Категорије

субота, 16. септембар 2017.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен


Тиме што смо неку жељу испалили испред себе, до најудаљенијег места, наша будућност није посве празна, ми смо је настанили нашим будним сном, који није чиста илузија. Чим се у нашој души и духу зачне нека жеља, нисмо више оно што смо били, малчице смо другачији: размакнули смо границе нашега бића, проширили себе за нову могућност, искорачили у други свет.
Човек мора имати неки алтернативни свет, неко склониште, неки симболички завичај, у коме ће да се осећа оним што јесте по својим могућностима: зато не одустаје од наде да изгради такав завичај. Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен, да му још нешто обећава. „Али нада је чудна биљка. Њу је тешко искоренити. Ма колико њених гранчица поломиш и уништиш, она ће увек пустити младицу и завити нове пупољке.”[1]



[1] Исидора Данкан, Мој живот, Дерета, Београд, 1993, стр. 235. 

ЂУРО ШУШЊИЋ, Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност

Интелектуалци пате од једне бољке више, од које не пате друге групе: они знају како се друштво може организовати рационалније и хуманије, али немају моћ да то учине. У свакодневном животу рационална и човечна мисао доживљава пораз за поразом, а нагон, инат и интерес играју своје игре. При томе сами интелектуалци не узимају мнење огромне већине за озбиљно и обично га одбацују као скуп предрасуда здравог разума, што је велика грешка, јер ово мнење и предрасуде одлучују (на изборима) у каквом ћемо систему живети.
Реч је о трагедији интелектуалаца који се суочавају са најгорим облицима телесног, душевног и духовног насиља, па не могу а да не изражавају песимистички и нихилистички поглед на свет. Колико је национализам разбио друштво, толико је нихилизам разорио културу. Данас истински интелектуалци, немоћни да било шта промене у друштву, са своје духовне висине посматрају како свакодневни живот гази скоро све што је истинито, добро, лепо и свето. Криза нашега времена није ни економска ни политичка, она је духовна и морална: покидане су везе са нашим духовним темељима и кључним вредностима живота. Универзалне идеје и вредности потиснуте су националним идеологијама и интересима: сада се истичу разлике међу нацијама, а не сличности међу људима! Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност. Произвођачи смисла немају места у друштву које има потребу за произвођачима роба. У најмању руку може се рећи да је будућност интелектуалаца неизвесна.
Коме они данас могу да упуте своје поруке? Хуманистички оријентисани интелектуалци немају коме да се обрате у овако подељеном и пропалом друштву, али као утеху за тај губитак имају прилике да се обрате самима себи (и свима који се, као и они, осећају изгубљеним у стварности). „Служио је једној духовној заједници чијој се снази и смислу дивио, али чију је опасност видео у њеној склоности да себе сматра као чисту сврху самој себи, да заборави свој задатак и сарадњу са целином земље и света и да најзад пропадне у сјајној одвојености од целине живота, али све више и више осуђеној на бесплодност” (Херман Хесе). Они су се нашли у „животном простору изгубљених”, изгубивши низ својих традиционалних улога, али једну улогу морају да играју док живе: да критички суде и осуђују све што понижава (идеју) човека, верујући да се људи покоравају јачему, али поштују честитога.


Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Речи нису ништа – мелодија је све


За мене је целог живота био највећи проблем како ући у суштину мелодијског y српском језику, а затим како из ње изаћи. Јер ми морамо да изађемо из малих распона. Да бисмо из једне етапе прешли у другу, морамо да се отргнемо од музике у којој се налазимо. Код нас постоји сасвим мали број писаца којима је то успело. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом. Трудио сам се да нађем почетак српског језика који је хроматичан.
Речи нису ништа мелодија је све. Кад кажете, рецимо: „Све, све, али занат.“ Идеја вам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили. Зато сам сматрао да треба страховито да пониремо у стихију нашег језика. Да онда будемо способни не само да схватимо, него и да се изразимо.
Ми имамо епопеју којој нема равне, она је препуна догађаја, детаља, то је преопширан живот. Ми је имамо, а најважније је нешто имати. Она нам даје бунтовни став. За даље мора се изгарати. Епопеја је корисна да y њој изгоримо, а не тињамо. Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците, онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и горе. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом, која је до краја верна себи.


С. Винавер, одломак из последњег интервјуа са Љиљаном Павловић, сачињеног за Републику, објављеног постхумно у рубрици „Београдско огледало“ (Сабрана дела Станислава Винавера, књига 8, „Језик наш насушни – граматика и надграматика“, Службени гласник, Београд, 2012. 

петак, 15. септембар 2017.

