Категорије

среда, 19. јул 2017.

ЗИНАИДА ХИПИУС, Љубав је једна


Само једанпут ће кипети пеном
И вал се расути дуж жала жедна.
Срце не може живети невером,
Невере нема: љубав је – Једна.


Гневимо се, лажемо се, играмо…
Ал у срцу увек је тишина.
Ми никада, никада не варамо:
Душа је једна – љубав је једна.


Једнолико, вуче се пустињом
Крају своме, досадом  проткана
Прича бедна… И у животу дугом
Љубав је једна, увек је једна.


У непромењивом је – бесконачност,
У постојаном само је дубина.
И даље је пут, и ближе је вечност,
И све је јасније: љубав је једна.


Ми љубав плаћамо својом крвљу,
Ал само је верна душа – верна,
И ми волимо једном љубављу…
Љубав је једна, као смрт једна.

1896.

Препевао: Александар Мирковић


Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ, Пут


Ходајући ка другом човеку,
човек је створио пут.
Пут је највеће човеково откриће.
Точак је дошао после.
Потом су путем кренули разбојници,
коњокрадице, убице.
Пут се покајао што је постао.
Точку је било свеједно.

понедељак, 17. јул 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Порекло чуда


                                 „Духовно духовним доказујући...“
(1.    Кор 2,13)

Ти који знаш да косе анђела
имају боју бресквиног цвета
да им у сутон замирише кожа
као зрела распукла трешња
Ти који си вилама шапнуо тајну
да лепоту чувају буђењем пре сунца
у кладенце кришом удевао месец
не би ли зором рађали сунца
Ти који си сузу с морем венчао
и вратио је у постојбину срца

Ти имаш кључеве деветих врата
иза којих се рађају чудеса –
јер Чудо се чудом само показује
Као најдража Тајна Творца. 

Едвард Берн Џонс, Анђео који свира фрулу (1878)

Марија Јефтимијевић Михајловић 

петак, 14. јул 2017.

ГРИГОРИЈЕ СКОВОРОДА, ***



  
     
  Боже мој – кличе он – шта све не умемо, шта све не можемо! Измерили смо мора, земљу, небо, открили смо непојмљиво мноштво светова, градимо „несхватљиве“ машине. Али ту нешто недостаје. Нисмо у стању да попунимо ограничени и пролазни душевни бездан.


Г. Сковорода, XVIII век 

четвртак, 13. јул 2017.

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ, Радости моја


Долази доба свеопштег кроја
Живота људских, и неспокоја:
Ближи се топот нечистог соја,
А ти још певаш, Радости моја.

Мирише цвеће отровних боја
Где виртуелно сја параноја
У врту лажи, нема им броја,
А ти још певаш, Радости моја.

Почињу дани великог боја,
Стршљени против пчелињег роја;
У тихој молитви нада је твоја
И зато певаш, Радости моја. 


Јер знаш да светац, из руског строја,
Становник небеског перивоја,
Говорио је и грашки гноја
Христос воскресе, Радости моја.

И слутиш – то је смисао споја
Молитве с песмом, и лирског поја
Душе, у грашки крвавој, која
Још увек пева, Радости моја.

В. Вукашиновић, Ветар и дажд, „Православна реч“, Нови Сад, 2017. 

уторак, 11. јул 2017.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, „КО ПУТОКАЗЕ НЕ ВИДИ НА ЈАВИ, НЕМА МУ ДРУГЕ ДО ДА ИХ САЊА“ (Јованка Живановић, Путници од стакла, „Геопоетика“, Београд, 2008)


„Сва моја патња потиче од неуравнотежености
тела  и духа. Је ли то мој крст, моје ограничење?“

