постојања, или како би Чеслав Милош рекао, за „продуховљеношћу прочишћеном стварношћу“, за „бојом вечности“, односно лепотом, тако је и разумевање поезије Живке Комленац условљено разумевањем њене поетике. Због тога посебно треба истаћи вредност тих аутопоетичких записа којима је дефинисала основне елементе своје поетике, па у том смислу можемо рећи да се ради о самосвесној и самосвојној песникињи, чија су песничка трагања широко утемељена како у интуитивно-медитативном песничком доживљају света и живота, тако и у учењу старогрчких филозофа, али и оним које кореспондирају са елементима Истока, у учењу хиндуизма и будизма. То наравно не представља никакву новину ако знамо да су све велике Истине човечанства правом песнику долазиле увек не путем сазнања него путем спознања, односно да сви велики песници одувек говоре о Једном и да само од степена њихове развијене свести и њиховог личног доживљаја, скопчаног и са песничким даром, односно талентом да те „дошапнуте“ идеје уобличи, зависи и степен њихове уметничке реализације.
          Песнички свет Живке Комленац устројен је као њена лична песничка космогонија која своје утемељење има у Емпедокловој космолошкој теорији о четири основна елемента који су стварали свет: земља, вода, ватра и ваздух. У њеној поезији препознајемо кружни процес свемира који пролази кроз периодичне циклусе, на шта нас упућује имплицитно – својим доживљај круга, кружне путање, цикличног кретања, вечног враћања. Схватање о животу као кружном процесу, то јест проласку душе кроз различита тела, познато је код многих древних народа, из чега произилазе учења о реинкарнацији и метемпсихози, према којој се душа може уселити у различите животиње и биљке. Такво схватање у поезији Живке Комленац свакако није неосновано и није претерано ако пажљиво читамо „знаке“ које је сама читаоцу поставила у виду поменутих аутопоетичких записа. Већ у првој књизи Кад зидови крену налазимо експлицитну потврду у веровање у сеобу душа, због чега га сматрамо неопходним за разумевање њене целокупне поезије:

„Израњајући из вечности учимо да корачамо кроз простор и време, док сва своја рођења и све своје смрти не потрошимо. Јер у своме расту пролазимо кроз звездане светлости сазнања, али и пропадамо, усисани у црне рупе безнађа (можда баш због блештавила тога сазнања које је прејако за нашу кожу и очи)... А потом, обогаљени и обогаћени животом (подвукла М. Ј. М.), поново се враћамо у вечност – односећи са собом сећања на своја рођења и све своје смрти.“[1]

