Категорије

субота, 11. новембар 2017.

ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ, Пергаменти



У Манастиру Ватопеду године 1194.
                                                            у Господу нашему Исусу Христу.


Господе,
седам година је прошло,
седам година дуги,
а ја не прођох
ко други
у свој Твојој Слави
још ми се не јави Ти
Господ...

(O Моћни,
који је ово ноћни сат,
то је други Стратоник,
мој брат...
мој мили, љубљени брат,
што страдава исто ко ја...)

И онда једне ноћи
у светој самоћи
чух тихи Глас,
ко голуб бео,
мекани цео
ко паперје беле птице:

„Покри твоје лице
и заборави себе.
Ако будеш увек
чекао Спас за тебе,
и кружио увек
око твога Ја
ко соко око куле,
а ти збаци црну ризу,
ено,
градови су близу
a ти знаш пут...


He мисли, Мили, да сам крут,
но треба да видиш
у тмини светли прст,
и сазнаш:

да носити Крст
значи велику Славу.

Ти знаш да круну нисам
хтео за твоју главу
али сам за тебе изабро круну
других, лепших
алема пуну,
што изнутра светли...

Па као што петли
криком
најављују нови дан,
тако овај самостан
само је можда зато ту,
да кроза њ се нешто јави...

Ено, већ зора се плави,
a ја ћу ти показати пут:

Заборави на себе
и спас сопствене душе,
и док народи се у незнању
и црној мржњи гуше,
и један другог гони,
и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској
пиши просте
вечне речи,
што од душе иду души...

Векови ће проћи
и људи ће нови доћи
и рећи:

„Колико времена већ прохуја“
а волеће увек ко и стари
само просте, искрене ствари:
мирис цвећа,
пој славуја,

Ти буди
та искрена проста Реч,
па уместо бриге
за душу своју
и вечна неба,
ти чини
што другоме треба:
лечи где боли,
и воли.

То ти је моје цело Завештање.

У Љубави је најдубље знање.


Јела Спиридоновић Савић, „Пергаменти“ (нашао и превео брат у Христу Стратоник), одломак, Чежње: изабрана дела, Службени гласник, Београд, 2012. 

четвртак, 09. новембар 2017.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Летње подне


Подневно сунце са зенита када
Обујми земљу загрљајем врелим,
Свемоћни целив оплођења пада
Његов на ресна недра њена. Тада
Зрикавац само звуком песме смелим
Просече ваздух успламтели вас:
Тихо је у тај освештани час.

Човек и друга свеколика бића
Склоне се или будне склопе очи
У тренут овај чудесна открића
И с недогледних поља из цветића
Мирисних круна миријада точи
У атмосферу свој обилни кȃд
И земљу стару креће нагон млад.
 

Застанем онда да ме сву обаспе
Зрак животворни сунчев, и упијам
Сву раскош боја што их земља распе,
Ca мирисима што их страсно саспе
Пољубац сунцу враћајући. Свијам
Побожно руке, што их купа зрак,
Са земљом сунце кад светкује брак.

Сведок небеске тајне, сва прожета
Светлошћу звезде, дахом земље плодним,
И причешћена из путира лета,
Осећам силно да у мени цвета
Обиље земље са клицама родним,
И зрачи сунчев благодатни жар –
Женика вечних васионски дар.


ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Екстаза


Огромно небо, c понором звезданим,
Са дубинама незнаним и тајним,
Са неслућеним просторима страним
И материје менама бескрајним;
Мистиком тамна етира привлачном
И хармоније снагом бесконачном.

Не познајем те, небо тајанствено,
Али те схватам и ја те разумем,
И снагу твоју и величанствено
Нештедну раскош да осетим умем.
И ритми твоје вечности страствени
Свим одјекују жудњама у мени.
 

И у ноћ топлу распламтела лета
– У августовску ноћ звезда и чежња
Кад горостасним нагоном процвета
Човечјег срца праисконска тежња;
Усхитом чар ме твоја победничка,
Бесмртна моја љубави космичка,

У твој загрљај баца недогледни.
И предајем се теби, небо силно,
Свом страсти смртна бића и нештедни
Источник твој ме напаја обилно.
И тај највиши тренут заборава
Спаја ме с тобом и уједињава.