Серен Кјеркегор

         
          Јунгову тврдњу да се добра књига препознаје по видљивом напору аутора који је у њу уложио, можемо узети само као релативно тачну, нарочито ако говоримо о вредном уметничком делу, јер у том случају „напор“ који улаже аутор није кључна реч да апстрахује вредност дела. Односно вредност је мање резултат „напора“, а више нечег што као категорија стоји „изнад“ напора, а то је таленат. Таленту није потребан напор да би био изражен. Таленту је, као сваком Божјем дару, довољна лакоћа и „интензитет“ те лакоће је мера квалитета самог дела. Роман Путници од стакла Јованке Живановић је индикативан пример како моћна стваралачка имагинација и књижевни таленат без тешкоћа обликују и најсложенију причу, у чијем су средишту највиша питања о Човеку. 
          Од романа симболичног наслова Путници од стакла пре би се очекивало научнофантастично штиво или бар такво које је добрим делом засновано на снажој имагинацији и способности његовог аутора да нас пресели у нестварне, нереалне и имагинарне светове, али не и роман који у судару два света (видљивог и невидљивог) и покушају да међу њима успостави јединство, дубоко задире у пределе „оностраног“; да се кроз причу о двоје духовних сродника, између којих духовна привлачност и истоветан сензибилитет претпостављају сваку другу врсту привлачности – емотивну и физичку, које су јој ипак подређене – постављају суштинска питања о смислу човековог трагања, дајући самом роману философски тон. Настојећи да кроз имагинарне сусрете у сновима својих јунака Емилије Савић и Петра Наумова покаже да човек трага како би уобличио сопствену недовршеност и постао цео човек, ауторка читаоца наводи и на преиспитивање властитог пута, указујући на то да „невидљиво влада видљивим и да је реч о огромној некрунисаној моћи“. Та моћ, та сила је Агапе која је једина у стању да помири два света, да буде мост између видљивог и невидљивог, чулног и духовног. 
Ауторка нас, причајући причу о двоје суграђана који се сусрећу и спашавају у заједничким сновима, заправо води у транцеденцију која је по речима Миодрага Павловића, „све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечито и несазнатљиво што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи.“ Те знаке о себи препознају јунаци Јованке Живановић, чија је стварност прожета спиритуалним, што обичном свету „изгледа лудо“, па „мора да се крије“. Та божанска оностраност дата је сваком човеку у мери у којој он може да поднесе, а путницима од стакла – како ауторка романа именује посебну категорију људи најснажнијег сензибилитета, за које је све опасност, па чак и сунце, који „живе на сопствену штету“ – дата је у највећој мери, јер могу да осете оба света у себи: објективни свет и његову трансцеденцију (због чега треба бити: мудар као змија и безазлен као голуб).
Роман покреће бројна питања, суштински бави се оним што човек „по своме лику јесте“, а не оним како га свет види, односно покушава да у највишим и набољим својим тренуцима одговори на питање: да ли је „удар на суштину бића, заправо, извртање сопствене колевке“? Јунаци романа Путници од стакла осећају да је свет патња Бога, и да, као што је тврдио Јунг, сваки поједини човек који жели да живи своју целовитост, зна да она значи ношење крста. Посвећени људи, какви су јунаци Јованке Живановић, то најбоље знају и осећају. Због тога овај роман није само  роман о посвећенима -  то је и роман за посвећене.

 М. Јефтимијевић Михајловић 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Легура


                                „...И нису знали да је то – легура“
                              М. Цветајева

Тамо где дотакнеш растерујеш мрак
На врховима прстију просијавају ти сунца
Оним што изговориш порећи ћеш свет
И доказати да живота изван нас и нема
Оним што прећутиш доказаћеш Њега
И порећи да смо од плоти, од крви


У твојим рукама и Месец и Сунце
Плес суштина плешу и Љубав и Смрт
Обликом у који се уливаш потврђујеш ме
Обликом у који се претварам доказујем те
        Ми смо легура... ми смо легура
Калуп и отисак вечног тренутка

Како је могуће раз-двојити нас
А не зачути цепање света? 


Марија Јефтимијевић Михајловић