          Друга фундаментална аутопоетичка концепција Живке Комленац, за коју такође не можемо рећи да је оригинална, него да се ослања на традицију већ познатих старогрчких учења, али да је свакако особена и аутентична јесте већ поменута Емпедоклова теорија о четири елемента. То свакако не би било толико важно или бар не најважније, да сама песникиња, осим што своју поезију устројава као личну песничку космогонију, и експлицитно пројицира на крају књиге поетским записима, који нису ништа друго до њени лични доживљаји значења ова четири елемента: Земља је Прах Тамнине и Место, Вода – јесте Стално Кретање, Чистоћа и Преображење, Ватра – јесте Пагански ритам, Светло Таме и Игра Сјаја и Ваздух – Дах Живота, Ништавило и Вас Дух. Вредност ових песникињиних доживљаја четири елемента је пре свега у томе што читаоцу пружају могућност да заузме онај најповољнији угао, како каже Настасијевић, без бојазни да ће у разумевању песме отићи на погрешну страну, то јест супротну од оне у коју се сама песникиња упутила. Подсетимо да је таква врста записа особеност и најбољих, рекли бисмо најсамосвеснијих песника, чија је песничка мисао и доживљај света аутентичан, од почетка утемељен у снажној интуитивној моћи спознаје. 
          Од почетног доживљаја „угрожености“ и немоћи пред снагом и непознаницом некаквих сила чијим се утицајима не можемо одупрети, стање именовано као кад зидови крену и осећаја да човеково биће сво трепери ритмом неког прадавног паганског ритма, после пуне две деценије дошло се до поезије која не пулсира негде притајеним ратничким ритмом, у којој четири елемента не воде непрекидну борбу, разапињући човека преко властитих граница. Најновија збирка поезије Живке Комленац и самим насловом У звезданом телу и садржајем песама сугерише једно потпуно другачије, мирније стање свести, и та се тихост наметнула и као основна атмосфера, као тиха пулсација у ритму космоса, као највише сагласје коме је дуго стремило биће које је прошло стравичне унутрашње борбе. Боје, звуци, ритмови и слике, носили су атмосферу једног света у коме је сумња у смисао, а често и борба, била у животном начелу, а да су тренуци „предаха“ од те борбе били тренуци вечности у којима је биће осећало своју целовитост. Светлост као еманација божанског била је тек слутња неког вишег, недосегнутог света које песничко биће осећа као виши, недостижан и немогућ свет, али којем никад није престало да тежи. Стваралачка и животна зрелост ауторкина у најновијој збирци пројицирала се у спознању (срцем а не умом) да је Љубав, а не борба, она најинтензивнија снага у космосу, која је у стању не само да успостави ред или првобитно јединство међу елементима, већ да је то јединство могуће досегнути у бескрајно малом људском бићу које у себи садржи бескрајну величину универзума.
          До тог „вишег знања“ могуће је било доћи само дубоком загледаношћу у себе, у мрачне, али звездане просторе личног универзума, односно спуштањем до властитог дна. Због тога нимало не чуди што је поезија Живке Комленац сва сачињена од „космичких елемената“, од личних песничких сазвежђа метафора и симбола, која је сва од Светлости, од белине, од чистоте, од трансцеденције. Има на том „путовању“ кроз космичке пределе и застоја и пада, и сумње и упитаности „како даље?“, али не и упитаности: „да ли даље?“ Ако људски део бића и посустаје, песнички истрајава. Због тога је трагање претпостављено траженом, јер трагање, „путовање“, како песникиња каже, је само по себи већ Смисао („путовати путовање / откривати откривање“). Уменику, песнику и његовој интуитивној моћи спознаје, дато је више него било ком другом бићу да успостави везе са „надстварношћу“, са оним што стварност само делимично представља. Само уметници откривају „божанску битност ствари и битност живота“, јер су и сами „обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно“, каже М. Настасијевић. Откривати божанску битност ствари значи открити, „осмислити кључ“ за истраживање свог личног универзума. Живки Комленац је у том смислу блиско Миљковићево схватање да сунце није најважнији циљ, него путања ка њему. Сунце јесте тајна сама по себи, али путовање ка њему, на које се не упућује свако, него онај који је дарован духовним потенцијалом унутрашњег развоја, а нарочито песник, већ претпоставља смисао. Због тога нимало не чуди што је за мото збирке песникиња изабрала управо ове речи:

„Осмислиш кључ који препознаје тајну.
После не мораш ни да је отвараш.
Битно је да имаш кључ...“

          Поседовање кључа тајне означава самосвеснот као преломну тачку која је одредила и „природу“ песама Живке Комленац у најновијој збирци, али и њено биће као песника. Тај тренутак од којег почиње све да се мења, преображава, од којег сам песник почиње да се преображава, јер преображавајући себе, преображава и све оно што ствара, најочигледнија је управо у поменутим аутопоетичким записима. Док се у претходним збиркама сугерише веровање у сеобу душа, у циклични ток света и човека, указује на доживљај четири елемента на којем је устројена и њена лична песничка космогонија (чему је песникиња, као сваки изграђен песник, највећим делом остала доследна), дотле нову збирку У звезданом телу отвара аутопоетички запис о поезији, о сопственом виђењу стваралачког чина и та самосвеност не опонира претходно успостављеној космогонији, већ јој прилази са новодосегнуте позиције бића које зна да је сваки креативни чин по свом принципу божански, те да је песник „маг“ чије су моћи далеко интензивније, уколико је више у стању да се спусти до дна свога бића, односно што је више у стању да се вине изван сопствених граница и осети бесконачност. Померање тачке гледишта са „ми“ (у претходним збиркама) на „ја“ (у најновијем аутопоетичком запису) не значи у овом случају свођење на ниво индивидуланог, него начин да се успостави мост ка трансцедентном, да се „удаљи од себе“, то јест да се буде свестан да су у нама и овај и онај свет заједно, да смо ми објективни свет и његова трансцеденција. Све што је непојамно и несазнатљиво истовремено је и неизрециво, па се тишина и празнина најчешће јављају као катерогије којима се артикулише песнички космизам Живке Комленац. Њено песничко искуство је мистичко, скоро религиозно, а „оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је топлина око срца у исхиастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с нама“ (М. Настасијевић).
          Одређујући писање као тренутак надстварности у коме биће успева да остане недељиво, целовито, јер је то једини начин да се „одвоји – а остане унутра“, остане у „суштини доживљаја“, песникиња релативизује све оне тренутке који протичу у несвесности космичких простора себе, а апсолутизује стваралачки чин као божански који је песнику дарован да свој осећај празнине испуни највишим смислом:

Уметност  је за мене контакт са апсолутним, изражен личним доживљајем стварности – речима, сликом, ритмом, музиком... и посебно тишином, која претходи том контакту. Ова унутрашња тишина је улаз у празнину која омогућује да буде испуњена креацијом у сусрету са клицом стварања (подвукла М. Ј. М.). Имати прилику за такав тренутак у коме се догађа овај сусрет јесте дар Љубави, који у ствараоцу буди осећање потпуне испуњености животом.“

          Схватање да је поезија „магијски језик у коме је све могуће“, како каже у свом уводном запису, проткана је не само као идеја у већини песма, него сама поезија Живке Комленац носи нешто од тих магичних звукова, древних, али и оних за које тек слути да ће доћи. Она не поставља ограничења ни у значењу ни у звучању; све је препуштено бескрају смисла, који није и хаотичан, већ на финим плановима организован ритмички и мелодијски, хармонично и сонантно – као космички систем који пева. Због тога нимало не изненађује што неколицина њених песама имају напомену да су била инспирисана врхунским делима класичне музике, али тамо и где тих напомена нема – поезија није престала да „пева“, него је у једном свеопштем сагласју, синкретизму идеја, ритмова, слика и звукова постигла свој уметнички врхунац. Тај врхунац није екстаза и егзалтираност, него је највиша „тишина која пева“, празнина испуњена смислом, до кога се дошло пажљивим ослушкивањем космичких ритмова унутар бића и тежњом да се у том ритму плеше, односно живи. „Ако пажљиво ослушнемо звезде, / можемо чути како пева светлост“, каже песникиња, алудирајући на највишу светлост духа до које се долази путем различитих облика духовне концентрације, између осталог и – ћутања као медитације или молитве, као највише „духовне суштине“. Само је у том стању апсолутне тишине (у ком треба „умирити сопствени океан“ душе) могуће доћи до спознања, до „прадавне Једнине“ или осећаја Једног, који се потом артикулише као песничка творевина. Јер, поезија се, баш као што је и Валери тврдио, организује у дубини, и циља на то да изазове или оствари јединство и хармонију личности, такво јединство које се испољава „у тренутку кад је човек захваћен снажним осећањем које не оставља по страни ни једну од његових снага“. Тако посматрано, песма је „сећање на дух“, из духовног искуства рођена, а читалац који поседује макар део такве моћи да досегне или бар наслути таква искуства, већ је на путу да и сам буде препорођен песмом. Читалац је у овом случају, баш као што и сама песникиња апострофира његову улогу у доживљају песме, друга страна моста пре које треба прећи на „другу обалу“. Разноликост духовног искуства које ауторка претаче у песме, најбоље се учитује у богатству симбола и мотива који се не могу строго груписати, јер многи од њих воде порекло из источњачких учења, други су укорењени у старохеленској философији, трећу мању групу чине мотиви блиски хришћанству, а неки од њих јесу блиски пантеизму, према којем се Бог појављује у свим облицима у васељени односно у природи (нарочито је у том смислу значајно указати на мотиве птице, крошње, дрвећа, трава, вода – потока, кише, који су сама еманација божанства).
          Проникнути у тајну тишине и дозивање њеним правим именом Андрић је сматрао највишим подвигом који смртан човек може постићи. За Живку Комленац, тишина има сва својства духовне суштине, јер означава и највећу тајну – бити најближе себи – у средишту бића. На таквом нивоу досегнуте духовне концентрације, тишине која пева највишим сагласјем Једног, стоји и питање над свим питањимa: „Ко сам?“ Мисао индијског филозофа Кришнамуртија, блиска и многим мистицима света, која гласи: „Све док не будем могао да разумем себе, мораћу да живим са болом и патњом и нећу открити тајни мир и срећу“, у песничкој визури света Живке Комленац се пројицира као пут ка себи, као ослобођење (које је ослобођење и од бола), кроз разумевање, али не и кроз потпуно откривање себе (важно је поседовати кључ, не и откључати Тајну!). Из тренутка кад и тишина постаје „ништа“, то јест празнина, израња и одговор:

„И питам себе, ко сам?
Одговарам: оно сам
Што се таласа
Између светова.“

Неодређени облик „оно“ не значи и „ништа“, већ је аналогија раније утврђеној концепцији о свеједиству, то јест општој припадности Једном, коме води пут кроз бесконачност. Зато песма „Сазнање“ од почетног питања: јесам или нисам, сумње: нисам, нисам, долази до Истине: Ходам. Хоћу. / Јесам! Јесам! До тог највишег сазнања пут води преко моста, као гласи једна од најрепрезентативнијих песма у збирци. Слутња као осећање које прожима песника пред „другом обалом“ на коју треба доспети, а напослетку, писао је и Андрић, „све чиме се овај живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси све то тежи другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао“, јесте слутња бесконачности пред „отвореним светом“, како је Рилке именовао стање ослобођено страха од смрти. Ослободити се стрепње пред оним што „друга обала“ значи највиши је изазов за оног ко жели да осети меру своје бесконачности.
          Таквом изабраном, који може бити и читалац, отвара се „портал“ (назив првог циклуса) или пролаз као вишим сферама духа, на чијем путу он даље мора да прати „знаке“ (назив другог циклуса) да би дошао до „аватара“ (назив трећег, последњег циклуса), као спознања о инкарнацији божанства на земљи, који доприносе разумевању смисла живота и општој духовној еволуцији (концепција развијена у хиндуизму). Уопште посматрано, овакав веома сложен концепт, чија су полазишта утемељена како источњачким учењима, тако и у песникињином доживљају тих концепција, нимало није лак за разумевање, јер захтева изузетну мисаону ангажованост читаоца, али је та ангажованост „олакшана“ тиме што претпоставља читаоца снажне имагинативне моћи спознаје, односно оног отвореног за слутње бесконачности. У том случају, довољно је „пратити знаке“, а они су дати у одредницама попут ових: пут, сазнање, свелост, бело, мост, сфера, сагласје, мир, тишина, радост (како гласе и наслови поједних песма или чине његов део). Само полазећи од њих и пратећи њихова значења, читалац може заузети онај „угао посматрања“ који неће нарушити највиша значења по много чему особене поезије Живке Комленац, већ своје путовање усмерити у правцу суштине. Само тако ће бити у могућности да се, праћен песникињиним доживљајима или снажним духовним искуствима, и сам вине ка другој обали чији се крајеви губе у бексоначности. Јер, „сва је наша нада с оне стране“ (Андрић)

Марија Јефтимијевић Михајловић







[1] Живка Комленац, Кад зидови крену, стр. 63. 

недеља, 08. октобар 2017.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Целом срцу – треба цео Бог


1.
Великим тихим путевима,
Великим тихим корацима...
Душа, ко камен, у воду бачени, —
Шири се, шири у круговима....

Та дубока — вода и та тамна — вода.
Душа на век векова — скривена у груди.
Ја је морам узети отуда,
Ја јој морам рећи: сад у моју иди.

2.
Целом мору — треба цело небо.
Целом срцу — треба цео Бог.


27. април 1920
Марина Цветајева

М. Цветаева, Час души, Фолио, Харьков, 2008

(одломак из поеме "Н.Н.В.") 

Препевао: Александар Мирковић 

Преузето са блога Александра Мирковића: 

субота, 07. октобар 2017.

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Оно што можеш


Ако баш не можеш од свог живота да учиниш
оно што хоћеш,
покушај бар да постигнеш
оно што можеш: не унижавај га
пречестим дружењем са светом,
силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем,
честим развлачењем и излагањем
свакодневној глупости
веза и сусрета
да не постане досадан као да је туђ.
 


Превод: Ксенија Марицки Гађански

среда, 04. октобар 2017.

ИВО АНДРИЋ, О скривеним могућностима живота


Одавно ми је постало јасно да не би имало смисла, да не би било могућно живети кад би живот био онакав какав на махове изгледа, кад би све ствари у животу биле само оно што њихово име казује и ништа више. Овако, знам да колико год је пространство живота на површини, y ширини, толико га има у дубини, тако да су невидљиве и скривене могућности живота безброј милиона пута веће од оних које видимо на површини.
       Једино је тако могућно поднети живот и мисао о смрти.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Ива Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.