И док пуцају све земаљске споне,
Ту на свагда ми оплођена душа
Добија крила и све мисаоне
Пределе она осваја и куша,
Носећи собом преко свих граница
Саздања плодну моћ небесних клица.


Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Доживљај


Васиона је постојбина душе моје,
Сунца далека мени фарови су;
И светови сви, што се у недоглед роје,
Духу и уму мојем домашни су.

И симфонија чарн'а, космоса бескрајна
Песма је срца мојег што прелива;
И свих векова светла у мени је тајна,
Што маглом смисô вечна Бога скрива.

Тамо, где никад време постојало није,
Бића је мога колевка чудесна,
И рефрен чежње, којим свак' мој дамар бије,
Одјек је звучна простора небесна.


И тамо маште моје жарко је огњиште
И мисли моје завичај блистави,
И гостопримно, драго, добро уточиште
И све утехе и сви заборави.

И кад ноћ ведра етир океаном чини,
Хола ми душа у небо зарони:
Тад путевима звезда по вечној пучини
– Библиска песма где победно звони –
Дух мој се пушта до највишег лета
И преживљује мит постања света.


Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.

среда, 08. новембар 2017.

АПОСТОЛ ПАВЛЕ, Химна љубави


1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,


6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;

10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.

11. Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек одбацио сам што је детињско.

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

ЉУБИНКО ЈЕЛИЋ, Родна тачка


Одавно више ниси само тачка,
из које бескрилне птице узлећу
за својим сенкама, расутим изнад
шуме изгореле у оку дечака, одвећ
загледаног у себе самог, на прозору
куће онемеле... Одавно не доказујеш
разлоге опсесивног летења и завараваш
родну тачку повратком неумитним.



уторак, 07. новембар 2017.

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ, Шпанске песме


I
Певати
Кад нико не слуша
без струна
и гласа
јер срце ми је пуно.
Видим само снове.
Певати
у тишини
да се живот
брже заврши.

II
Хтела бих да те волим
више него што могу.
Окренута од света –
без времена и простора –
бити урезана y твом одразу.
У тескоби постојања,
хтела бих
да свест уроним
y твоје спокојство
ослобађајући се сваке сузе
коју ипак морам исплакати
на страшној граници
измишљеног односа.


III
Дугих правих и старих
крила,
са огромним црним зеницама
које су нетремице гледале светлосни круг,
био си.
Заувек остадоше под луком твојих крила
моји кровови, моје шуме, моји светионици
и моји погледи у толикој празнини.
Простор се неподношљиво увећао,
знам,
одувек сам знала.
Последњи пут пред твој долазак
пала је сенка твојих џиновских крила
на гнездо хиљадугодишњег орла
а онда си нестао
одневши на челу сву радост,
сву плавет –
све одјеке последње живе музике на овој земљи
остављајући у празном и леденом ваздуху
неки вечни поларни дан.
То је био крај.
Знала сам.

IV
Зло незнања
раздвајало је људе
који су се споразумевали старим речима
и очима од снега.
У рукама нису носили светиљке
већ сјајне звезде.
Кад би се препознали – било је досадно,
кад би се растали – долазио је заборав.
А ловац је дошао издалека.
Дошао је са много хртова,
пролазећи између десет хиљада клубова.
Познавао је све тешке књиге
и није носио оружје,
али само он је умео да прочита најтеже књиге.
Ha грудима је носио златну плочицу
са натписом:
          „ЗАКОН СИЛЕ
          ЗАКОН ШЕСТАРА СИЛЕ
          МАТЕМАТИЧКИ ЗАКОН ТАЧНОСТИ
ВИБРАЦИЈА СИЛЕ
ЕНЕРГИЈА СИЛЕ
ЗАКОН ПУЛСИРАЊА СИЛЕ.“

IV /а/
У мојој свести твоја слика
јача је од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на свом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

V
Све су ми речи биле тужне.
Сада ми је милија
ћутња.
Живот je дуг
као непозната река.