ЂУРО ЂУШЊИЋ, Наука, разведена од живота, одводи у невоље


Ваља рећи да исти кључ отвара врата раја и врата пакла: научна открића могу да се употребе на добро и на зло људи. Зато порасло знање захтева и виши степен одговорности за његову зло/употребу. Критика науке долази са разних страна: од хуманиста, филозофа, теолога, уметника. Како спасити свет од науке – пита се филозоф Пол Фајерабенд у истоименом делу. Како укротити то чудовиште – додаје Теодор Рошак. И Алберт Ајнштајн је говорио: „Ко би мислио почетком века да ћемо кроз 50 година знати тако много, а разумети тако мало.” Ма колико се позитивистичка наука о човеку занимала за човека, он њој у суштини остаје стран: предмет као и сваки други. Тако смо сведоци антропологије без човека, социологије без друштва, психологије без душе, педагогије без детета... Наука, разведена од живота, одводи у невоље.
Владавина техничког разума без љубави, само на моћ усмерена, мора довести до насиља. Тамо нас воде управљачи наше судбине, удаљени или сасвим одвојени од виших божанских и људских вредности. Идеологија моћи, масе и брзине надмоћна је идеји љубави, наде и вере. Што је систем моћи савршенији, то је више испражњен од вредности које животу дају смисао. О томе више сведоче уметничка него научна дела: у свим областима уметничког стварања много раније су се обликовале далеке стрепње душе пре но што су постале видљиве за свачије око. Народ изгледа мудрији у делима својих уметника него у делима својих научника. Зато је Ниче и могао рећи да је „уметност вреднија од истине”. То су дела живота која потисне неко време, али их неко друго време поново открије и сачува за будућа поколења: делатници који се не могу сместити у једно време, јер припадају свим временима. „Зато уметничко дело и јесте крунски сведок духовне моћи.”[1] Унутрашњи свет душе и духа наговестио је спољашњи свет моћи и ужаса. У том систему моћи није предвиђено место за топло људско срце, душу и дух који се узносе у више пределе смисла: пораст моћи није исто што и унапређење живота.
Још је Френсис Бекон истакао: „Пука моћ и пуко знање узвисују човека, али га не усрећују“. Људски пад управо је сразмеран техничкој снази.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.



[1] Ернст Јингер, Хелиополис, Службени гласник, Београд 2012, стр. 174. Уметник речи обликује не само своје ликове него и психолошке, социолошке, моралне и филозофске проблеме.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Универзалне вредности јесу оно што је божанско у човеку и човечно у Богу


 На улазима средњовековних универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног. Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им улива поверење једних у друге. Универзалне вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу. Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе. „Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред принципима које треба применити... Не живимо више под влашћу јединственог морала... Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко постојање различитих морала.”[1]
У мери у којој нисмо као народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма, антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства, знања и вредновања: наше установе су пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи носи њихова искуства, знања и вредности.[2] Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија векова.
Стварање заједничке општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове, радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе свет, закон и тиранија".[3] „Искуство нам је паланачко... У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност... Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет... Ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене... Појединци су слова у азбуци тог система.”[4]
Универзалне вредности и норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно. Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка.
Давно је говорио Еразмо Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне, верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,... то се теже постиже.”[5] Универзалне идеје, веровања и вредности не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6]
Вредности су сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу. Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај.
Вредност постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан. Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно требало да буде”.[7] Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно, његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити, ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност, усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са правог пута. Право занимање духа је систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара.




[1] Роже–Пол Дроа, Етика, Геопоетика, Београд, 2011, стр. 22-24.
[2] Jер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњeг човека на Земљи. Кo то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу“ (Владимир Јагличић, књижевник, интервју у Политици од 15. и 16. фебруара 2013, стр. 15)
[3] Георгиј Гачев, Менталитети народа света, Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 321. „Данас можеш чути људе како говоре: ”ја, као хришћанин, мислим ово, а ја, као муслиман, мислим оно.’ Увек ми дође да им кажем: Требало би да вас буде срамота! Ако и размишљате у функцији своје заједнице, барем се правите да мислите својом главом... Људи су већ размишљали у функцији својих припадности, нису се могли уздржати. Али знали су да је то погрешно, као и да су морали да се због тога стиде” (Амин Малуф, Дезоријентисани, Лагуна, Београд, 2013, стр. 387-388). Реч је о сувишка затвореног живота, у коме се осећамо као заробљеници. „Треба умети изаћи из своје рупе, ступити у односе са светом” (Кмет Вајт, Плави пут, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 19).
[4] Радомир Константиновић, Философија паланке, Откровење, Београд, 2004, стр. 5, 7, 8, 14, 17 и даље. Аутор истиче да је и балкански хумор углавном везан за контекст, за балканско буре барута, и не изазива смех код странаца којима је контекст непознат. Ретки су овде писци које разуме цео свет, јер је њихов хумор за домаћу употребу, за једну сезону.
[5] Георгиј Гачев, Менталитети народа света, Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 323.
[6] Штефан Цвајг, Изабрана дела, Рад, Београд, 1983, стр. 351. „Међутим, када је култура у питању, нисам релативиста и верујем у универзално. Људска права, на пример, људске слободе, људска природа и оно што она хоће и што заслужује” (Салман Ружди, Мемоари, Вулкан, Београд, 2013, стр. 300).
[7] Георг Зимел, Шопенхауер и Ниче, ИК З. Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 2008, стр. 220.


Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ, Ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа...

Jер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњeг човека на Земљи. Кo то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу“ 


Владимир Јагличић, Политика од 15. и 16. фебруара 2013.

четвртак, 14. септембар 2017.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Феодални џамбас звани Краљевић Марко


Прославио се искључиво због свога извиканога коња Шарца.
У своме новоме делу „Навукодоносор и Истиносаурус“ које излази ускоро у издању „Печалбарске задруге“ (награђено на конкурсу „Цвијете Зузорић“) ја сам показао да Шарац није никад био чак ни шарен! То је била обична ахкохоличарска рага коју је префарбао од главе до репа царистички сликар – Репин, а исфлекао не мање злозласни капиталистички и антисоцијални Леопардо из Винче.
Сва наша епска поезија – све су то обичне колонијалне приче!

С поштовањем и сервус
D-r M. Савковић
члан књижевне колоније
са станом у проферорској колонији

С. Винавер, „Огласи“, Пантологије Алајбегова слама, Сабрана дела Станислава Винавера, књига 2, Службени Гласник, Београд, 2012.