Категорије

среда, 13. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, О уметности суде они који је не разумеју и не воле


В. В. Гог, Клупа са четири особе, 1882. 
 Свашта сам слушао и читао о стваралаштву и ствараоцима у уметности, и увек сам се, право да кажем, чудио откуд то да се та велика и стална жеља, да се говори и суди о уметности, јавља понајчешће код људи који уметност не разумеју и не воле. Вероватно да то долази од потребе тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле и неспособност да разумеју; да је оправдају пред собом и пред другима. Од природе лишени схватања уметности и љубави за њу, они ипак својим оштрим умом виде колико је велика њена улога у свету и бар наслућују њену снагу, а у исто време увиђају јасно да су неспособни да до краја продру на то подручје. Како неће и не могу да се помире с тим да постоји нешто што је њиховом уму и схватању неприступно, они се бацају на уметност као на „предмет“ својих студија, у несвесној жељи да ту уметност са којом се на сваком кораку сусрећу, а која за њих остаје ,,hortus clausus“, савладају бар споља, да узму њено тумачење у своје руке, да јој они одређују природу, прописују законе и постављају циљеве.
Ту негде, у дубинама црне зависти и тешког осећања мање вредности, треба можда тражити порекло многих бахатих есеја и замршених теорија. То су природни непријатељи уметности и рођени противници уметника, они замрачују и заплићу путеве до уметности и збуњују читаоце (слушаоце или гледаоце), а често и уметнике саме. Немоћ се свети а повређена сујета жели по сваку цену да влада и заповеда, руши и поставља.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 284-285. 

ИВО АНДРИЋ, „Очекивања“ од уметника


В. В. Гог, Аутопортрет 
Кад би неко саставио списак свега оног што ми тражимо и „очекујемо“ од уметника и јавног радника уопште, испала би чудовишна слика од које бисмо се и сами уплашили. Хоћемо прво да је близак нама по схватањима и по начину изражавања; и то сваки од нас хоће, а ми смо сами међу собом врло различити по мишљењима и укусима. Хтели бисмо да је вредан и савестан у раду, да нема не само људских слабости ни порока него готово ни људских потреба, да се не одмара, да не болује, да не ужива, малʼте не да и не живи. Желимо да је снажан и животан, разнолик, увек нов и необичан а непоколебљиво доследан себи, што у ствари значи: веран слици коју смо ми себи о њему створили. Стидимо се и огорчавамо због његових људских потреба и навика, које сви имамо у мањој или већој мери, y једном или другом облику. Тражимо од њега да буде чист као анђео, искрен као дете, тврд као стена, и осетљив као лист јасике; а надасве –– да буде плодан, са правилношћу годишњих доба, да ти плодови буду богати и да увек и каквоћом и количином одговарају нашим очекивањима. Чим наступи и најмањи застој или „пад квалитета“, ми се забринемо и, разочарани и озлојеђени, сву кривицу тражимо једино код „нашег“ уметника, као да једино са те стране и може да дође.
Томе треба додати да ми од тог вољеног и поштованог ствараоца тражимо, као нешто што се само по себи разуме, да се не туђи од нас, да је често y нашем друштву, да учествује у свим нашим разговорима и пословима, весељима и бригама, да се при том не одваја и не разликује ни у чему од нас и наших другова, и да ни речју ни понашањем ни изразом лица не показује ништа од својих стваралачких брига и мука.
Под тим условима ми смо, y начелу, спремни да му прогледамо кроз прсте мале расејаности, настраности и повремена кратка бежања из наше средине, а да плодове његовог рада примамо као продукте наше стварности, да их као такве признајемо и умерено хвалимо. А после његове смрти, говорећи са узвишења на ивици његовог гроба, док он лежи у закованом сандуку ниже наших ногу, ми смо спремни да их прогласимо ремек–делима која као таква треба да унесемо у ризницу наше културе и оставимо нашим потомцима, као богато наслеђе њихових великих предака.


Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 254-255. 

ИВО АНДРИЋ, Рад душу не понижава


 Да је уметност „рад који душу понижава“ (Л. H. Толстој)
Не слажем се са њим, јер га не разумем, и то није ништа чудно. Чудно је само да се понекад, у тренуцима застоја и слабости сетим ове Толстојеве мисли. Познавајући његову велику, мученичку и самоубилачку истинољубивост, питам се тада: откуд мy ова мисао? На коју се висину морао попети или до које дубине спустити да је могао да је сагледа? И, најзад, шта ако у њој има нешто од истине кош ја не успевам да сагледам.


Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 309. 

ИВО АНДРИЋ, Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш



 Ја знам да нико жив није прешао свој пут а да му се Ти ниси приближио, положио му руку на раме и пошао с њим један час.
Превелика је и претешка за једног човјека та снага и та мудрост којом нас искушаваш.
У часовима кад ми је претешко, ја мислим да си Ти подмукла снага y хљебу који једемо и води коју пијемо и да помало и потајно прожимљеш тијело наше и упијаш нам се y крв па тако равнаш кораке наше да идемо као на невидљивом ланцу, одређени да паднемо у час борбе c Тобом. – А сваки се жив човјек бори c Богом, један дуље а други краће; и сваки подлегне.
Једног немирног прољећа кад трава није хтјела из земље ни цвијет из пупа, и кад је горак и хладан живот носио задах крви, поставио си ме на тамном
мјесту гдје вјетар не престаје, гдје немир испуња дан, а страх ноћ; облачан дан и језовиту ноћ.
Био сам стари човјеков бој на који нас Бог позива тајном.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 87. 

ИВО АНДРИЋ, Бог је мирно срце свих атома


 Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче.
Осамљен камен на жалу има ауреолу његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види.
Он је као топлина у даху свега што живи.
Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена.
Он је као миран сјај и велика тишина y којој се чује глас који га нијече.
Он тако добро шути да се већ помишља да га нема.
А Он је мирно срце свих атома.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 89. 

уторак, 12. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем...


Иља Јефимович Рјепин, "Просјак"
("Девојчица рибар"), 1984.
 У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.
И ништа ми друго ниси на пут дао.
Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
Па како сам могао бити срећан?
И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 85-86.  

ИВО АНДРИЋ, Жеђ савршенства


Што често жудимо c овог света
ход и мисли дићи,
делећи тако лудим срцем
велику божију васиону
на боље и горе, –
то је с часовита несавршенства
и страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи сви смо свети, једном заувек,
човек у својим лутањима
и стабло y жељи за прȃвим растом.
Јер, истина нас кô огањ испуња,
кô огањ оптаче све и сваког,
ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
кад високо дижемо руке
y жељи да будемо стегоноше,
у мисли да смо светлоносци.
Јер, огњен океан којим све броди,
који све прожима, не види, не зна
сујетну шуму наших руку,
нит ко бележи, нит има трага
немиру наших дана када
болно жудимо с овог света
ход и мисли дићи.
 

(1923)


Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.