VI
Волела сам да волим више него што је уобичајено,
зато моји снови нису имали куда да оду,
па сам се до земље савила.
Сада су моја кола поломљена
a мoje артерије пукле.
Упаљене изнутра
а угашене споља оне су пукле.
И сви су се разочарали
зато што није потекла крв
и зато што су моја кола
не познајући пут,
палa у провалију тако дубоку
и тако далеку –
да ни њихове очи
ни њихови проналасци
нису успели
да савладају простор.

VII
Никад не ходати пределима празнине
само спојити усне у гвозденом пољупцу
a онда затворити очи.

Не бој се
нико није звао.
Само спојити усне у гвозденом пољупцу
а онда затворити очи.

За плач
нe додируј струне јер онда си још више мој.

Не дозивај старце
неће моћи да те чују.

Њихове очи су у пећинама,
y свакој од њих
пет.
* * *
Носим тај ну рану
и ходам без светиљке.
Куд пожели да одем
морам поћи.
Немам браће.
Ходам у сну,
као река без краја.

VIII
Ослушни
Ослушни
Ослушни
промену коју доносе године.
У компримираном ваздуху остају успомене,
крију се лета.
Штавише појављује се лаж да смо рођени
једног од тих лета.
Са утробом обележеном датумима
и длановима импрегнираним знањем
путујемо.
Без точкова
без коња
без једара,
не задржавајући се на оштром крају
где се дуга преображава.
У очима носимо
одсјај звезда,
на челима заборав онога што смо били,
под језиком јалови наук –
а у коси
прашину пољȃ
преко којих смо прешли.

IX
Уздрхтали сведок свете тишине
иступио је и рекао:
ЈА НЕМАМ ПОЛ.
Затим су прешли на следећег
свег у перју
и сјају.
Други су ходали тамо–амо
лепећи блато на очи.
Усне су им биле опечене
и пљували су црну крв.
Осећало се присуство страног детета.
Чуђење је све више расло
а пиједестал је и даље био празан.
Али сви су тражили исту ствар.
Тражили су је клечећи на земљи
преврћући сваки камен –
и наредили робовима
да је траже у водама
и наредили мајкама
да је траже у звездама –

али нико није знао
име те ствари.

Х
Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи.
Ha мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго,
Нити ће ми ишта друго
недостајати.
Била сам богатија од целог света.

XI
Бритки језик немани
својим пламеном
одрубио је хоризонт.
Онда је све лишће опало
a божанствена тишина
сачувала је сећање.
Они који су знали заборавили су.
Много касније сазнало се
да је сто хиљада ратника наоружаних
копљима и луковима
напустило ону земљу
заједно са потомцима и хатовима.

XII
Први прође и рече:
Волим те
јер си се родила у сиво предвечерје које је
било моје –

Други прође гледајући ме својим каменим
очима.

Трећи пре но што дође
сакри све злато
и железо
опљачкано са старог брода
настрадалог између мора и пржине.
И тако прођоше сви,
чак и не додирнувши светионике моје две
беле звезде.
Иђаху без починка кроз шуму,
ступајући чипо кроз као ноћ црну косу
заспалих удовица.
Махнити.

Светлуцави са рукама крвавим од умора.
Пуштајући са мрачном равнодушношћу
њихових претужних песама
смире се у жеђи очајног ветра.

XIII

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га објаснити њим самим.
Запалити га
надути
надети
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин без хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

XIV
Слепим мишевима
небо је прекривено.
To cy они што излећу из раширених зеница
мртве деце за време помрачења.
Врелина је црвена и све јача.
Ни звука ни хлада.
Сва врата су се залупила.
Само њихова крила од влажне твари
продиру
до скривених језгара.
Изаткана су платна
исплетене су кике
али гласови су остали без звука.
Тако је било кад је почело помрачење,
а осећање за меру изгубило је значење.
Први и последњи синоними
исте крви
идентичних осећања.


Са шпанског оригинала превео:
Радивоје Константиновић

Милена Павловић Барили, Поезија, приредио Милисав Миленковић, ВЕРЗАЛпрес, Београд, 1998.


Цртежи Милене Павловић Барили преузети из књиге: Спајајући вале са звездама: лирски распони Милене Павловић Барили (Синиша Ристић, Срба Игњатовић), Апостроф, Београд, 1998.